vatskoj – u krajevima, dakle, u kojima je osnova bugar mogla postati od vulgarus, od čestoga i živoga dodira s latinskim elementom, pod čijim je uticajem naš narod u onim krajevima očevidno bio i koji je činio svakako kulturno viši elemenat. Dalje nam se čini važna i ta okolnost, što se prve dve reči javljaju tek od 16. veka u onim krajevima, dakle baš od vremena u kome pada razvoj dalmatinske književnosti i ugledanje njeno na proste, narodne pesme. Osim toga ove reči u drugim krajevima ne dolaze, a u narodnim pesmama Vukovim i onima u Primorju imaju značenje prostoga, niskoga – bugar-kabanica i bugarin, koji jede iz tasa drvenoga i pije vlaške bundurije. Dalje oba ova primera kao i pomenuta imena mesta, u kojima je osnova bugar, ukazuju na prost, pastirski i seljačkki život – bugarine, bugarinovac, bugarište. Na posletku i geografski položaj ovih mesta pre govori za blizinu i vezu s dubrovačkim i drugim latinskim kolonijama no za blizinu i vezu s imenom naroda bugarskoga.
U ovom tumačenju, kao što se vidi, ima nešto i od onoga što je Miklošić ovim povodom rekao: da su Bugari u Srba i Hrvata, koji su više bili ratnici, bili pastiri, i
