"Kako je priroda divno ukrašena, kakav poredak u prirodi gleda smrtno oko naše! Ono drvo, koje je u proleće cvet uvenčavao, sada zrelim plodom opterećeno je klonulo k zemlji; kako je čist, blag i mirisom ispunjen jesenji vazduh ovaj, kojim dišem, i koji sve krepi i oživljava! Ove zelene cvećem ukrašene livade oko mene uveseljavaju oči moje; ovo slatko mnogoglasnih ptica pevanje koje slušam probija mi srce moje. Onde tihi žubor preko kamena kristalnih potočića privode me k slatkome snu. Ono lako po vrhovima lisnatih drva ćarlijanje zefira baca me u slatku neku melanholiju i dira me u srce! O mili predelu koji srce moje vežeš; o nevina moja radosti koja nikakvom posrnuću, nikakvoj izmeni ne podležeš! Srce je moje zaista izabralo za sebe ono blago u kojem nalazi puno svoje zadovoljstvo i koje mu se nigda oteti ne može. Ono je sazidalo sreću svoju na prirodnoj krasoti, te mu je ona postojana, kao što je priroda postojana"
Ovako naš mladi Tihomilj jedno jesenje jutro u tihoj pustinji usamljen, nedaleko od Kolumbine u sebi govoriše. Prepušten tako lepim mislima o prirodi, opiše ga slatka osećanja,
