Stankovića, Mladen, ne zalete, dohvati Petra Gagića za gušu i obori na zemlju. Mlađi Gagić, koji se progurao kroz svetinu, što se beše slegla da ih razvadi, da izbavi brata, udari Stankovića nožem, te se ovaj na mestu sruši. Ubicu predadoše kmetovi subaši, agi Džiniću, koji je s nekoliko gavaza sedeo na manastirskom čardaku i motrio na red, a ovaj ga posla vezana u Valjevo, kadiji.
Baš se u to doba bio vratio i iguman Đera s hadžiluka. Kad je video kako između dve najviđenije kuće pade krv, pokuša da izmiri zavađene. Nagovarao je Stankoviće, da ocroste krv, ali koje njihov ujak Rupić, koje aga Džinić, a ovaj jedva beše dočekao da se viđene kuće pokavže, učini, te Hadži-Đerino mirenje ne uspe nikako. Posle nekoliko dana Stankovići ispiše pred kadijom samrtnu čašu. te tako Turci pogubiše mlađega Gagića.
I time se zavrže krvna osveta. Za malo pa se njome otrova i ostalih osam sela oko manastira. Subaša, aga Džinić, imao je odsada pune ruke posla. Za ovih pet godina namirilo se devetnaest glava; od Stankovića osta samo još najmlađi, Miloje, a od Gagića ih izgibe četvoro, i ostala su još dva brata i sestra Smilja. Milojeva brata Milana, koga sad baš sahraniše, našli su ispod Moravaca, na obali Ljiga, ubijena, pa, i ako nisu znali ko ga je ubio, u Moravcima su svi kao u vosku tvrdili da je ubica iz kuće Gagićeve.
