grunuše suze, grunuše kao nabujali potok, kome je ustava smetala, da se na sve strane razlije. „Jaoh, brato! “jauknu i pade na lešinu bratovljevu, zaroni lice na grudi pokojnikove i silno zajeca. Starica također vrisnu, pa obema rukama zagrli živa i mrtva sina. Žene priskočiše i počeše je dizati.
U tome času stupi u gomilu iguman, koji je iz svoje ćelije izašao, zastade malo pred žalosnim opraštanjem, pa onda taknu rukom staricu:
- Nemoj, Anđo, nemoj! He valja vređati Boga!
- Nije od Boga, oče duhovniče! - jeknu starica, a otima se od žena, što je od mrtvaca odvojiše. - Krvnici ga satrše!
- A ti bar pogledaj na ovo, što ti je živo, ne kobi njega.
Koje zbog iznemoglosti, a koje i sa reči igumanovih, starica se malo utiša. Stojeći nad sinom, samo je tiho jecala, a suze joj jedna za drugom kapahu na sneg.
Još jedan poslednji jauk, što se ote, razleže se kroz snežnu vejavicu, pa se izgubi pod oblake. Nad svežom zemljicom uzvišene humke vejao je krupan sneg i oblagao je svojom belinom. Anđu su uzele žene među se, pa su pošle napred, tešeći je da ne zapeva. Miloje, koji je stajao još ukraj groba, blenuo je nesvesno i nemo u drvenu krstaču, na kojoj visi peškir, poslednja milošta majčina srca.
