Sad pratioci načiniše tesan krug oko sanduka, nad kojim se nadnese starica, pa, jauknuvši što je grlo donosi, poče naricati. Nema očiju, koje ne bi zaplakale, slušajući ono setno naricanje, što ga srpska seljanka nad telom urmla sina izvija. To nije samo jauk, što se čas o čas razleže po dolinama i brdima, to je pesma razderana srca, prepunjena tugom i bolom, što se kao široki, nevidovni talas razliva po zraku, treperi po suhome granju, koje se lagano niha i sumornim šuštanjem upleće u zapevku, pa se otuda, kao setan šum, uznosi dalje, tiho se doima ljudske duše, a srce ni samo ne zna kako zapliva u ove talase, tone, gubi se, nestaje ga i grca u opštoj tuzi. Tepanje majčino, koja, oblivena suzama, misli da će probuditi usahnule oči jaukom, što od vremena na vreme prekida setnu melodiju, razleže se po gori i dolji.
Gomila pratilaca, oborenih glava, sluša majčinu zapevku, a kada odjeknu poslednji stih naricanja, kad majka jauknu: „Što si mi se poneo, sine? Jesi li zagrlio braću? Jesi li im kazao, kako majka ne suši očiju?” zamagliše i najtvrđe oči. Žene udariše u glasno jecanje, a ljudi okretoše lica u stranu i počeše otirati rukama maglu, što ih zasenjavaše. Miloje, njezin sin, što je vodio vočiće, zgužvao fes u klupče, pa njime zatiskuje usta, da ne bi zaplakao. Ali kad majka vrisnu: „Sine, bud’ majku os- tavi, što brata ne požali!” njemu
