Ona zapevka čas o čas umukne, da malo posle još jasnije odjekne preko šumaraka i uzane udoljice, što između gorskih povijaraca slazi manastiru Moravicama.
He postoja malo, a kroz snežnu belinu zacrne gomila ljudi i žena. Gologlavi gaze po zavejanoj putanji, za seljačkim saonama, u koje su pregnuta dva sitna, mršava vočića. U saonama je mrtvački sanduk, uz koji je prislonjena grubo istesana krstača. Uz vočiće gazi gologlav mladić, oborene glave, te ih vodi. Za saonama stupa gomila gologlavih ljudi i žena, a među njima omalena starica, koja iz glasa nariče za samrtnikom. Dve je žene vode pod miške, a ona iznemogla, kao slomljena, kleca za saonama.
Tupi jeci drvenoga klepala, koje zamenjuje zvona, tužno odjekuju nad sprovodom, koji pobožno i polako stupa napred. Pred malenom crkvom zastaše malo, te četvorica njih primiše iz saona sanduk s pokojnikom i pođoše za mladićem, koji ponese krstaču, gazeći po debelomesloju snega, ka iskopanoj raci, što niže crkve zjapi. Za krstačom stupa kaluđer u epitrahilju. Nosioci spustiše sanduk kraj rake i kaluđer započe opelo, prekađujući samrtnika i pratioce tamljanom, što se pušio iz zemljana sasuda. Za ovim izli preko celoga samrtnika u vidu krsta vino i ulje, otpoja Večnaja pamjat i dade znak da se sanduk zaklopi i spusti u grob.
