Sam iduć g zeleni dzorome g dubravi
taj lovac Ranjeni nemilom ljubavi,
kom kako pozađe gdi voda viraše,
svojega psa nađe gdi mrtav ležaše.
Prasac ga zli divi ranio tuj biše,
čim soko jak sivi za njime teciše.
I njega zlo takoj ranjena videći
u tuzi čemernoj ne može neg reći:
koliko jur zviri prid tobom, vaj, pade,
koje sa mnom tiri u lovu njekade!
Pri stadnoj nevolji gdi godi grediše,
najverni i bolji svih pasa ti biše.
Kad godi vidihu, da jih stup tvoj tiri,
velmi zlo treptihu prid tobom sve zviri.
Lupeži prokleti i vuci sred gore
sad će se spraviti, da svako zlo tvore.
Gdi hoćeš da naša stada sad jur minu,
videći da straža verna im poginu?
Tim za tve ja dike u gori zeleni
građu sad kraj rike ovi grob kameni,
od tvoga imena za časno sloviti
neka t' vik spomena ostane na sviti:
ovdi ja verni pas ukopan sad stoju,
ki taku vridnu čas za vernos dostoju.
Gospodar moj ures ta mi kti stvoriti,
kako ki haran jes svim vernim na sviti.
