Plač'te, oči tužne moje,
dokli dođe smrt nam zgara,
cić er vrata bog zatvara
tim, ki u grihu sveđer stoje.
Vazda će se na svit pravit,5
da nemudro ima znan'je,
tko uzbude sve ufan'je
u zemaljske stvari stavit.
Ustavit se vik ne može
lipos, mlados, život, dika,10
nu sve bježi kako rika,
kojoj daždi vlas umnože.
Sve je, vjeruj, nica palo,
štogodir se igda trudi,
lud je človik, koji žudi15
stvar, ka na svit trpi malo
Umnožit bih vazel, pravi,
zlato, taj ki sve ognjem radi,
a u toj dođe iznenadi
ter ga zlatom smrt rastavi20
Svoje življen'je vazda prođe
s načinome veoma zlime,
tko ima vrijeme, i pak vrime
čeka, dokle drugo dođe.
Oh kolicih privariti25
bude, ter se pak duh boli,
ovi život, koji toli
mi želimo sve živiti.
Mnozi odluče svu zled hudu
ostaviti i zla dila,30
nu kad dođe smrt nemila,
uzdisat je pak zaludu.
Tim bolimo grih na sviti
svim boljen'jem pokornime,
er kad nam se uzme vrime,35
"jaoh sagriješih!" man je riti.
Tere višnjoj zgar kriposti
vrijeme ovo, ko imamo,
sve na službu verno damo,
neka našu zled oprosti.40
Neće čin't' nas stat za vrati,
da se u grijehu život straje,
ere tomu, ki se kaje,
vijek mu milos bog ne krati.
