Iz Ariosta
| Iz Ariosta Писац: Мавро Ветрановић |
Iz Ariosta
Alcun non po saper da chi sia amato
quando felice in su la rota siede,
pero ch' ha veri e infiniti amici a lato,
che mostran tutti una medesma fede,
se poi si cangia in triesto il lieto stato,
volta la turba adulatrice il piede,
e quel che di cor ama riman forte,
et ami il auo signor dopo la morte.
Taj, koga svoja čes naprijedkom naplati,
od koga ljubljen jes ne može sam znati,
zač hoće čes svoja, ka mu toj prisudi,
da mnoštvo bez broja slijedi ga od ljudi
i tko se š njim druži u brijeme u svako,
vjerno ga svak služi i dvori jednako,
ljubi ga i blazni, gladi ga i bludi
s velikom prijazni svaka vrst od ljudi,
srčanom ljubavi ter mu čas svak nosi
i nitkor ne pravi: ne znam te ja tko si,
ter čijem ga čes svoja k visinam podviže,
pravijeh mu bez broja prijatelja ne lipše,
ter čestit čijem tako vrh kola sjedi zgar,
svakomu jednako općen je gospodar,
vrh kola ter takoj, gdi stoji posađen,
provodi život svoj tih, čestit i blažen,
a to je uzrok vas obil'je od blaga
i od svoje sreće vlas dokli ga pomaga;
To li ga na uboštvo svoja čes prisudi,
parja ga sve mnoštvo hinbenijeh od ljudi
i u tolik svoj poraz, ki s jadom priživa,
vas rusag svoj obraz od njega pokriva
i u svoj trud najveći, kad ga čes polupa,
kaže mu svak pleći i od njega odstupa,
odstupa dalek' svak, da, vajmeh, moj Bože,
ni tuđin ni rodjak vidjet ga ne može,
pod kolom gdi takoj u trudu i mukah
provodi život svoj nesreći u rukah,
nit' može togaj steć u tolik nepokoj,
tko mu će pravo reć: prijatelj sam dragi tvoj,
ja te ću podvignut, ja te ću odkupit,
da bih znao poginut i glavu izgubit
i ako se može reć i ako se podoba,
živ ću ja s tobom leć pod ploču od groba,
ti si moj gospodar i ti si život moj,
a ja sam tvoja stvar i vjeran sluga tvoj.
Prijatelj je toj pravi, tko u život i u smrt
dragoga ne ostavi, kad ga čes bude strt,
u raspu er takoj koga čes skončava
srčan se prijatelj svoj i vjeran poznava,
tko tuj zled priživa, kad blago izgubi,
rasap mu odkriva, kako ga ko ljubi,
rasap mu svoj kaže, da očito poznava,
tko plati, tko laže i vjera što 'e prava
i tuj se poznava u toli jadan trud,
koga je narava nesreće hude ćud.
Nu ne vijem tko je taj meu svijemi narodi,
da u toli trudan vaj veran se nahodi,
zač koga hudi čas od blaga rastavi,
utrne korijen vas od prave ljubavi
i stabar i žila spraži se i svene,
da od draga do mila nije veće spomene,
zač ljubav pogine, da u trudna vremena
od prave istine nije veće sjemena,
a ljubav hinbena, koja je laživa,
u trudna bremena sama se odkriva;
a čes je skakljiva, hinbeno ter toli
njekoga odiva, njekoga ogoli,
njekomu daruje raskoše velike,
da čestit kraljuje narode razlike,
njekoga porine svrh svoga kola zgar,
da u raspu pogine, kako sve plačna stvar,
da trudan razbira razlikos svijeh jada,
gdi u raspu umira od žeđe i glada.
Nu ne vijem nać toga meu svijemi narodi,
da bitja od svoga kontjent se nahodi,
zač kopač i orač i bogat i prosjak
u jednu mrežu tač nevidom srne svak,
svak srne i upada i željno uzdiše,
a tuge i jada nikomu ne lipše,
a s više visine ki niže padaju,
to veći pljus čine i većma jadaju
i u većoj slobodi koga sreća vlada,
rasap ga pohodi, komu se ne nada.
Tijem tko bi svijet dobio, ne reci: "svijet je moj",
er nitko nije zabio u kolo klinac svoj,
vrjemena zač svaka i od sreće toj kolo
kakono vrtaljka vrte se okolo
i mi se vrtimo s vrjemenom jednaga
i u trud se vrtimo u željah od blaga,
a koga čes tjera, da ga prije rascvijeli,
ljubav se i vjera u svoj trud razdijeli,
ter gdi se topi tač vas polit suzami,
hvata se za nag mač objema rukami,
a pomoć sve lipše o trudnoj nezgodi,
od drazijeh najliše da ga tko slobodi
i da ga pokrijepi, gdi mu taj boljezan
srdačce korijepi iz kruga svoga van
i da ga, moj Bože, i žedna i lačna
u trudu pomože jadovna i plačna
i k njemu [- - - - -] toboca
pjenezom u [- - -] trudna udorca,
i da ga podvigne, u raspu gdi takoj
topi se i gine čemeran život svoj.
Razgovor od riječi lje u raspu i šteti
krijepi ga li liječi, a nije šta ožeti,
razgovor nigdare zač ne ima oblasti,
a kotlu bez ckvare da kupus omasti;
Tijem Boga svak moli s goruštom ljubavi,
da ga čes ne ogoli i u rasap ne stavi,
zač zaman uzdiše, zaman je plakati
koga čes pedipše i raspom pomlati,
i takoj tko tuži, gdi ga čes skončava,
nitkor ga ne druži, ni manje poznava.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
|