* * *


   

Ivo varalica

Lipa ti je u matere Mande!
Kad obuče žutu svilu na se,
I zavije nad obrve vlase,
Mamila bi po nebu oblake,
Kamo l' ne bi po zemlji junake. 5
To je čuo Karlovića Ive,
Starici je majci besidio:
„O starice, mila majko moja!
Lipa ti je u matere Mande:
Kad obuče žutu svilu na se, 10
I zavije nad obrve vlase,
Mamila bi po nebu oblake,
Kamo l' ne bi po zemlji junake.
Da mi njoj se naljubiti lica,
Prigori' bi' pol mojega blaga!" 15
Kad Ivana razumila majka,
Ivanu je sinu govorila:
„Luda glavo, nemoj tratit blago!
Tvoja će te naučiti majka,
Kako ceš je privariti lako. 20
Samo primaj svita materina:
Stoj u kuli tri litnja miseca,
Pleti kose kano i divojka,
Nosi ruho svitlo divojačko;
U majke ti dosta ruha ima. 25
Ja cu reći, drago dite moje,
Da si meni na vojsku išao.
Kad se svrši tri litnja miseca,
Ja ću cvilit, drago dite moje,
Da ti jesi meni poginuo, 30
Da je meni bila knjiga došla.
Dat' je hoću, drago dite moje,
Da je štije malo i veliko.
Da na vojski jesi poginuo."
Kad je Ive majku razumio, 35
Odma prima svita materina:
Stoji u kuli tri litnja miseca,
Plete kose kano i divojka,
Nosi svitlo ruho divojačko.
Kad se svrše tri litnja miseca, 40
Teško cvili majka Ivanova,
Da na vojski poginu joj Ive,
On s' obuče kano i divojka,
I vazima vidro okovano,
Pa on šeta Mandi mimo dvora. 45
Ne zove je po imenu „Mande,"
Vec je zove: „Drugarice moja!
Hajmo, drugo, na vodu za goru!" —
Druga druzi svojoj odgovara:
„Ne ću bome, drugarice moja; 50
Na vodi je Karlovića Ive,
On bi moje obljubio lice.
Ive mi se tvrdom vjerom kleo."
Al je druga Mandi govorila:
„Ne boj ga se, drugarice moja! 55
Sinoć mu je majci knjiga došla,
Da na vojski poginu' je Ive;
Štije knjigu malo i veliko."
Kad je Mande drugu razumila,
Al je Mande druzi govorila: 60
„Počekaj me, drugarice moja,
Dok pripletem žute kose moje,
Dok zavijem vlase nad obrve,
I obučem žutu svilu na se."
Čekala je pred bijelim dvorom, 65
Dokle se je napravila Mande.
I vazimlje vidro okovano,
I otiđu na vodu za goru.
Kad dođoše srid gore zelene,
Kitu cvića Mande nahodila, 70
Lipo ga je ubirala Mande,
Na žarko ga bacivala sunce.
Pa je Mande cviću govorila:
„Vehni tote, dobro cviće moje,
Tako vehlo tilo Ivanovo, 75
Ka' i moje od njegova straha!"
To govoreć na vodu su došle.
Kad su došle na vodu za goru,
Kitu ruže Mande nahodila,
Opet je je Mande ubirala, 80
Pa je baca na vodicu hladnu.
Pa je Mande ruži govorila:
„Toni tote, ružice rumena!
Tak' tonulo tilo Ivanovo
I starice Ivanove majke, 85
Ka' i moje od njihova straha!"
Ali njoj je Ive govorio:
„Ajme, Mande, drugarice moja!
Da izađe Karlovića Ive,
Sad što bismo obe učinile?" 90
Al je Mande druzi govorila:
„Da bi doša' Karlovića Ive,
U vodu bi hladnu s' utopila.
Ma mu lice ljubit dala ne bi."
A kad je je Ive razumio, 95
Za bilu je ruku uhvatio:
„S njim govoriš, Mande dušo moja!"
Kad Ivana razumila Mande,
Ivanu se otimat počela.
Da će Mande u vodu se bacit, 100
Al joj Ive na vodu ne dade:
U njeg snaga kano u junaka,
Već je vodi pod jelu zelenu,
Ljubi Mandi lica bijeioga,
Ljubi lice litnji dan do podne. 105
Žarko došlo na podne je sunce,
Ne će Mande dvoru bijelomu,
Nego kida ruke pod prstenom,
Kida Mande pod vratom jerdane:
„Bacit ću se u vodicu hladnu, 110
Ne ću više doći mojoj majci,
Karat će me mila majka moja."
Ali joj je govorio Ive:
„Hajde, Mande, dvoru bijelomu.
Čekaj mene do nedilje dana, 115
Dokle moju ja sakupim svaću.
Ako tebe bude karat majka,
Ti joj reci, draga dušo moja,
Da se tvoje rasušilo vidro.
Da s' čekala, dok se zatopilo." 120
Povisoko sunce odskočilo,
Kada ga je razumila Mande,
U vidru je vode uzimala.
Pa otiđe dvoru bijelomu.
Do srid gore doprati je Ivan, 125
Da se Mande na vodu ne vrati.
Kad su došli srid gore zelene,
Al je Ive Mandi besidio:
„Hodi zbogom, draga dušo moja!
Kada bude u nedilju rano, 130
Čekaj mene svaćom na dvorove!"
Time Mande bilom dvoru pođe.
Kad je došla dvoru materinu,
Ali joj je govorila majka:
„Bog te ubi', Mande kćeri moja! 135
Što s' dosada na vodi činila?"
Al je Mande majci govorila:
„Prođi me se, mila majko moja!
Moje se je rasušilo vidro,
Čekala sam, dok se zatopilo, 140
Povisoko sunce odskočilo."
Kad je Mandu majka razumila,
Muči stara, ništa ne govori.
Kad je bilo u nedilju rano,
Rano rani lipa Mandalina, 145
Bilim perjem dvore naresila,
I urani lipe Mande majka.
Kroz goru je svaću ugledala.
Pa je Mandi kćeri govorila:
„Mandalino, drago dite moje! 150
Čija j' svaća kroz goru zelenu,
Čija svaća, gdi im je divojka?"
Al je Mande majci govorila:
„Ne budali, mila majko moja!
Moja svaća, ja sam im divojka, 155
Mladoženja Karlovića Ive!"
Kad je Mandu majka razumila,
Al je Mandi kćeri govorila:
„Bog te ubi', Mande kćeri moja!
Zašto, nimo drago dite moje, 160
Što nis' tvojoj povidila majci?"
 
Mato Ostojić, I., br. 71.
Iz Povlja od Ane Zlatar.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Hrvatske narodne pjesme, knjiga šesta, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio drugi, Ženske pjesme, sveska druga, Pričalice i lakrdije, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, izdanje "Matice hrvatske", Tisak dioničke tiskare, 1914. str. 96-100.