I
Ne javlja mi se. A ima kad.
Sem ako spava, ako ne diše,
Deset meseci ravno je sad
Od rastanka nam, otkako ne piše.
Još ću čekati, iako sam dugo ček'o.
Deset meseci od mene moji su daleko.
Pre tol'ko ja sam ostavio nju,
Zavičaj, decu i dom svoj lepi.
Tad zima beše, sad žita zru.
A ona ne piše, a duša strepi.
Zalud pravo kući misao mi hrli,
Ali kuću ne nalazi, uspomene grli.
A da napiše bar reči dve,
Da gavran stari sa krova prne;
Da dušu spase, jer često mre;
Da me ostave utvari crne.
Uvek težak oblak dan mi svaki krije,
Srce poluludo, nigde mira nije.
Gledam ih katkad. S časa na čas
Vidim postelju. O kakvi dani!
Zaspao cvrkut, dečiji glas.
A gde su deca? Moji mališani?
U dnu dvorišta mati, nogu bosi'.
Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi.
U crnoj kosi crveni cvet.
Crvenog traga po licu eno!
Šta to učini s tobom svet,
O moje drago, o moja ženo?
Brzo priđoh bliže: bez pogleda oka oba,
U dva oka leže deca k'o dva groba.
