IV
Za bol i ljubav duša mi zna,
U njoj kajanja nikad ne behu.
Od svog postupka ne prezah ja,
Pa makar da je ponik'o u grehu.
Rob ako postah. Ali neću kriti
U stranoj zemlji izgnanik stašno je biti.
Ostavih, dakle, svoj kućni prag
I otadžbinu: najljuće rane.
Nekako preneh svoj život nag
I nadu na zoru da opet svane.
Nad mojom zemljom nadvi se žalosna vrba,
A tuđina mene primi sa slobodom Srba.
Lepo me primi tuđina ta:
Sve neki dobri, od srca ljudi
Al' biti raspet na krsta dva,
To je tek teško, ne leči se tudi
Otadžbina prvi, a dom krst je drugi.
Još bolovi sasvim novi, ali dugi.
Ne ume čovek da bude jak
Kad kiše liju sa sviju strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva tica s umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,
Al' mi srce trune za mojom kolebom.
Što je najcrnje za ovaj mah,
To je što nemam ni malo moći.
Tol'ko sam mali da me je strah:
Živim saranjen kao u noći.
Ah, ti moćni ljudi iz ovoga veka.
Više nemam kuda, umirem bez leka.
