II
POBUNA VODE
1.
Zašto te bele iskre sa ludom praskom pršte
I ključa srebrni skok
I zrači vala tok,
Pada s urlikom ludim na stene što se mršte,
I tresu groznom grozom kô ukleti džini
I teški vapaji njini
S nebesa osmeh svlače?
O, ćuti. Huji huj.
Šta ti jecaji znače
O vaj, o vaj!
I kletvu čuj:
(U proklet kraj
U okršaj
Razbludni dopre krik pobune strasne
I šiba pokliče glasne.
I požar sunca gasne
I gustim mrakom brodi
Sumorni predznak zala.
I čete sotona vodi
Uz himnu kletih vala.)
2.
O, Reko Moći, kuda lešine tobom plove
I rasparčana, gusta u nevrat kuda srljaš?
O, zar ne čuješ vrisak što vrište stene ove,
O, kuda s krvlju našom da je neznanstvom prljaš?
Sačuvaj krv i lešina sklad
Za ova polja stara,
Jer pašće kuga, pašće jad
Vrh bleštećih vatara.
O, budi vir što srca kali,
Jer dugo tvoji talasaće vali
Da ne čuju pesme, da ne vide svate
Ni povorke duge, koje krici prate.
U tebi prošlost burna spava
I suze dana, bola pune.
U tebi jad se ocrtava,
A na dnu leže pale krune.
A ti si grob, što neopojan jošte
Iz pravekova vapi, plače
Čuo si jauk prezrenja i pošte
I zvizge koje bičem tlače.
O, široka vodo, tvog se gneva plašim,
Ne kuni što puste obale ti biće.
Opet vitla neman nad glavama našim
Za koje vetrovi trnov venac sviće.
O, pamti bedu našu svu,
O, pamti, kô što pamtiš sve,
Heroja koji na tvom dnu
Sumoran sanja mrtve sne.
Da. Pamti jad i našu bedu
Kao što pamtiš iz davnina
Sumornog starca glavu sedu
Što vapi iznad pustolina,
Kao što pamtiš čas i dan
Kad na Ostrvu vinograda
Divlji je obes rastrgan
Jecao tugu svoga pada;
Kao što pamtiš mračne gomile
Koje su teške patnje slomile
I pošle, kao čudna litija,
Da bekstvom traže spas,
I kô što pamtiš sva ta zbitija,
Pamti i nas.
Dunave, zašto kletvom pratiš
Naš očajnički zbunjen zbeg.
O, kada nećeš jad da patiš
I hoda našeg cilj da shvatiš,
Da spasavamo razdrt steg,
Ne kuni nas, no se našeg jada sećaj
I poslednjem šljunku i algama zbori
O nesreći našoj! Reci i obećaj
Naš povratak skori.
3.
Reko izobilja, zar ni tebe više
Nećemo videti kako mutna plaviš
Naša plodna polja kada navru kiše.
Avaj! Zar i ti ćeš krst vrh nas da staviš?
Kô Nil zlatni ti si polja nam plodila
Iz ravnica tvojih zublja časti planu,
Sinove si snage i moći rodila,
Na obale tvoje krv heroja kanu.
Kô nesit džin
Gomile valjala si junaka slavnih
I ponos njin
Vukla u ambis strasti tavnih.
O, skupu carinu plaćali smo, kada
Preko tvojih vala nosili smo zublje,
U čas kad za osmeh Slave glava pada.
Obmanuti Letom tonusmo sve dublje.
Besmo tada isti kô i ovog časa.
Savo, da li pamtiš... itd.
No veruj nam, ide dan kad naše trube
Svoj rasuće poklič da te njim poljube,
Da poljubac taj ti svu srž ustalasa.
I riknu val i linu,
Zaurla, tresnu, šinu,
Rasu se, plinu
I krvav,
Sav od stida crven,
Jurnuvši daleko u noć neprobojnu,
Riknu kad sav oko5 opazi zatrven
I zaurla pesmu uludnu a bojnu.
4.
Zar ti je malo, Gospode bola,
Još alem zar da se skine?
Pogledaj reku krvi i kola
Kako se muči i gine.
O, počuj lelek i bol utoli,
I suviše je nevinom kazne.
Gradovi gore, sela se prazne,
O, počuj, Bože, jer boli, boli...
A ti nam nemo pokazuješ put,
Jer naše patnje još ne želiš kraj.
Najdraži valja ostaviti kut
Kad ostavismo krune i sjaj.
Reci Patnji treba danas reći zbogom,
Ostaviti da se peni i da sniva.
Još bežati treba, jer pod našom nogom
Krv vrela podliva...
Sa obala levih,
Drino,
tvoji vali
Slušali su samo zapevke i jauk
I, kada si htela da te smeh razgali,
Ti si mreže svoje, kô vodeni pauk,
Puštala duboko u naše zaravni
I, zapevki sita, naš si usev trla,
Da bi čula pesmu, kad u suton tavni
Zaori se širom iz požudnog grla.
Vaj, od danas čućeš i zdesna i sleva
Ceo narod kako vrišti i zapeva.
5.
Evo nas već, evo, na okomku, gde se
Još poslednja snaga upinje i čeka
Da molitva stara lovore donese.
Evo već nizovi padaju kô lese,
Dokle mumla doboš i čelična jeka.
Planine se tresu, šuma se talasa,
O, Gospode, spasi i čudo učini.
Pojavi se gord u svojoj veličini,
Pomozi i...
Ali nov put se belasa.
6.
Reko snova naših, ne teci kô pređe,
Kolevko džinova i jadovke meke,
Hajde s nama jugu, u zemlje daleke,
Hajde s nama nove da stvaramo međe,
Jer suviše draga tvoja nam je voda
Da bismo je mogli ne videti više
Kroz sanjivi suton kako žurno briše,
Suviše je draga, da se za spas proda.
U nedru, u šaci, ustima i oku
Nosićemo, vodo, tvoje vale sobom,
Da se, kad padnemo u tugu duboku,
Pričestimo i da krstimo se tobom,
Korito ćemo ti kroz stene stvoriti
Da i Bog zadrhti ispred našeg Hoću,
A ti ćeš zanosnim šumom šumoriti;
Mi ćemo te čuti i danju i noću.
Kô paćenik, pribran nad vlastitim slomom,
A Morava ćuti u svom hodu tromom.
7.
Beži,
Grobovi sveži
Naš su trag,
Gmiže,
Sve nam je bliže,
Demon nag.
Krvava deco krvavijih stopa,
Zar i vi dudaste zid svojih okopa,
Reka Besa bolna srca
Sva krvava, mračna, grca.
I ne teče s puno hu
Zagušena od leševa
Jedva teče, jedva mili,
Tužno cvili i
I zapeva.
8.
Suro krvavo stenje gordo se nebu diže,
A dole Prošlosti reka leševe poljem spira,
Zgrudvana hladnom krvlju umorna suncu siže
A s Krumovih vrleti zlokobni halak svira
Svedoče drevne slave i jednog moćnog cara
I patrijarha sedog, s porugom primaj gosta.
Već vrišti rzaj konja i gusta struji para
A crna svita tutnji preko tvog časnog mosta.
Ustavi tok i slukti.
Čuješ li uzdah tmuli,
Kô uzdah samrtnika u zimsku ponoć nemu?
I taj se uzdah muklo u tvoje vale uli.
To Reka Slave traži smaknutu dijademu.
O, nesrećna pastvo, u crkve nagrni,
Poslednji put dođi da pripališ sveće.
Dršće Hram i Vis se obeščašćen crni.
A grm širi grane kô muklo raspeće.
9.
Sve je u krvi.
I plamen kruži krugom,
I brekće gorom i lugom,
A još ječi, vrvi,
Kô stado sa svih strana
Stegnuto lancem vrelim,
Izmučen, preplašen narod
I spasa hoće,
I spasa traži,
Bogu se nada,
Moli i kune.
Sa gora i poljana
Aveti slaze
I šire gvozdene ruke
I stežu.
Metež i vika
I lom.
Strah.
O, Časti reko sveta,
Voliš li polja svoja
I žbunje i drveta
Više no pesme naše?
O,ponećemo sobom
I te ljubimce tvoje,
Venčaćemo se grobom
Ti i mi.
Zar nisi naša? Reci reč.
Zar vopiš danas pokpič tuđ?
Krvnika naših hoćeš vpast.
Dubina tvojih mračno dno
Zar nije čupo svaki bop,
Zar nije čupo svaki krik,
Zar nije čupo svaki jad
Otaca naših, što su tu
Obapa tvojih bipi rob?
Stopećima smo bipi mi
Kô sin i otac, brat i brat.
Sestara naših tužni ppač
Zar nije tvoje vode tok?
Iz Bojke nekad divlji bič
Progonio nas u tvoj do.
I zar smo nekad, ma za tren,
Neverstvom, sramom ppavi tok
Tapasa tvojih, stidom zar
Pomutili?
A Reke drhtav šumi tok
I zamišljena mračna hita
Kao da ne sme da pročita
Na našem picu strašni rok.
O, stani, vodo, kad se gnušaš,
O, stani, mrk da usklik slušaš.
Nek vencima te demon kiti,
No zakletvu nam čuj i pamti:
U nama divlji ponos plamti.
Nemilostiv će Vaskrs biti.
