II
LOMITE SRCA
O jao, srce, plači, o jao, dušo, ridaj
Nesrećna vero moja, svilene strune kidaj
I jecaj dugim krikom,
Jer vedre noći slasti, jer toplo sunce sreće,
Jer suton tvoj i jutra i podne, avaj, sve će
Grobnim se skriti likom.
O, mlado spasenje zala
Sa toplom kosom što peče
Uz zvuke što s kimvala
Tvoj pogled požar reče,
Ti, ženo, zanosna, vruća,
Puna drhtava sna
Kô talas uskrsnuća,
Što izgubljena sva,
Kô ošinuta suncem, što si
Kô pozlaćena noćima zvezda modrih,
Drhtala slična čednoj rosi,
Drhtala usred dana bodrih
U mom naručju smelom,
I ti si treptala, ili si se vila,
Ti što usne mi žedno pila
Usnom vrelom,
Ti,
Što poznala si da im krade
Čas svaki sreću duše mlade,
Ti,
Što si u nedra dah mi sklonila,
U oči moje pogled ronila,
Ti,
Što si u dušu tonula žedno,
Kršila mladost nepoštedno,
Ti,
Što do dna strasti ruke vite,
Rumene meke, nikad site,
Zagnjurila si žudno
U bajke carstvo studno
I kô devojče bludno,
Što si tražila mahnitim žarom,
Sa strašću kao večnost starom,
Rumenobelu školjku s dna,
Pa da se za nju s' sudbom krviš,
Da je dočepaš, zgrudvaš, smrviš,
I zacerena, gola sva,
Da kličeš suncu: »Plači, plači!
Moja je, moj je plen!
Moja je ruka drobi, tlači
Kô pohod tvoj što drobi tren«,
Ti,
Za koje časti gorela je stid,
Što krik surovosti svom si snagom čula
I svu mržnju bola i sav sreće vrisak,
Sreće koja traži nesite vidike,
Sve nove i nove, i kô divlji pisak
Vrišti, starog hrama kad zdrobi zvonike,
Ti,
Što si čula ritam i himnu čeznuća
I straha i nade i rastanka trube,
Osetila zraku vrućeg zasenuća,
Osetila zimske kamenite zube;
Ti,
U poljupcu jednom što si slila,
Spojila čežnju svu,
I slast vrh koje smrt se vila,
Nad kojom sitne draži mru;
I osetila mlada, plaha,
Svu čežnju dugih noći preplakanih,
Sav jauk bola iznad kosa vranih
Prolaznog daha
I sav sjaj sunca vedrih dana
I plač bisernog šedrvana
I sve to slila
I sve to skrila
U jednoj toploj suzi nevidljivoj,
U pesmi retkoj, bolnoj i stidljivoj;
Ti,
Ti što si crne senke tražila
Da njima skriješ ljubav svetu,
Što rumenim se vetrom snažila
I rosnom noći blažila,
Kad vetri vihor pletu,
Vaj, i pogledom što si htela
Kô mračna priča drevnih spisa
Rušiti vidik sunca vrela
I mrtva stabla kiparisa,
Ti,
Ljubavi moja, plači, grcaj, i jecaj i kriči
I sudbu kuni plačem
I viči
U bolu sve to jačem.
Rok večit kraja sreće plači,
Rok časa, sjaj što meće, plači,
Rastanak naše nade plači!
Opelo duše mlade plači!
Krik nezajazne slasti plači,
Ubistvo vruće strasti plači,
Ječi i plači, vapijaj, vrišti...
Sav život svoj skupljen u jednoj reči,
Svu čežnju u jednom uzdanju što spava,
Svu prošlost pred jednim idolom što kleči,
Svu budućnost što se cela ocrtava
U poljupcu jednom što draži i pišti
Plači, plači, plači!
Sve jauke, koje jedan celov briše,
Sva stradanja, koja jedan trzaj siše,
Plači!
Ti,
Zaridaj duboko prodirućim jekom,
Kô što plače večnost nad propalim vekom.
Jer
Nezadovoljena je večna strast, Ženo.
Pobedio je ON. I ceri se eno,
Jer
Nezasićen osta večnosti smer.
