III Dražajši gospodine moj!

←ІІ Ljubimi moj!

III Dražajši gospodine moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

ІV Ljubimi moj!→

U tartani, s kojom pođem put Korfa, bilo je oko dvadeset korabljenika, svi Greci do jednoga, a ja grečeski nigde ništa; rasudite kako mi je moralo biti. A kako svi saznadu da ja nji[h]ova ne razumem jezika, svima dođe veća želja da sa mnom govore. Dobro za me što sam pri Kninu nekoliko [i]talijanski naučio bio; ovo mi je lasno bilo za veliko podobije ovoga jezika s vlaškim, te sam se mogao s kapetanom korablja i s nekima od korabljenikov razgovarati; a bez toga sâm ne znam što bi[h] činio. Slušao bi[h] s velikim vnimanijem ne bi[h] li najmanje što razumeo. Nigde ništa! Nikad doveka, pomislim u sebi, ne nauči[h] ja ovog jezika. Što je sitno — sitno preko svake mere i razloga. Prosiplju im se reči iz usta kako sušte proso; niti se mogah dovoljno načuditi kako se oni mogu među sobom razumevati. No, što bog dâ, rečem, utešavajući sebe; dok ovo novčića imam, gledaću ne bi li se što naučiti moglo, a kad nji[h] nestane, a ja ću opet u Dalmaciju.

Lepo vreme, vesma pospešan vetar; i tako treći dan dođemo u pristanište grada Korfa. Platim kapetanu za prevoz, a on zovne čoveka s barkom, kojemu namesto dve gazete što bi me na breg izneo, dam mu dvadeset s ugovorom da se postara naći mi kvartir gdi se [i]talijanski govori. Ovaj uzme novce, izveze me na breg, izbaci za mnom moju torbu, pak otide svojim putem. Zovem ja! Molim! On ništa; valjada je bio sasvim gluv. Ostanem na bregu predgradija, koje sam potom saznao da se Mandoć zove, obzirući se na desno i na levo i ne znajući ni kud ću ni što ću. Sat po podne, sunce pripeklo, niti daje tu više stojati. Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov. Vidim vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u ljupkom [h]ladu s namerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i dan porashladi. Ovde, zamišljen i zabrinut od moreplavanija koje mi je prvi red tako dugačko bilo, zabunjen i čisto kao pijan, i ne pada mi na um da nisam ručao; sedeći, naslonim se na zid i zadremam. Iza sna čujem šaptanje. Otvorim oči. Negder mi sad kaže, ko zna, šta ugledam. Množestvo neopisane krasote devojaka i među njima gdikoja kaluđerica, poizređale se po pendžeri. Što će ovo sad biti od mene, ko boga veruje, pomislim; no što sam ja kriv, kad je avlija otvorena. U taj ma[h] uljeze u avliju i pristupi k meni s dugačkom, belom kao sneg, bradom sveštenik, koji, kad vidi da ja grečeski ništa ne razumem, stane besediti [i]talijanski i na pitanje kaže mi da je to manastir kaluđerica gdi se kćeri gospode Korfa uče i vospitavaju. Otvori cerkov; tu se poklonim i celujem predivno izobražene ikone. Kad, eto ti prečestna vida starica s drugima dvema gospodičnama, ljubopitne znati ko sam, kud i zašto idem. Kažem im i kako me je oni nitkov barkaruol ostavio na bregu. Sožale one o meni i reče mi starica: „Blagodari boga što nisi se na gorega namerio koji bi ti i torbu odneo.” Na nji[h]ovo pitanje imam li trošak na tako daleki put i u tuđim stranam, odgovorim da ja novaca dosta imam na dve ili tri godine. Onda stara gospođa zapovedi svome kapelanu (to je bio ovi sveštenik) da me uzme u svoj dom; probesedi nešto s njim grečeski, pak onda meni reče: „Možete stajati u domu popa Marka, ako vam bude po volji) mesec ili dva, dok što malo grečeski naučite, zašto ćete doći u takova mesta gdi se [i]talijanski ne govori. I za ta dva meseca ja ću za vas platiti; vi niste mu dužni ni novca dati. Pritom čuvajte se da mu ništa ne date u zajam; to mu je sva mana: uzajmljuje, pak neće da vrati. I dok se god dobro s kim ne poznate, čuvajte se svakoga.” Zafalim joj na maternjoj milosti i nastavljeniju i kažem da najviše, ako se tu ustavim, biće mesec dana, zašto bi[h] rad koliko pre u Aton doći.

Odvede me pop Marko u svoj dom i nađe mi jednog mladog soldata Dalmatinca koji dobro grečeski znađaše. Pogodim ga za cekin na mesec da mi svaki dan u urečeni čas dolazi, i počnem pisati s našimi slovami nužne reči i razgovore grečeski. Ovi soldat učini me sutradan poznati se s jednim poštenim čovekom [H]ercegovcem, imenem Antonijem, koji u gradu imađaše dva svoja dućana, trgovaše s[a] svakojakim voćem i zelenima i tu oženjen dobro stajaše. I ovi mi krepko naloži da nipošto mojemu domaćinu ništa ne uzajmim i, ako mi što zaište, da rečem da su moji novci u Antonija Šćavuna na sohranjeniju.

Peti dan moj popo, zar valjada je pregledao šta ja imam u torbi, i videći da tu ništa ne stoji nego dve-tri knjige, neki rukopisni papiri i preoblačila, zapita me pri ručku gdi ja moje cekine držim, govoreći da nije „ѕenza rishio”, to jest bezbedno, „da i[h] sa sobom kojekuda nosiš, no daj da ti i[h] sačuvam. Ja, već na to priugotovljen, kažem mu u koga su. Pocrveni sav kao skuvat rak i, gledajući me nakrivo, reče mi: „Che maledetta diffidenya hè questa! La madre superiora quel, ch’ el ga detteo, non miga ’l ga parlato da senno, solamete per scherzo.” To znači: „Kakova prokleta neuverenost je to! Mati igumenija, ono što je rekla, nije nimalo govorila zaisto, samo za šalu.” Ćutim ja, misleći, šala ili ne, ti baš nećeš ništa imati; pak onda pogledam i ja na njega, baš kao i on na me, pokazujući mu da ne marim za njega ni za njegovu kuću, već ja imam poštena poznanika u gradu, a novaca u kesi, to je meni dosta.

Popodne dođe moj soldat. Kažem mu što mi se slučilo s domaćinom. Veli mi on: „Ako nisi rad za ovi mesec zaštediti tri ili četiri cekina, možeš u gradu za toliko imati kvartir i trapezu.” „Nisam ja ovde došao da štedim, no dok imam da trošim”, odgovorim. „Kad je tako,” ščepa on moju torbu, „a ti ’ajde sa mnom.” Prođemo kroz sobu popovu i kažemo mu da mi polazimo. Stane on moliti da mu ne činimo te sramote, da će propasti ako to čuje stara gospođa; zaklinje se da on nije o zlu mislio; u[h]vati za torbu pak ne pušta. A kad li ti ga počne moj soldat muštrati, grečeski s njim govoreći, smete se onaj, pa ruke k sebi; za ljubov božju moli da ne pođem tužiti se igumeniji. „Po tome možeš ti spavati spokojan,” rečem mu, „nisam ja ovde došao proces terati.”

Dođemo u grad k našem [H]ercegovcu, koji, smejući se, reče nam: „Ja sam dobro znao da će to tako biti; zao je ono pop. No stara gospođa, dobra duša, videći ga da plače kad služi liturđiju, vara se i misli da nije sasvim opak.” Ima u gradu lep manastirić Svete Jekaterine, s petoricom kaluđera. Kaže nam Antonije da oni rado primaju strane ljude na kost, na nedelju i na mesec, i, budući da su besposleni, mogao bi[h] se i od nji[h] polzovati u razgovoru.

Pođemo k njima i pogodimo se za 15 dana cekin i po. I ovi svi po redu su me ispovedali - koliko imam novaca? Otkud mi? I gdi su? A kako čuju u Antonija Šćavuna, to nijednom nije milo bilo čuti. A, lenjivi trbusi, mišljah u sebi, radi bi da besposleni živu i novaca da imaju. Neka bi učili decu kao i ja, pak bi imali. Oni manastirić ima lepe do[h]otke, ali se igumnu i kaluđerom ništa u ruke ne daje, razve što je urečeno na trapezu i odejanije, a s pročim mirjani raspolažu i troše na škole i [h]ospital gradski, koji je veliki i prekrasan. u ovom mestu prebudem 45 dana, napišem i izučim naizust mnogo različni[h] razgovora. Antonije učini mi poznanstvo s neki kapetani i majori u venecijanskoj službi, Dalmatinci i Černogorci, koji me odvedu protopopi grada, pokažu mu i istolkuju moje svideteljstveno pismo i isprose da mogu u cerkvi Svete Jekaterine slavenski koji put služiti. U ovom ostrovu mirski protopop glava je svega sveštenstva. Koji mu drago episkop i patrijarh tu da dođe, mora njemu potčinjen biti, budući da je Sveti Spiridon patron Korfa, a ovi je bio mirski sveštenik, to jest episkop oženjen, ibo u njegovo vreme monasi jošt nisu bili sasvim preobladali.

U nedelju, kad sam hoteo prvi red služiti, dođe mi major s druga dva oficira i s Antonijem. Kaže mi da će protopop i, mnoga gospoda Greci i Latini na moju službu doći, nego da dadu proneti za me tas, obnadeždavajući me da će mi se skupiti najmanje deset cekina. „Nipošto”, rečem mu, „nisam ja došao ovde sramotiti sebe i vas.” „M’ ’ajde, kaluđeru, svetao ti obraz!” — otvešta major i pođemo u crkvu.

Pri polasku odavde nađu mi korabalj za Moreju i opreme mi jedan veliki aleksandrijski sepet pun finoga venecijanskoga biskota, izbrani[h] maslina i popržene ribe; predadu korablja kapetanu 15 butelja škopulskoga i korfiotskoga vina. Doprate me oko desetorica nji[h] u korabal, gdi su jošt zarana dali spremiti gospodski ručak. Tu po veselom obedu izgrlimo se, izljubimo se, srdečno izljubimo se i želeći da se opet vidimo (kako smo se na pet godina potom i vidli, krome nekih od oficira koji su u Italiju prešli bili) i tako rastanemo se.

U Moreju bi drugi ili treći dan doplivali, kako smo lepo vreme imali, no kapetan korablja, imajući delo u Zantu i Cefaloniji, pozadržimo se na putu. Deveti dan dođemo u pristanište grada Patrasa u Moreji. Nedelja i rano. Pođem s neki korabljenici na službu u cerkov svetoga apostola Andreja Prvozvanago. U vreme pričastne, navale oko dvadeset kaluđera s[a] sandučići i s kostima u njima prositi; među kojima začudim se kad ugledam nekoga drevnega Isaiju Dečanca kojega sam jošte u detinjstvu mojemu u Čakovu, gdi na svetoga kralja Dečanskoga prosaše, poznao i koji, da ne bi mojega tetka Nikole, bi me odveo u Dečane: potom, dijakonom u Hopovu, po Bačkoj prositi viđao sam ga. Ovaj sušti nosi jednu srebrnu kutiju i srpski ište, govoreći: „Dajte milostinju na mošti Svete Ane u manastir Savinu.” A njegov dijakon za njim prosi na mošti Svetoga Pantelejmona. Ne znam il’ mi je zgadnije bilo staroga pogrbljena, gdi po crkvi kašlje i ciganči, gledati, ili njegova bednoga dijakona, zdravu momčinu, uglađenu, s dugim perčinom, koji mu sva leđa pokrivaše, i s takovim slobodnim i bestidnim očima, ne kao da džebrači, nego baš kao da nešto deli i razdaje. Tiska se kroz narod i za hudim svojim starcem pristaje i ljudma mira ne da.

Polazeći iz korablja, zapitam šta sam dužan za prevoz platiti. Kapetan odgovori da je sve plaćeno u Korfu i da ja ništa nisam dužan. Konzul venecijanski, na koga sam imao vručiteljno pismo, primi me učtivo i dade mi pasaporat da mi ne bi nigde u Turskoj [h]arača iskali. Odavde, vsegda nahodeći društvo, pođem od mesta do mesta lagano za pregledati ovi prekrasni i u istoriji slavnejši ostrov; koje kad bi hoteo sve podrobno opisivati, trebalo bi mi nekoliko tabaka napuniti. Dva cela meseca zadržim se hodajući po različni neiskazane krasote mesti i kroz Tripolicu, drevlje zovomu Megalopolis, otečestvo Filopimenovo, pređem u Navpleon, i tu nađem korabalj za Atonsku Goru.

Četverti dan stignemo pod Svetopavlovski manastir. Kako iziđem na zemlju, uljezem u jednu bašču, uslaždavajući se krasotom različni[h] voćni[h] drevesa, obremenjeni[h] plodom. Tu se pro[h] odam za rastrezviti se od morske nesvestice. Nedaleko pod jednom maslinom učini mi se da vidim jedan dugačak štap s verha nakrivljen, neiskazane krasote; osijavajući ga sunce, razni[h] cvetova šare črezvičajno blista[h]u se, kao da je svakim vidom mnogocenih brilijanta ispeštren. Čudim se ko bi takovu vešt tu ostavio. Pristupam lagano i, budući od mladosti kratkoga vida, dođem oko desetak korakljaji blizo i Tu, sam ne znam kako, se ustavim; i namesto što bi[h] bliže pristupio, počnem natraške, sve na tu vešt gledajući, ustupati. Dva ili tri korakljaja izmaknem se i tada poznam da ono na vrhu nakrivljeno, to je zla zmija okrenula bila glavu k meni, čekajući me da bliže dođem. A kako vidi da se ja izmičem, okrene od mene glavu i s ustremljenijem otide. Blagodareći blagoj promisla desnici na izbavljeniju, s užasom pobegnem napolje.

U tom manastiru nađem nekoliko Bolgara monaha, od kojih jedan odvede me kroz Kareje u Hilendar. Kako mi je žao bilo čuti da je učitelj Evgenije, ne mogući trpiti tu kojekakve kaluđerske kabale, pre četiri meseca to čudnovito mesto ostavio, i učenici se svi razišli. Kako monasi živu u tom mestu, to znam da ste čuli od drugi[h] i da znate; ako li ne znate, jošt bolje. Nađem nekoliko Serbov u Hilendaru, koji se va vek veka s Bolgari inate i ne mogu da se pogode čiji je Hilendar. Moj dobri i ljubimi Teodosije Karlovčanin, i on se tu mora inatiti. Tu provedem jesen i zimu, a na proleće pođem opet na more za preći u ostrov Patmos, čujući da se onde predaje jelinski jezik. Nameri se korabalj za Smirnu u Aziji Maloj, a odatle kažu mi da se svaki dan može prigoda imati za preći u Patmos. Kad dođemo u Smirnu, izvezu me u Frankomalu (tako se zove čast grada gdi Evropejci prebivaju). Pri obedu na mojem kvartiru dođe ručati i jedan arhitekton Grek. Ovaj, u razgovoru čujući kud nameravam, reče mi [i]talijanski da ako hoću da me odvede da pregledam grečesku veliku školu i poznam se s učiteljem Jerotejem.

U tri sata posle podne pođemo i nađemo učitelja gdi množestvu učenika (od koji[h] bjahu neki sveštenici s velikim bradama) tolkuje nešto. Kakovo bi blaženstvo za mene bilo, mislim u sebi, kad bi[h] i ja među ove mogao pristati! Kad on svrši predavanje, dođe drugi mlađi učitelj drugoj klasi predavati. Pođemo u njegovu sobu i kako mu kažem što sam, kud i zašto putujem. „U Patmu,” reče mi, „za dve ili za tri godine po[h]arčićeš sve što imaš, pak o čem ćeš posle natrag poći? Ostani ovde — reče mi — gdi, ako i deset godina ustojiš, za kvartir i prepitanije nećeš ni novca potrošiti. Ova škola [h]rani 30 učenika, a iz tako daleka mesta da ste petorica došli, ja bi[h] vas rado primio.” Učini mi se kao da neko božestvo iz njega govori. Pun radosti pristupim da mu celujem ruku, no on mi reče: „Bogu blagodari koji te je ovde doveo gdi ćeš polučiti sve što želiš.” Prizove popa Antima Atinejca i reče mu da me primi u svoju sobu, koja je za dve persone, a on je u njoj sam.

Evo, ljubimi moj, početak, mogu reći, mojega Blagopolučija na ovome svetu i moje davno želajeme nauke. O mojem prebivaniju i upražnjeniju pri ovom blaženom božjem človeku, učitelju i blagodetelju mojemu, govoriću jošte u sledujućem pismu.

U Sesvegenu v Liflandiji, julija 1-go 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.