Da li toj dostoju od tebe, gospođe,
ka radiš svis moju da u jad sva pođe?
Da bih znal sve zgubit ter ostat sirotom
i da se znam ubit i rastat [s] životom,
tako mi u zdravju podržal Bog mlados, - 5
što veće ja slavju ner drugu ku rados, -
kako ću sam sebe požalit i trud moj
i mene od tebe osvetit. Nu postoj!
Zašto ja po vas vik ne vidih tadi red
za dobro jur človik da vratit ima zled, 10
kako ju ti vraćaš neharstvom sad meni
ter inud obraćaš tvoj obraz rumeni.
Nî toli lav zlosrd, nî toli gork plamen,
nî toli mramor tvrd ni morski još kamen,
koliko srce tve ko Judu nadhodi, 15
u kom se birek sve od zmija id plodi.
Kamo se razum tvoj? Pomisli za mal čas:
najdraži tko ti je svoj bi li ti ponil čâs
koliku ti ja ponih za milos i ljubav,
za koju izronih život moj, dim uprav? 20
Zač scijenjah da za har imat će tvoj ures,
a ne mnih nikada u tebi zled da jes;
ter volih boljezan trpiti s umorom
ner tvoju ljubezan da združim [s] zazorom.
Ter ovo govorim, a patim žestok sud, 25
dokole satvorim osvetu za moj trud.
Zatoj sam on prvi među svom mladostju
ki bih se tve krvi napojil s radostju;
toliku zač tebi ne mogu stvorit zled,
kad menije jur ne bi mnilo se piju med. 30
Ter ovo govoru, zač neću tajati,
zač neću što stvoru dovik se kajati.
Напомена
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.