Bol Jure Daničića[1]
Što se bili u gori zelenoj?
Ili vila, il studena stina,
Ol’ su bile na planini ovce?
Nit je vila, nit studena stina,
Nit su bile na planini ovce, 5
Već je ranjen Daničića Jure,
Dažd ga pere, sunašce ga bili,
Bili mu se na plećih košulja,
Ne pere je ni ljuba ni majka,
Nego jela, kad rose otresa. 10
Evo danas devet godinica,
Da je Jure od dvora otišo,
Da mu doći do dvora njegova,
Jer će mu se ljuba priudati
Sama majka na dvoru ostati, 15
Ma sa tvojom rođenom sestricom
Misli vila da niko ne čuje,
Al to Jure i vidi i čuje,
Posestrimu dozivao vilu:
»Posestrimo bila vilo moja, 20
Hoćeš mene poslušati malo?
Nemoj šetat od jele do jele,
Niti šetaj od mista do mista,
Nego šetaj do dvora mojega,
Pođi vidit, bila vilo moja, 25
Što se čini u mojemu dvoru.«
Lipo ga je vila poslušala,
Ni šetala od jele do jele,
Niti šeta od mista do mista,
Neg do dvora Daničića Jurja. 30
Kad je došla do dvora njegova,
Vela žalost u dvoru mu bila,
Majka plače i u nebo gleda
I svojega sina spominjala:
»Hajme, Jure, desno krilo moje, 35
Jadna sam te majka njegovala,
Evo danas devet godinica,
Da te nisam čula ni vidjela,
Njegovala virnu ljubu tvoju
Mjesto tebe moj rođeni sinko. 40
Sad će mi se jadnoj priodati,
A koga ću tužna njegovati.«
Na to ljuba suzam oborila,
Ljuba plače na drugoga gleda,
Sestra bosilj zalivala cveće, 45
Bosilju je cveću govorila:
»O bosiljče, drobno moje cviće,
Ja te više zalivati neću,
Brzo resti i brzo procvati,
Već te neću tužna zalivati, 50
Brata nemam komu ću te dati,
Dosle sam te ljubi darovala,
A sad nimam komu ću te dati.«
Kad to čula vila planinkinja,
Brzo se je na se povratila, 55
Pak je Jurju tiho povidala:
»Ej, bora ti Daničića Jure,
Obašla sam sela i gradove
I vas Kotar[2] do sinjega mora,
Italiju do Rima bijeloga, 60
Ja ne vidih dvora žalostnija,
Što sam tvoga Daničića Jure,
Majka plače i u nebo gleda,
Pak je tebe sinka spominjala,
Juba plače, na drugoga gleda, 65
Sestra bosilj zalivala cviće
I bosilju cvijeću govorila:
Ja te više zalivati neću,
Evo danas devet godinica,
Da mi Jure od dvora otišo, 70
Dosle sam te ljubi darivala
Već te nemam komu darivati.«
Kad je Jure vilu razumio,
Pak je vili tiho besidio:
»Ej bora ti, bila vilo moja, 75
Nemoj šetat od mista do mista,
Nego šetaj od jele do jele,
Uberi mi djeteline trave,
Da bi moje izliječila rane,
Daj mi poći do mojega dvora.« 80
Kad je vila Jurja razumila,
Ne šetala od mista do mista,
Nego šeta od jele do jele,
Te ubere djeteline trave
Čim je Đuri izliječila rane. 85
Kad je njemu rane izliječila,
Dva konja mu blaga naprtila,
Na trećega njega postavila,
Pak je njemu tiho besjedila:
»Hodi s Bogom Daničića Jure, 90
Kada dođeš do dvora tvojega,
Nemoj zvati iza dvora majku,
Već je zovi: stara gospođice
Hoćeš mi se dat napit vodice
Ili konja vezat u dvorove? 95
Pak ćeš vidit što će majka reći
I hoće l’ se domisliti tužna,
Da si njoj ti on rođeni sinko.«
Na to Jure vili zahvalio,
I s tim se je dvoru otpratio. 100
Kad je došo o’ za bile dvore,
Iza dvora tihim glasom zove:
»Otvor dvore, stara gospođice,
I daj mi se napiti vodice,
Oli konja vezat u dvorove.« 105
Al starica majka odgovara:
»Biž otali, delijo neznana,
Jer sam jadna tužna i smetena
Radi sina Daničića Jura,
Kog sam tužna s dvora otpratila, 110
Još se k njemu nije povratio,
Ali pođi malo po naprida,
Pođi tamo, delijo neznana,
Gdje no zveče bubnji i svirala
Danas mu se ljtiba priodala. 115
Oni će ti dati piti vina
I još, pobre, studene vodice
Za veselje mlade nevistice.«
Kad to čuo Daničića Jure,
To je njemu i još dražje bilo, 120
Jer mu dadu vina i vodice,
Još mu dadu jedno igrat kolo,
Igra (kolo) s vjernom ljubom svojom.
On joj gazi na žute pačmage,
Koje su joj zlatom pozlaćene. 125
Al mu veli nevistioa mlada:
»Ta ne luduj, delijo neznana,
Ne gazi mi na žute pačmage,
Jer ih nisi ni ti kupovao,
Neg moj Jure, moje žarko sunce, 130
On jih više kupovati neće.«
Al se Jure čini i ne čuti,
Neg joj gazi svile(ne) abite,
Pa mu veli nevistica mlada:
»Što mi gaziš abite svilene 135
Nisi mi jih ni ti kupovao,
Neg moj Jure, moje žarko sunce,
Koj jih više kupovati neće.«
Pak joj lomi na ruci prstene,
Govori mu nevistica mlada: 140
»Ti ne luduj, delijo neznana,
Ne lom’ meni na ruci prstene,
Nisi mi jih ni ti kupovao,
Neg moj Jure, moje žarko sunce.«
Na to se je Jure nasmijao. 145
Tomu se je sele domislila,
Pak je zalvi svojoj govorila:
»O bora ti, draga zalve moja,
Ni to nami delija neznana,
Neg nam je to Daničića Jure. 150
Moj je brajne, a tvoje je drago,
Naš je Jure naše žarko sunce.«
Kad to čuje Polazić vojvoda,[3]
On pobigne iz bijela dvora.
Kada vidi Daničića Jure 155
Da pobiže Polazić vojvoda,
Pa mu veli Daničića Jure:
»Što se strašiš Polazić vojvoda
I što bižiš iz bijela dvora,
Al se mene junak pristrašio? 160
Ni sramota pitati divojku,
Već sramota poći prez divojke,
Za na misto moje vjerenice
Uzmi meni rođenu sestricu.«
Posli se je na se povratio, 165
Uzeo mu rođenu sestricu,
Pireva(o) tri nedilje dana.
