6

Šinjel
Pisac: Nikolaj Gogolj

– A ako bi pravio novi, koliko bi on, ovaj ...
– To jest, koliko će stajati?
– Da.
– Pa, biće potrebno dati više od 150 rubalja – reče Petrovič i pri tom značajno stisne usne. On je jako volio silne efekte, volio je da čovjeka nekako odjednom potpuno zaprepasti, i da ga potom iskosa pogleda i vidi kakvo će lice poslije takvih riječi načiniti zaprepašćeni čovjek.
– Sto pedeset rubalja za šinjel! – vrisne jadni Akakije Akakijevič, vrisne može biti prvi put u svome životu, jer se uvijek odlikovao tihošću svoga glasa.
– Da – rekne Petrovič – i još kakav šinjel. Ako bi se na jaku stavilo krzno od kune i kapuljača postavila svilom, izišlo bi i dvije stotine.
– Petroviču, molim te – govorio je Akakije Akakijevič molećivim glasom, ne slušajući i trudeći se da ne čuje Petrovičeve riječi i sve njegove efekte – popravi ga nekako, da mi posluži makar kolikotoliko.
– A ne, to bi ispalo: i stucati rad i badava straćiti novac – reče Petrovič. Poslije takvih riječi Akakije Akakijevič je izišao potpuno satrven.
Poslije njegova odlaska Petrovič je još dugo stojao, značajno stisnuvši usne i ne prihvatajući se posla budući zadovoljan što ni sebe nije osramotio ni krojačku vještinu iznevjerio.
Izišavši na ulicu, Akakije Akakijevič je bio kao u snu. »Tako ti je to« – govorio je sam sebi – »ja, zapravo, nisam ni mislio da bi to ispalo...«, a zatim, poslije kratkog ćutanja, dodao: »Eto, tako ti je to! Eto šta je, naposljetku, ispalo, a ja, zapravo, nikako nisam mogao ni pomisliti da bi to moglo biti tako«. Zatim je opet nastalo dugo ćutanje, poslije čega je opet proslovio: »Tako ti je to! Eto već kako, zaista, sasvim neočekivano, to... to nikako ne bi... takve okolnosti!« Rekavši to on, umjesto kući, pođe sasvim na suprotnu stranu, i ne primjećujući to. Usput se o njega očešao dimničar svojim prljavim bokom i ogaravio mu cijelo rame, a sa vrha kuće u gradnji sručila se na njega puna posuda kreča. On nije primijetio ništa od toga, i tek onda kad je natrapao na stražara, koji je, spustivši pored sebe alebardu, istresao iz roga duvan na svoj žuljeviti dlan, malo se prenuo, i to zato što mu je ovaj rekao: »Kud srljaš, zar nemaš trotoara?« To ga je navelo da pogleda oko sebe i da se vrati kući. Tek tu je počeo sabirati misli, jasno sagledavati svoj položaj, stao razgovarati sam sa sobom, više ne isprekidano, već razborito i otvoreno kao sa uviđavnim prijateljem s kojim se može porazgovarati o najprisnijoj i najbližoj stvari. »Ali ne« – reče Akakije Akakijevič – »sad se s Petrovičem ne treba objašnjavati; on je sad... žena ga je, izgleda, popritegla. Nego bolje će biti da mu odem u nedjelju izjutra: poslije subotne pijanke on će čkiljiti i biti bunovan, trebaće mu da rastjera mamurluk, žena mu neće dati novaca, ja ću mu onda tutnuti u šaku grivenik, on će postati popustljiviji i šinjel će tada, ovaj...« Tako je Akakije Akakijevič razgovarao sam sa sobom, ohrabrio se, dočekao prvu nedjelju i spazivši izdaleka kako Petrovičeva žena odlazi nekuda iz kuće, on pravo pa k njemu.
Petrovič je poslije subote doista jako čkiljio, otromboljio glavu i bio sasvim bunovan; ali pri svemu tome, čim je doznao u čemu je stvar, odmah se trgao kao da ga je sam đavo podbo. »Ne može« – reče – »izvolite naručiti nov«. Akakije Akakijevič mu je odmah tutnuo grivenik. »Blagodarim, gospodine, potkrijepiću se malčice za vaše zdravlje« – reče Petrovič – »a zbog šinjela se nemojte uznemiravati: on ne valja baš ništa. Novi ću vam sašiti divno, i pri tome ostajemo«.
Akakije Akakijevič htjede još nešto o popravci, ali ga Petrovič ne sasluša do kraja i reče: »Sašiću vam nov i neizostavno, u to budite uvjereni, za to ću se postarati. Može čak biti i po najnovijoj modi: da se jaka zakopčava ispod grla srebrnom kopčom.«
Tada je Akakije Akakijevič shvatio da neće moći bez novog šinjela, i sasvim klone