* * *
Ti što ti život isisaše žudno,
Ti kojoj jesen telo sparušava,
Što drhćeš kao dah u jutro studno,
Svesna nemoći što u tebi spava.
S koliko strasti čoveku si dala
Da ti do kosti moć siše i grize
Grlo s pohlepom nesitih šakala
I da mu usne telom tvojim klize
I ruke stežu klonula ti nedra.
Ti kao heroj nemanja i bede
Kupovala si smehom lica vedra,
Život i dane bezbojne i blede.
O, svako danas koliko te stalo!
Jer ti svakome pružala si sreću.
Sad iz prašine u blato se palo:
Zlom bogu samo žrtve na dar meću.
A ti si heroj bez venca i slave,
Osmeh prezrenja velikom te čini.
Možda to znači da ti, duše zdravi,
Diviš se svojoj paloj veličini.
Osmeh prezrenja treba li da kaže
Da si ti sita svakog dobročinstva.
O, znam, te oči samo jedno traže:
Ja hoću kaznu, svesna sam zločinstva.
Mnoge su ljude vodili put sreće
I nikad, nikad dali im je nisu;
Ti ljudi pljuju tvoje bledo pleće
Izdižući se ka pobednom visu.
Oni se dižu... Dičite se! Čime?
Ja sam sve dala što mogadoh dati!
S prokletstvom moje govoriste ime,
No čuvajte se roba koji pati!
Sad misli, kad si sve čoveku dala,
O ironiji sreće i morala.
(Bez datuma)
