*
* *
"La vie est bien triste. Encore
rions!!
Jesenji se vijor zacerio grozno,
I, kô s divljim treskom bronze što se drobi,
Kriknula je zima u večerje pozno
I vrisnula studen kikotom što zlobi.
A ti, kô da ništa u duši ne peče,
Kao da ne spava groblje nada svelih,
Groblje, koje osmeh tvoj nikad ne reče,
Još si gord, ko nekad, sred proleća vrelih.
I kô s nekim stidom, oturaš daleko
Sve skrivene bole, i grabiš pomamno
Zrak dalekog sunca, u svitanje meko
Što razbludno sija i smeje se mamno.
Idi i prebriši sve bolne minute!
Budi isti! Tvoje kad se zdrozga pleće,
U tvom hladnom oku kad želje zaćute,
Još zboriće vera: — Mi stvaramo pute,
Mi smo gospodari i Bola i Sreće!
(Bez datuma)
