(Odlomak)

(Odlomak) Pisac: Branko Radičević

(Odlomak)

Na srce njemu ovo teško pada,
On trese tamo-amo svoju glavu,
Ne što on ne zna boljetice rod,
Jer on je, kao što sam rekô, star,
Mladosti dane protrčô je već,
Poznaje dobro svaki njiov jao;
Vremena ona istina su prošla,
Al' još mu ječi njiovo zvonašce,
Pa ako ne može po njim' da igra,
On rado gleda druge igrajuće.
Taj stari gledi Milanovu tugu,
Pomoći njemu teo bi on rado,
Boljetice on ove znade rod,
Al' de će naći prema njojzi lek?
Starina traži, ne žaleći s' trudi,
Starina nađe, svoje lupa grudi.
„Je l' istina šta ti tu veliš, Mito?“
— „Ah, teško, teško mojoj jadnoj duši,
Iz brbljavi što ja sad pusti usti!
Ne, nije tako kô što sam ti kazô.“ —
„Govori, Mito, izbavi mi dušu,
U tavno srce bacaš nade zrak,
Pa oćeš taki da ugasiš opet;
Poznaješ zemlju kud mi želje plove,
Pa zato opet nećeš da pokažeš;
O kaži, kaži, molim tebe, brže,
Lađica puna vrlo mi je trošna,
Utopiće se u tom moru tuge.“
— „Poznajem zemlju kud ti želje plove,
Ja znadem, al' zaludu to je sve,
Jer obala je vrlo strmena,
Pristaništa tu tvojoj lađi nema,
Zaludu tu je njezin svaki trud,
Za nju tu nigdi nije mesta naći.
Pa ako ona prema ovi stena
Potegnula sve svoje bude sile,
O šiljke će se tu razlupati,
Komađe samo napolje će virit;
Vozača mrtvo međ njima je telo
Sa kojim vrtlog penući se igra.“
To veli Mita, Milana tad gledi,
A njegov ne mož' da podnese pogled.
Na njemu leži Milanovo oko,
Iz sebe šiljuć tužnog ognja zrak;
Kô mesec kad ga laki oblak krije,
Baš tako tužno on na njega gledi,
Nijedna iskra života u njemu,
A ruke stoje pola saklopljene; —
On ovaj ne mož' da podnese ugled
Nerazgovoran suznog oka jezik.
On njemu pruža drktajuću ruku,
I — je l' on njemu, što on želi, kazô?
Ne roni više njeg'vo oko suze,
Odletio je tuge mutni oblak,
Umilno gledi radosti sad nebo,
Vesela sunce iz oka mu sija:
„Zaš da na stenu ja se ne pužam?
Visoko što se njezin strmen diže?
Na njojzi gore samo raste trava,
I samo ona nosi za me lek.
Il' odund uzbrat životvorni struk,
Il' strmoglavce srušiti se dole.
Da stradam, oče, tako mora biti.
Ja vidim mog života sunce sjati,
Od njega mene bez'na rastala, —
Zar jadikujuć ja da preko gledim?
Na kraju njenom moja noga stoji,
I pokušaću preko bez'ne skok:
Il' sunce moje odonud uzeti,
Na nebo moje amo to preneti,
Života moga da obasja dane,
Pletući zlatne u nji svoje vence,
Il' moje sunce odonud doneti,
Razmrskan padom iliti umreti.“
I vesele se Milanove sluge,
Jer gospodara veseloga vide;
Crvena vina tu na stolu boca,
Pred svakim stoji čaša napunjena.
Premda se ona baš prečesto prazni,
Namirena to opet nisu srca.
Taj diže ruku, a u ruci čaša,
Napija svome dragom gospodaru,
A onaj drugi, počem ovaj stane,
Taj uzme čašu: „Gospodaru zdravlje!“
Pri stolu ovde tako ovi rade.
U strani sedi jedan sedi vlasi,
Naslonio na ruku staru glavu,
Obara dole tužno svoje oko
Iz kojeg gorka suza suzu goni.
„I teško, veli, mojoj jadnoj duši
Iz njega šta sam ja uradio? —
Iz pećine je tigra on izišô
Jedanput sretno, oće l' drugi put?
Ah teško, teško mojoj jadnoj duši.“
U stare sebe zatim lupa grudi.
Duboke reke maticu on seče,
Na drugo ništa on sad ne misli,
Na ono samo što se juče zbilo,
Baš juče, kad je sunce bilo selo
I tavna mrake noć raširila.
Na ono misli što je juče bilo.
Pa vata zdravlje vodu s lakim veslom,
Da onde bude što god pređe može.
Na onu stranu on okreće oko
Di juče oni njega čekaše.
„Kod one vrbe što se ono beli,
Da ko je ono u odelu belom?“
Ovako zbori, žurno veslom grabi,
I reka, veli, da je šira danas.
U kraju sad je, ali di je ona?
Kod izvora je, tako Milan misli.
Lađicu veže za žilu od vrbe,
Prekrasno koje reke brega rese,
I skače potom iz nje napolje,
Preskače jarak u gaj koji prati;
U gaju sad je, na desno se vije,
Visoke lipe oko veće vidi,
Pod kojima kristalno vrelo teče;
Sad većem njegov srebrni talas,
U kome ogleda mesec svoje lice.
I sve se više njemu prsa dižu,
A vrelo srce sve mu većma kuca,
Jer onde leži njeg'vog srca raj.
„Al' di je anđô, da me onde čeka?
Mileva di je?“... Već je blizu mesta,
Već čuje žuborenje izvora
Što preko šljunaka šareni skače.
Al' di je ona, di se sakrila?
Za dubom lipe? — Tu je, tu će biti,
U sebi Milan viče, govori, —
Jer često s' ona vako igrala.
No je li sad? On traži nju za dubom...
Ni tu je nema. Šta to mora biti —
U sjeni valjda je? On ide tamo.
Al' nije njemu kao što je bilo,
Jer ako srce njegovo i kuca,
Kô što je malo pre tu kucalo,
Toliko silnom ljubav to i čini,
To kuca ne kô da će štogod naći,
Neg kao da će šta izgubiti.
Ražareno je srce ognjem bilo,
Al' sad po njemu neka jeza mili;
On ne zna sam šta ova jeza znači,
No kad on oće pričinu da sazna,
Iznutra ječi tužan neki glas:
Ko zna i oćeš li je ti naći?
Kô vitak trave štono drkće klas,
Na njemu tako drkće svaka čast,
I strašljivo on tamo-amo gledi,
Na nebo brzo diže svoju glavu,
Od njega pomoć kao da bi iskô, —
Meseca vidi on usamljen od,
I još je brže zatim dole spušta.
Na kraj je gaja veće došao,
Nebeske radosti ga prođe zrak —
Iz sene nešto gledaj amo s' blista —
Odela njenog to će biti kraj.
„Da to je ona, ja se ne varam!
O kako lepo vrana kosa leti!
Naslonila je krasnu svoju glavu
Na ruku, belu kao Alpa sneg,
Al' obraz vidit ja ne mogu.
Sad ona gura natrag vranu kosu,
Njen obraz bled — to čini valjda mesec
Što svoje zrake na nju sada baca.
Nemirno gleda ona tamo-amo,
Meneka čeka — brže, moja nogo,
Enonde leži moji dana raj,
Enonde moja duša veće čeka...
O leti, leti, nosi telo za njom!“
I napred leti — već je blizu sene —
Sad se okreće ona — skače gore —
U naručju sad jedan drugom leže.
O, ne bi mogô sad opisat rečma
Što srce njemu sada oseća;
I sam on ne zna šta mu sada biva.
Pre nekoliko magnovenja oka
U srcu njemu nije bilo svetlo
Kô sad — ne velim da je bio mrak;
To beše noć, na nebu sjaše mesec,
Od ovog zraci na srce su išli:
Nijedan nije ono ugrejao.
I drktajući tužilo je srce,
Jer prazno beše to. On smotri nju —
I taki ode noć, i sunce dođe
Sa žarkim svojim blagodatnim zrakom,
Na susret njemu širilo se srce
Pijući njeg've blagodatne dare.
Al' srce usko, mnogobrojni zraci,
Di b' moglo ono nji uzdržati!
Sa Milanom je bašte tako bilo,
On nije mogô sili toj odolet,
Potonuo je u tom moru sladi.
Na vernu svoju on je stiska grud,
Nebeskom slađu veće opijenu —
No je li i njoj kao što je njemu?
Da l' njeno srce ćuti istu slad?
Na svoju vernu on je stiska grud,
Ne ćuteć de joj svaka drkće ud,
On žarko ljubi njena usta mala
I ne vidi odunda ruže bežuć.
I tek kad joj je svaka klon'la ud,
Tek onda s' on iz sna probudio,
Al, iz sna kakvog samo zora šilje,
Iz sna života zajsta što je vreda —
Iz ovog sna u strašnu padne javu.
U nju on gledi, vidi da je bleda,
Ka zemlji vidi on nju padati,
Na klupu on je nosi, što od busa
Enonde stoji načinjena; na tu
Je mete, — Što je to? — Ukočena!?
O dragi Bože, što od nje to bi?
On slepe oči njojzi tare, suje...
Života znaci neće da se vrate;
Za granu s' maša, sa nje rosu trese
Na njenu dole malaksanu glavu.
Zaludu s' trudi život njoj povratit,
Ka nebu on sad diže svoje oko:
„O nebo, nebo, nju mi izbavi,
Pa uzmi za nju evo moju dušu.“
Na nju on gledi: „Je li istina,
Il' to se meni samo tako čini,
Je l' ona sada rekla tijo: ah?
Da nije vetrić što kroz lišće mili?“
Na prsi on njoj ruku svoju meće
I oseća di u nji srce kuca,
Već micati se njena usta vidi,
I opet ne sme da je zagrli,
Jer on se boji da je opet natrag
U pređašnji ne baci san, sad ona
Otvara oko, pa se gore diže,
Zabunjena unaokolo gledi,
Sa njome što je, kanda ne zna, bilo.
No kada pogled Milana joj stiže,
Čini se njojzi da je sve to jasno;
Na kolenima on tu kod nje beše.
Kad njeg'vo suzno oko ona spazi,
Nebeska radost koju je istisla,
Ah, kad ga ona kode sebe spazi,
Kô anđô di on preda njome kleči,
U oku suzu, kô što anđô suzi,
Tad njojzi u srcu vrlo jeste teško,
Sa klupe skoči njemu u naruče,
I mal' što nije opet van se došla.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.