(Kad se ugasi sunce...)
| (Kad se ugasi sunce...) Pisac: Vojislav Ilić |
Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dole, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sâd
Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.
I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, kô malo srebrno zvono
Zapeva ceo sâd.
Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.
druga polovina 1893.
Izvori uredi
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 250, Vuk Karadžić, Beograd.
|