[Ščo mi beše cara Efimjana]
Ščo mi beše cara Efimjana
mi nemaše nikakvo čedence,
ni to žensko, cara, ni to moško,
na den stavjat po tri sofri leba.
Dade mu Bog edno moško dete, 5
go krstije sina Aleksija.
Duri beše dete šest nedeli,
ot sekakva kniga ja izuči;
koga stori dvanajes godini.
so sila go dete završije, 10
go so sila v ćolar zatvorije.
Koga beše noća u polnoća,
izgovori sina Aleksija:
— „Aj ti tebe, ubava nevesto!
Ali sakaš sveća da ti svetit? 15
Ili sakaš v temnina da bideš?"
Izgovori ubava nevesta:
— „Tak mi Boga, moji gospodine!
„Ja si neću v temnina da bida."
Pak govorit sina Aleksija: 20
— „Ća se čina crna kauđera,
aj ti tebe, ubava nevesto!
Dur da ogrejet slnce po ridovi,
ti da mi je vrata ne otvoraš."
I mi izleze sina Aleksija, 25
mi ostana ubava nevesta,
mi ogreja slnce po ridovi
i se šetat cara Efimjana
i se šetat iz ramni dvorovi,
i se šetat sam so sebe zborvet. 30
— „Aj ti tebe, sine, Aleksijo!
So sila te tebe završifme,
i so sila v ćeliju zatvorifme,
ščo ti tolku nevesta omile?"
Toga otvori ubava nevesta: 35
— „Aj ti tebe, moji mili svekre!
Koga beše noću u polnoću,
toga izleze sina Aleksija,
ća se činit crna kauđera."
Ot se udri cara Efimjana 40
ot se udri po svoji koleni,
pak govorit cara Efimjana,
— „Aj ti tebe, ubava nevesto!
Ali sakaš tebe da te moža?
Da te moža, kako mila ćerka, 45
il da sediš kako mila snoa?"
Izgovori ubava nevesta:
— „Aj ti tebe moji mili svekre!
Ja si neću mene da me možiš,
ja si saka snoa da ti bida." 50
Malu neščo vreme pominalo,
ot mi dojde eden pitač, prosač.
— „Aj vi vami, carski izmećari!
Prašajte go cara Efimjana,
da mi dajet jednana ćelija, 55
ća si pita sam ća si se rana."
Mi prašaje carski izmećari,
izin dade cara Efimjana.
Go kladoje vo jedna ćelija,
ščo ručalo i ščo večeralo, 60
se praćalo svoji izmećara;
što stojalo dvanajes godini,
izmećari niščo ne podale.
Ot mi stana cara Efimjana,
mi otide v crkov vo nedelja, 65
dojdoje mu glasi od nebesi:
— „Aj ti tebe, care Efimjane,
imaš doma duša usvetena."
Se začudi cara Efimjana.
I povelat svoji izmećari: 70
— „Rastvorite odai i ćeliji.
Ot najdoje sina Aleksija,
beše mi se tuje usvetilo."
Jedna kniga beše natpisalo,
ščo su sedal dvanajes godini, 75
ni su ručal, ni pak su večeral.
Koga se udri cara Efimjana,
ot se udri po svoji kolena
a tu sega sine Aleksijo!
Ščo su ručal i ščo su večeral 80
se su praćal ruček i večera.
