Što se beli u Stare Planine

* * *


[Što se beli u Stare Planine]

Što se beli u Stare Planine?
il’ je inje il’ belo kovilje?
Nit’ je inje nit’ belo kovilje,
beleju se beli manastiri,
i u nji se dva mlada venčuju: 5
venčuju se Miloš i Miloška.
Kad je bilo na sred na venčanje,
zadade se taja crna čuma,
te Miloša u to kleto srce.
Navali se Miloš na Milošku. 10
Progovara Miloška nevesta:
„Tako t’ Boga, Miloš mladoženja,
da li sam ti mnogo omilela?
(Ili sam ti mnogo dosadila?)"
Progovara Miloš mladoženja: 15
„Prostete mi, kume i staro(j)ćo,
prostete mi toj moje venčanje,
da ja idem napred pred svatove."
Prostiše mu kumak i staro(j)ćo,
te otide napred pred svatove. 20
Odalek ga majća ugledala,
odalek mu porte otvorila,
kamto njega ruke raširila:
„Čestita ti Miloška nevesta!"
„Čestit, male, koj če s’ s nju da sćine; 25
men čestita taja crna zemlja.
Ja ulezni u nove odaje,
(Ja ulezni u novi podrumi)
te mi prostri dlgo i široko,
kolko, male, dušu da teslimim." 30
Taman svati u dvori ulaze,
i Miloš je dušu teslimio.
Kad je bilo jutre na rećiju,
T'g iskoči Miloševa majća,
pa izviče kolko igda može: 35
„Da moj Bože, da moj mili Bože,
da li može slnce bez meseca,
i sna moja bez mojetog sina?!"
Progovara Miloška nevesta:
„Da kude je Miloš mladoženja? 40
Puštete me kod njeg’ da uleznem.
Kod njeg' mi je prsten burmalija,
da on mi je polovin venčanje."
Pa uleze Miloška nevesta,
pa ne uze prsten burmaliju, 45
nego uze tija ostri noži,
pa ubode toja kleto srce.
Mrtva usta sama izgovaru:
„Obe majće jedn'g su čuvale,
obe majće jedn'g su ženile, 50
obe majće jedn'g da žaleju."
U Nišavi ovako završavaju ovu pesmu poneki pevači:
Tako m’ Boga, moje mile z'lve,
vodete me da vidim Miloša,
da ja vidim kude Miloš leži."
Odvedoše Milošku nevestu,
odvedoše kude Miloš leži.
„Ja brknete u svilene džepe,
te mi dajte čićiju z dva reza,
da razrežem dunće i jablće,
da ja dadem Milošu ponudu."
Ne razreza dunće i jablće,
več razreza toja kleto srce.
Mrtva usta sama govorila:
„Leži Miloš’, oba da ležimo,
obe majće jedn'k ni ženile,
obe neka jedn'k i žaleju,
i na mrtvo svaje[1] da se zovu.
(Ovu pesmu pevaju ljudi prilikom slave
ili gostiju, a pevaju je i žene).

Lužnica i Nišava

Miloš i Miloška

Šta se beli u Stare planine,
da l' je inje il' belo kovilje?
Nije inje ni belo kovilje,
beleju se beli manastiri,
i u nji se dva mladi venčuju, 5
venčuju se Miloš i Miloška.
Kad je bilo na sred pa venčanje,
zadade se taja crna čuma,
te Miloša u srce pogodi.
Navali se Miloš na Milošku. 10
Progovara Miloška nevesta:
"Oj, Boga ti, Miloš mladoženjo,
da li sam ti mnogo omilela,
ili sam ti jako dosadila?"
Progovara Miloš mladoženja: 15
"Prostete mi kume i starojćo,
prostete mi toj moje venčanje,
da ja idem napred pred svatove."
Prostiše mu kumak i starojćo,
te otide napred pred svatove. 20
Odalek ga majća ugledala,
odalek mu porte otvorila,
kamto njega ruke raširila:
"Čestita ti Miloška nevesta!"
"Čestit, male, koj če s's nju da sćine, 25
men' čestita taja crna zemlja.
Ja ulezni u nove odaje,
te mi prostri dlgo i široko,
kol'ko, male, dušu da teslimim."
Taman svati u dvori ulaze, 30
i Miloš je dušu teslimio.
T'g iskoči Miloševa majća,
pa zakuka kol'ko igda može:
"Da moj Bože, da moj mili Bože,
da li može slnce bez meseca, 35
i sna moja bez mojega sina!"
Progovara Miloška nevesta:
"Da kude je Miloš mladoženja,
puštete me kod njeg da uleznem,
kod njeg mi je prsten burmalija, 40
da on mi je polovin venčanje!"
Pa uleze Miloška nevesta,
pa kad vide Miloš mladoženju,
ne uzima prsten burmaliju,
nego uze tija ostri noži, 45
pa ubode toja kleto srce.
Mrtva usta sama govorila:
"Lež' Miloše, oba da ležimo,
obe majće jedn'g ni čuvale,
obe majće jedn'g ni ženile, 50
obe majće jedn'g nek žaleju!"


Reference

  1. prije

Izvor

  • Etnološka građa i rasprave: iz Lužnice i Nišave, Vladimir M. Nikolić, [Beograd] : Srpska kraljevska akademija, 1910., str. 354-356.
  • Novica Živković, Gora bršljanova, narodne pesme pirotskog kraja, Pirot, Muzej Ponišavlja, 1998., str. 134-133.