Šta čini ljubomora
Zaišao Latinine Pavle,
Zaišao u zemlju latinsku,
De ’no nema drvlja ni kamenja
Okrom jedno drvo javorovo,
Pod njim sedi Kumrija robinja, 5
Suze roni, pa godine broji:
„Evo većem devet godin’ dana
Kako sedim ja u gori sama,
Nigde nikog od svog roda nemam,
Već do Jelu, moju milu seju, 10
Ta i nju sam daleko udala,
Na daleko, u zemlju latinsku
Za nekoga Latinina Pavla.”
Ona misli niko je ne sluša,
Slušao je Latinine Pavle, 15
Pa govori Latinine Pavle:
„Ao tajo, moja mila svajo,
Ta ja jesam Latinine Pavle,
Tvoja seja moja verna ljuba.”
Pa je uze za desnicu ruku, 20
Pa je baca za se na konjica,
Triput ju je opasao pasom
I četvrti od sablje kajasom,
Pa odoše svome belom dvoru.
Kad su bili sredi gore čarne, 25
Al’ govori Latinine Pavle:
„Ao tajo, moja mila svajo,
Ti nemoj se pokazati seji,
Da vidimo oće l’ poznavati.”
Kad su došli svome belom dvoru, 30
Izilaze devet robinjica,
Otvaraju od avlije vrata,
Pa odoše Jelici gospoji:
„Oj Jelice, oj gospojo naša,
Evo ide Latinine Pavle, 35
I on vodi tananu robinju
Tri put ju je opasao pasom
I četvrti od sablje kajasom.”
Izilazi Jelica gospoja:
„Ao Pavle, dragi gospodaru, 40
Il’ ti vodiš desetu robinju,
Ili vodiš za mene izmenu?”
Pavle ćuti, ništa ne govori,
Malo jeste vreme postajalo,
Malo vreme za po letnja dana, 45
Stiže knjiga Latininu Pavlu,
Stiže knjiga da ide na vojsku,
Ode Pavle na carevu vojsku,
A on nije ljubi ni kazao
Koga joj je na konju doneo. 50
Al’ govori Jelica gospoja:
„Oj Boga vam, devet robinjica,
Vod’te kuju na gornje čardake,
Na čardake de prežiže sunce,
Podajte joj žito i rešeto, 55
Ne bi li je opalilo sunce.”
Odvedoše j’ gore na čardake,
Dadoše joj žito i rešeto.
Žito čini Kumrija robinja,
Žito čini, ovako govori: 60
„Ja te činim, o šenice bela,
Moja seja u zdravlju te jela.”
Ona misli niko je ne sluša.
Slušalo je devet robinjica,
Pa odoše Jelici gospoji: 65
„Oj Jelice, oj gospojo naša,
Žito čini tanana robinja,
Žito čini ovako govori:
- Ja te činim, o šenice bela,
Gospoja te u bolesti jela.” 70
Al’ govori Jelica gospoja:
„Bac’te kuju na dno u tavnicu,
Podajte joj čedo poplašeno,
Nek’ ga ljulja i nek’ ga uspava,
Ne bi li se poplašila mlada.” 75
Baciše je na dno u tavnicu,
Dadoše joj čedo poplašeno,
Da ga ljulja i da ga uspava.
Čedo ljulja Kumrija robinja,
Čedo ljulja ovako govori: 80
„Lulu, spavaj, moje čedo malo,
Živovalo i ocu i majki
I tetici mladoj ljuljarici.”
Ona misli niko je ne sluša,
Slušalo je devet robinjica, 85
Pa odoše Jelici gospoji:
„Oj Jelice, oj gospojo naša,
Čedo ljulja tanana robinja,
Ljuljajući ovako govori:
- Lulu, spavaj, čedo poplašeno, 90
Ne živilo ni ocu ni majki,
Ni tetici koja tebe ljulja.”
Al’ govori Jelica gospoja:
„Oj Boga vam, devet robinjica,
Otidite u goru zelenu, 95
Uvatite guju u procepu,
Nacedite jeda gujinoga.”
Otidoše devst robinjica,
Otidoše u goru zelsnu,
Uvatiše guju u procepu, 100
Nacediše jeda gujinoga,
Odnoseše Jelici gospoji.
Uze kondir Jelica gospoja,
P’ ona ide na dno u tavnicu,
Pa govori Kumriji robinji: 105
„Oj Boga ti, tanana robinjo,
Da se nisi uplašila mlada,
Uzmi malo, te se napij vina.”
Al’ govori Kumrija robinja:
„Oj Boga ti, Jelice gospoja, 110
Na smrti me zaklinjala majka,
Da ne pijem pređe starijega.”
Razljuti se Jelica gospoja,
Udari je šakom po obrazu;
Kako ju je lako udarila, 115
Sa crnom je zemljom sastavila,
Ispade joj kruna iz nedara,
Poznala je Jelica gospoja,
Da je kruna njene stare majke,
Pa govori Jelica gospoja: 120
„Oj Boga ti, tanana robinjo,
Otkud tebi kruna moje majke?”
Al’ govori Kumrija robinja:
„A zar ne znaš, Jelo, mila sejo,
Kad je naša umirala majka, 125
Tebi dade nebrojeno blago,
Meni dade krunu pozlaćenu,
Bratu Gruji babina putalja
I dade mu tananu košulju,
Nit’ je tkana, niti je predena, 130
Već od suvog zlata salivena?”
Tek izusti, pa dušicu pusti.
Trže nože Jelica gospoja,
Pa udara sebe u srdašce:
„Di mi trune moja mila seja, 135
Neka trune moje srce š njome!”
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
