Šaran/3

PRIZOR TREĆI

PRIZOR TREĆI

ANA i pređašnji. (Nosi košaricu u ruci i vodi Stanka za ruku, šapće mu da ostane, a ona stupa napred.)

ANA: Panto, ti si danas vredan. (Spusti korpu iz koje publika vidi od šarana rep.)
PANTA (pola za sebe): E, sad je li to pametno: ti si vredan! Kao da ja ne znam da sam vredan. (Glasno.) Budi samo i ti vredna, pa gledaj svoga posla.
ANA: Panto, al' sam ti noćas nešto čudno snila.
PANTA: No, i to će što pametno biti.
ANA: Snevam ja, a naš peto popeo se na prag pa kukureče.
PANTA: No, kažem ja!
ANA: Ne da je kukurekao, znaš, još mi i sad zuji u glavi.
PANTA: Neće ti nikad ni prestati!
ANA: A ja stadoh premišljati: Bože moj, šta će to biti, otkud će to nama gost doći; al' tek što se ja osvrnuh, vrata se otvoriše, a naš Stanko dođe iz Sombora. Ala sam mu se obradovala! Šta, zar se ti ne bi radovao da dođe?
PANTA: Daklem, ja sad nemam druga posla nego da se razgovaram o tvome snevanju!
ANA: Čoveče, ta nemoj takav biti, već daj da se pametno razgovaramo.
PANTA: A ko se još sa ženom pametno razgovarao?
ANA: Al', molim te, slušaj. Ta to naše dete, eno sad je već svršio svoju preparandiju, a nije l' ti sam popa pripovedao kako je dobar đak, kako će valjan učitelj biti. A evo sad će da biraju ovde učitelja. Ta samo jednu reč da rekneš, pa eto mu hleba!
PANTA: Hu, hu, hu, koliko reči, toliko taljiga ludosti!
ANA: Ta nije to ludost, već ja sam tako naumila, a već sam i s popom, i s knezom, i s dominom govorila, svi su mi prijatelji; pa sad bilo tebi pravo ili ne, Stanko je došao. Ta da ga vidiš kako je narastao, čitav čovek! Stanko! Hodi ti, sine, hodi!
STANKO (dođe, poljubi oca u ruku): Babo, meni je mati poručila da dođem. Ja sam mislio da je to i vaša volja.
PANTA (baci ašov): E, e, sad reci da žena ima iskre pameti. Pa kako si, vraga, došao kad nisi ni novaca imao? O! O!
STANKO: Ja sam, hvala Bogu, i bez novca lepo došao.
PANTA: Eto što ti je muška glava!
ANA (tare ruke od radosti; za sebe): Neka, neka, popustiće!
PANTA: E, kad si došao, sad si tu! Ne mogu te taki oterati. Al' kad mati misli da ti valja ovde ostati, onda će najpametnije biti da što pre odlaziš. Jer što žena kaže, to treba sasvim drukčije učiniti ako hoćemo što pametno da uradimo. Danas si ovde, sutra prežem konje pa upravo u Karlovce u bogosloviju. Za deset godina možeš arhimandrit biti.
ANA: Nije nego još nešto: da ga živa u ćelju zakopamo.
PANTA: Ti jednu manje! A ti, sinko, gle, gle kako si prašan. Idi pa se očisti, pa me u sobi čekaj dogod ne dođem. Imam ja tebi još lekcije da čitam. Hajd' idi!
STANKO (odlazi u kuću).
PANTA: Ženo, ženo, kad ćeš ti što pametno uraditi?
ANA: Ta ako nisam nikad, ovo je baš pametno! Dete je krasno, izučeno. Biće to krasan učitelj. Gde bih ja njega mlada u crno obukla, gde bi mi jedinca u kaluđere dali. Ta jedva mati čeka da mu svatove vidi, a ne...
PANTA: Svatove! Da, da, da se usreći kao i ja!
ANA: Čoveče, ta promisli samo kakva bi to radost bila da dočekamo unučad! Ta nismo ni mi mladi, a bićemo koji dan sve stariji, treba i nama nege i pomoći. Pa šta veliš? (Pokazuje rukom na Savkin vrt.) Gledaj ovaj vrt! Kako je to vrlina pogledati što jedna devojka sama svojom mukom izrađuje. Krasna je to devojka, ta Savka! Ta reci, zar nije!
PANTA: Šta imaš sad opet s njome? Jedna drugu hvalite kad vas niko neće da hvali!
ANA: Ne hvalim ja nju već se ona sama hvali. A šta ćemo kad je tako! Evo, sin ti najbolje zna. Sad mi je baš kazao da bez nje živeti ne može. Taj se baš zaludio u tu devojku.
PANTA: Ho, ho, zaludio! Kakve su to reči? Gde će ženska glava pametnog čoveka da zaludi. Oj, oj!
ANA (kroz jed): Bre, jesi čuo ti, čoveče, ta da ko i zaluđuje svet nego ženske glave. Ta taka će devojka zaluditi pamet stotini junaka, al' imaš je šta i videti!
PANTA: Gle, gle, ti se kanda žestiš! No, tome se baš radujem. Al' tek, tek, žena čoveka: da zaludi! Znaš, oprosti, al' to meni ne ide u glavu. Znaš kako lepi moj Grk-Duza: žena je drvena lutka! Kad je sama luda, kako će druge da zaludi!
ANA: E, jes' čuo ti, zaludiću ja, ovako matora, i tebe i tvoga Grk-Duzu i koliko vas god ima, samo da se nakanim! Ne znaš li ti još šta je žena. Al' i jeste već tvoga mnogo! Ta mi živimo već dvadeset pet godina, pa sve lepo i u miru, jer ja znam gde tebe golica, pa ti govem i ugađam samo da bude mira, a ti misliš da ja to moram! Ja sam ti luda što se ne razmećem svojom pameću kao što ti radiš, al' vredno bi bilo da i mene poznaš. Znaš, već mi je dojadilo. Od dana na dan ništa drugo ne čujem već po sto puta: žene su ćurke, žene su guske, al' ako nisi dosad čuo, sad ti kažem da te guske i ćurke umeju biti pametnije nego svi vi guskovi i ćurkovi.
PANTA: Ao, ao! Ti meni baš očita! Da sam žena, sad bih se i ja ljutio, al' ovako ti kažem da od toga tvoga što si naumila neće biti ništa. Kakvi svatovi, kakva Savka! Tu da se okuje pa da sluša vaša blebetanja, a onamo ga čeka sreća da čovekom postane.
ANA (šeta se gore dole, pa joj najedared padne nešto na pamet. Za sebe): Ha, ta naučiću ja tebe ko su ženske! Što imam pravo, tu propustiti neću. Al' će se češati gde ga ne svrbi.
PANTA: Sutra ćemo mi zorom na kola, pa đa u Karlovce, dok nisu napunili sirotom detetu glavu koječim! Samu mu moram kazati! (Ode u kuću.)
ANA: A to će biti, štono vele, špazig. (Gleda kroz tarabu.) Skinućemo mi ovu dernu tarabu dok Savčica naša snaja bude! Šta će nam taraba kad smo svoji. A to će biti par ljudi da ih Bog vidi. (Viče tako da ne bi Panša čuo.) Savka, o Savka, Savka, od'er, od'er malko!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 120 godina.