Čudan svet/I
I
— Sad ti je baš nezgodno seljakom biti! Porcija velika, gospoda sa sviju strana pritisla; ako se gde tužiš, nemaš pravo; ako u svetu nisi nikud pristao, — svud te za poslednjeg drže; još da nemaš berbe, da se napiješ i malo brigu rasteraš, ne znaš šta bi radio!
Tako se tužio seljak Sava Derentovljev u svom društvu posle berbe, pri čaši vina, baš uoči Lučindana.
I doista, Sava Derentovljev imao je u nečemu pravo. Svet jednako piše i govori o carevima, kraljevima, velikašima, o gospodi, a o seljaku ništa. I sami spisatelji pišu jednako o grofovima, baronima, gospođama, frajlama, a o seljaku i za seljaka ništa. A koliki je veliki živ svet u seljaku skriven! Koliko tuge i jada, radosti i veselja u seljačkom životu ima!
Selo B. dosta je veliko, ljudi gotovo sami seljaci. Ima i sveštenika; nekoliko grka, to jest trgujućih pravoslavnih Srbalja; pa onda nešto zanatlija: ima i jedan farbar, da se može suknja i kecelja u selu obojadisati; još i nekoliko Čivuta, koji uvek vunu za jevtine novce kupuju; pa onda još putujuće gospode varmeđaša, pogdekojih za poslom tumarajućih fiškala, a nataroš ne sme faliti.
Kuća Save Dereitovljeva nit je velika niti mala, no baš kao što treba. Dva pendžera sa sokaka, dve sobe i jedan vajat, i poveće guvno; podrum i štala po sebi se razume. U prvoj sobi dva kreveta, sanduk, dugačak sto, dve klupe, za vratima o klinu visi par čizama, još dosta nove, o Petrovu su kupljene. Po vajatu mlađi tumaraju; tu su tri četvorke i dve petorke čista vina, odjedared iz dva bureta vuku na cev, za sebe i za svoje društvo. U sobi, u pročelju, sedi Sava Derentovljev. On je starešina, tako oko šeset godina, prosedih brkova, kosa poluseda, ali jaka, udovi zdravi, obraz pun pa crven, — onakav čovek, štono seljaci kažu, živ starac, krut sgarac, čvrst starac. Ostalo društvo sedelo je kud koje raštrkano. Hvale Savino vino.
— Pravo kažeš, baća-Savo, da je teško sad seljakom biti; pa još kad se ti tužiš, kako mora drugome biti! Pun hambar, pa toliko vino, — al' ti je baš vino valjano, baća-Savo! — reče komšija i kum Đoka Grozdić.
— Pa još kakva mu je rakija šljivka, pa komovica što se sad ispekla! — doda kum Petar Kresović.
— Prošla su, moj kuma-Petre, dobra vremena; ti dobro znaš kako je bilo pre bune. Odranim triest-četrest komadi marve, pa na vašar, pa novaca da ih ne mogu da izbrojim, cvanciki, taliri i banke ne mogu na stolu da stanu; pa onda, paše dosta, ovaca dosta, vina koliko je dasta, a porciju nisam ni osetio! — reče Sava.
— To je sve tako, al' onda je opet bio spajija sve i sva; pandur spajiski bio je veći gospodar nega sada ma kakav sudac, na njegovo odajstvo batine nemilice deliše; a sad toga pokora više nema — odgonetne Stojko Pušibrk.
— Da, da, to je tako bilo, al' samo pram onog koji nije činio što je red. Ja, fala bogu, nikad nisam batine dobio, jer sam sve po redu činio; al' kakova se sad čuda stvoriše: vidiš travike: imaš svoju zemlju, plaćaš poricju, pa ne smeš po svojoj volji kako hoćeš i šta hoćeš sejati: pa onda so, pošto je sad, a pošto je pre bila; pa onda finajci što svud traže, a ništ' ne nađu, pa nit car nit narod ima otuda kakove hasne. — Spasi bog! — reče i napije Sava.
— Jes', tako je, pa našto nam ti vraški čandari, ti baš nisu za ništa; danju šetaju se, a noću po njima ko šta hoće činiti može. — Spasi bog! — ispija Kresović čašu.
— Živ bio dugo godina, Savo! Ovo je baš vino štono mu u planini para nema, penu preseca, pa sve varnicu baca; to je ono pravo, štono pevaju, rujno vince — reče Đoka Grozdić.
— Rujno vince, rujna zora! — doda Kresović.
Braća bi bila gotova i što popevati, ali je Sava još jednako namršten, a dobar je gazda, bolji neg svi što s njim piju, pa njegovo je slovo prvo, i svi paze šta će on na sve to reći. Druge misli njega more. On je imao tri sina; prvi je u buni poginuo, drugog je, istina, sa dosta velikom mukom i troškom iz čeljusti ada izbavio i oženio. Sad je red na trećemu. Posle berbe su najsrećnije ženidbe; deran je zdrav od pete do glave, tu nema ni razgovora da će ga vizitacija osloboditi, a hoće i mora već da se ženi, ima već curu, voli je, voli ga ona, nije nikom do čekanja. Zato se Snva i brine.
— Lako je vama govoriti, — zbori Sava — al' eto berba je prošla, a i mom Mladenu, mom poslednjem detetu, nastade dvaest prva godina; tu je već ženidba, al' tu je i regrutacija! Koliko me košta onaj pređašnji, neću ni da vam govorim, al' opet bi' platio i za ovoga toliko isto, samo da mi nije toliko trčkaranja. Bože moj, koliko je bolje bilo pre bune! Za sto vorinti šajna mogao si sina s kakvi momci izmeniti!
— Ni brige ti nije, baća-Savo! — upadne Kresović. — Ja, kao što znaš, bio sam dvanaest godina soldat, znam ti sve od kapetana do gemajnera; znaš, i onde se radi svašta koješta, pa ću ti i ovde kazati šta treba da radiš. Kada dođe do regrutacije, hoću da kažem do vizitacije, pre toga zovi Čigru Ciganina, pa nek mu odseče drugi il' treći prst na desnoj ruci, pa sigurno proći će vizitacija, a on neće tamo ostati.
— Šta, ja mog sina bogaljem da pravim? Petre, tako što nemoj mi govoriti!
— Istina, onda već ne bi bio čitav čovek, no imade osim toga još i drugog leka; treba gospodu podmititi, i to najvećma doktora; dve-tri stotinjarke, pa je gotov posao; ako hoćeš, ja ću te sam kud treba voditi.
— Mani se toga, znam ja sve te putove, ima jošt tu i drugi' kojim' moraš kom bravca, kom junicu dati; a to su, znaš, oni koji iz protikule vade, jer ako ti rđav estrak izvade, ne pomože ti niko. Sve ja to znam, ali i košta dosta, pa kadikad ne pomogne, jer ga druge godine zadrže; a opet načisto iskupiti ga, mlogo košta, kuću ubija. Ta već šta bog da, nek budne. Spasi bog!
— Spasi bog! — svi iz jednog glasa nazdrave.
Sad se malo rašćeretaše, i za neko magnovenje nisu terali svoju seljačku politiku, već pijući među sobom šale zbijaju.
Kresović je bio odrešen čovek, srednjeg doba, islužen vojnik, prošao je mnogo sveta, mnogo je koješta naučio, i seljani su ga rado u nužnim stvarima upitkivali. Gazda veliki nije bio; on sa bratom imao je samo kućicu i frtalj zemlje, ali zato je dobro živeo, bolje nego mnogi koji dva frtalja imadu. Petar znao se svud naći; on je bio i varmećki pandur dve godine, znao se oko gospode savijati i ugađati im, pa mu nikada nije ništa falilo, živeo je bolje nego mnogi knez. I sad bi još varmećki pandur bio, samo da mu se nije dogodilo da mu je jedan arištanac utekao, koji je pod njegovim čuvanjem stajao, pa su njegovi dušmani nzneli da je arištanca preko mita propustio; ali opet njegovi prijatelji bi se svi za njega zakleli da je nevin. Dosta to da Petar Kresović nije više pandur, nego svoj gazda, i, kao što rekosmo, živi bolje nego mnoge veće gazde. Ad' badava, svaki čovek ima neprijatelja, pa, naravno, i naš Kresović; no ma ko šta kaže protivu njega, ipak niko ništa protavno zasvedočiti ne može. Na svakog čoveka može se svašta reći, pa naravno i na Kresovića. Tako su branili Kresovića njegovi prijatelji.
Pa otkud može Kresović tako lelo živeti? Ako u kući, — tu ti on mora svaki dan kuvanja jesti, i to bez mesa nikad. Pa neka ga, naučio je u soldačiji! Pa onda, nikad bez vina, i to ne samo do uskršnjeg posta, kad već obično vina nestaje, nego od berbe do berbe. Pa onda, lepo se nosi težatnikom i svecem; ako je kožuh, a ono ne prost, na kaiševe, no šaren; kad je momak bio, sa ogledalcima na leđima; ako prsluk, a ono sa srebrnim pucetima; opanke očima da ne vidi, no čizme lake, male, tanko zašpicene; ako li šešir, to ne kojekakav klopoški, sa velikim obodom, što izgleda na umrelu, no okrugao, malen, lep, onakav kao što se samo najlepši na somborskom vašaru kupiti može. Na žalost, Petar je već udovac, ali ima kćer kao anđeo, pa tako lepo niko u selu svoju kćer ne odeva. Pa opet nek ko pita: otkuda tako? Kažu da zna pismo, dalaze ljudi k njemu: je l' kakav marvenski pasoš dobar, valja li na njemu što popraviti, da na vašaru konj ili marva gdegod ne zapne. Ukradu li kome konja ili vola, to samo Kresoviću treba ići, i to nafriško, pa ne sme ništa faliti. On samo skeledžiji u oči kad pogledi, već zka na koju stranu sveta je marva prebrodila. Tu onda i pada novac. Ima, doduše, i takovih koji kažu da Petar s lopovima drži, ali kad je god zbog takvih stvari u sudu bio, uvek se ispleo, pa i same sudije i fiškali kažu da još nikad nisu čuli da se ko tako zna odgovarati, pa ma svi drugi ostali, on ide napolje. Još i to morama spomenuti da je Kresović ugledan čovek, mada je sad već slovom trideset i osam godina star. Istina, kod gospode to doba za matore momke još pasira, udovca čini pak još dosta mladim, ali za seljana je dosta pomator. Dok je kao mlađi na urlaub kući dolazio, kako čuju mlade da je Kresović tuna, da se pomame, makar da je bio ženjen. Pa i sad tako isto, pa se nađe još i devojka koju njegove đavolarije očaraju. Ali treba videti Petra još i sad u kolu: to sitnjenje i sapletanje noga, to nadražljivo podvikivanje, te divne poskočice, pa izvijanje, savijanje, pa te njegove svilene, malo kovrdžaste kose, lepo savijeni brkovi, lukave, primamljive zekaste oči, — jednom reči, Petar Kresović je i dan današnji još pravi hiroš. Pa još ga i u društvu starijem vole, jer je veseljak, prošao je sveta, pa zna vazdan pripovedati; katkad im mora po čitav sat talijanski govoriti i pevati.
Stojko Pušibrk bio je mnogo stariji od Kresovića, ozbiljan, razborit, samo su mu mnogi to zamerali što preko jego protiv spajiluka ropta.
Đoka Grozdić, srednjeg doba čovek, od oca je nasledio dva frtalja sesijonala i frtalj krčevine, i još jedan vinograd: ali jedan frtalj je već prodao, pa štaviše i vinograd, mada rado pije. Sad je već jako zadužen, pa prodaje krčevinu. Ali, doduše, Đoka kad ima novaca, pa da koliko njih u birtiji za jednim stolom sede, sve sam će plaćati, sve ih redom nudi, naganja da piju. Dođe kadikad i žena mu u birtiju, pa ga uvreba baš kad birtašici peticu pruži da plati, a bratija nazdravljaju mu, a žena udri najpre u psovanje, a posle u jauk i zapevanje; no bratija daju Đoki za pravo, pa žena mora bezuspešno kući. Inače je Đoka Grozdić čovek dobričina, neće nikog uvrediti. Lice mu izgleda — kako da ga opišem — tako kao kad kakav veseljak čovek kija: obrve uvek jako uzdignute, a jabučice rastegnute. Kad nije imao novaca, a on na kredit je pio, a kad nije imao kredita, on uvek se nađe u poslu gde se vino otače i vozi, a i ljudi su ga rado imali i dozivali ga, jer nije bio džandrljiv.
Eto, takve su vam bile delije što sad s Derentovljevim piju. Na njima su bile haljnne obične za težatnika, samo su se razlikovali u tom što su domaćin i Kresović prusluk imali, a oni prost napršnjak. Grozdić i Pušibrk pušili su na kratkom kamišu pravi kržak, Derentovljev na malo dužem kamišu vutoški duvan, a Kresović na lepom kamišu puši baš iz prave mase lule — sigurno je od koga na poklon dobio za pasoš — lula poširoka; pa taj ne puši ni kržak, ni vutoški, nego baš onaj pravi ispreka, švercovan preko Šašinaca.
Tako donekle sedeli su i pušili i nazdravljali i šale zbijali; ali badava, gazda nije baš
najbolje raspoložen, padnu mu kadikad brige na pamet. Rad je baciti krmke svoje na žir u spajisku šumu, ali ne zna kako će to ispasti. Ne kažem da mu spajiluk ne bi dao, i to svoj prilici još jevtinije nego drugome, jer je on bio spajiski čovek, kao što mu i pokojni otac, koji se od spajiluka pomogao; ali skoro će se knez birati, pa je Sava Derentovljev rad knezom postati. I bio je već dvaput knezom. I sad ne ide na to bogzna svoje hasne radi, ali ipak ko je dvaput već knezovao, tom nije lasno trpeti da mu kojeko gred nosom knezuje, pa i zapoveda. Pa još kakvih ima sad knezova, a kakvi su bili ne-kada! Doduše, i Sava sam bio je i mali birov, upravo kišbirov, ali to je bilo lre bune. Pa kakvi su onda kišbnrovi bili, svs same mlađe al' dobre gazde: a kakvi su sad kišbirovi!.., Pa to je još gtre bune bnlo, pa je Sava bio još pre bu-ns 1! kmet. n jedanput knez, a »osle bune i po dru-gi put. A kakvih imade sad kkezona! Sve sami grubi megdašnji pastiri, pacdurc i potričari! Pa ti kad knezuju, hoće da pokažu da su sada Bolji od Save Derentovljeva. štaviše, da sala i prkose. — Te misli sada Savu mare, pa nije rad da mu kojeko prkosi. i baš zato hoće da b%-de kiezom. Ali tu jv taj vrag da je lromena kneza na pragu. a. oaamo, mora i čopor krmaka u slaJiski žir pustiti, pa će ljudi kazati; većeno Savu Derentovleaog za kneza, šuruje sa spajilu-kom! Dakle, il' krkck, il' kneževina. Saai je sada do toga stalo da ljude sebn pridobije, a i ovi koji sada s ljime sede nisu baš za šegov posao poslednji ljudn. Pušibrk Stojko nije bio spajiski čovek, ali zato pošten ipal i prave-dan. Sava, mada je Bio malo dobar sa spajiluhom, ipak Stojko je priznazao da je Sava bio knez u svom redu. Pa Sava rad bi za se zadobiti Stoj-ka. Kresović jedobar za vrbunkaša, on zna kako čije srce diše, pa zna i zavaratn i premamiti i zadobiti. Pa baš i sam Đoka Grozdić iča svo-je ljude, koje je častio, koje časti i koje će
— Ma šta si se tako usićio, Savo, kad tk baš ništ' ne vali; sve nešto mudruješ. Hajd da te načinimo opet za kneza; istina, malo si na spajisku stranu, al' opet tukao si potričare i nnsi mito primao — reče Stojko.
— Zar ti, Stojko, misliš da se ja grabim kneževine? Pa, fala bogu, meni ništ' ne fa-li, a imate dosta mlađn' ljudi.
— Nije baš ni tako, baća-Savo! Koji se je-dared naučio zapovedati, tom nije lasno slušati lošija od sebe; koji okuša jedared seoske kuće, ostaje mu slatka navek; zato primi so ti toga, pa da pijemo sa kaskrom! — reče Grozdić sasvnm ievino, pa prstom svoju luliiu čaraka, pa gledi na Savu šta će on reći, i ne misleći da će se baća Sava na to razljutiti.
— Tako mi ovoga svetoga Đurđa ovde, koga slavim, tako mi nikad ie pomogao ako ja krajcaru mita dam za kneževinu! Ti si hulja. Đoko, ako to sneš kazati! — reče razl.ućen Sava, pogleda na ikonu svetog Đur^a. pa pesnicom o astal udari.
Baš nad glavom vpsilo kandilo, a pred iko-nom svetoga Đurđa kako je kopljem aždaju probo.
Niko ne sme ljutitom ba^a-Savi odmah da odgonetne. neg u magnoaelju. možda venta radi. svi na ikonu gledaju. I doista, iiali su i šta