Čuva ovce do dva čobanina

Čuva ovce do dva čobanina:
Jedan beše: jedini Ivane
A drugi je: Anica devojka.
Govoriše, ovce pomešaše
Ivan vrće ovce i jaganjce
A Anica zelen jagluk veze:
„Rasti, rasti, maleni Ivane,
Dokle stigneš momak za ženidbu,
A ja stignem moma za udadbu.“
Kad su stigli oba za ženidbu,
Tada ode Ivan svome dvoru,
Svome dvoru s Anicom devojkom.
P' onda reče svojoj staroj majci:
„Ženi mene moja stara majko!
Eto t' vodim Anicu devojku.“
Al' govori ostarela majka:
„Neću sine, Anicu devojku,
Već ja hoću brđanku devojku.
Brđani su od dobroga soja,
Dobrog soja, soja gospodskoga!“
Ivan neće brđanku devojku,
Već on hoće Anicu devojku.
Majka kučka halovita beše,
Pa poskoči na noge lagane,
Pa otide u belo Brđane,
Te isprosi brđanku devojku.
Dokle ju je samo isprosila,
Tri oke je zlata potrošila:
Jednu oku, prijatelju dala,
Drugu oku, devojci je dala, |-
Treću oku, dreje (haljine) joj krojila.
Sedela je do dva do tri dana,
Pa se onda vrati svome dvoru.
Pa doziva malena Ivana:
„Hajde sine majka da te ženi,
Da te ženi brđankom devojkom!“
Ali reče maleni Ivane:
„Neću majko brđanku devojku,
Već ja hoću Anicu devojku
Tu Anicu moju suđenicu.“
Tada veli Ivanova majka:
„Hajde sine za momu d' idemo.“
Kako kučka halovita beše,
To poskoči na noge lagane,
Pa pokupi kuma i devere,
I sve redom kićene svatove.
Otišla je bez Iva Brđanu,
Sedela je za dva, za tri dana.
Kad su pošli natrag sa devojkom
Sa devojkom Ivanovu dvoru,
Zazor daju kićeni svatovi:
„Ustaj Ivo, prihvati devojku!“
Leži Iva u mekom dušeku
Leži Iva ni habera nema.
Tad se diže kume i starojko,
Pa pozivlju Ivu mladoženju,
Da prihvati Brđanku devojku.
Nema kuda Iva da se deva,
Već se skide sa tanane kule,
Pa prihvati Brđanku devojku.
Kako ju je lepo prihvatio,
S njom je Iva na kulu iziš'o,
Leže Iva u meke dušeke,
Do njeg sede Brđanka devojka,
Tad pogleda Iva mladoženja,
Pa govori Brđanki devojci:
„Ej, čuj mene Brđanka devojko!
Ti si vita stasa i pojasa,
I na tebi tri đerdana zlatna,
Al' ti nisi moja suđenica,
Već Anica moja suđenica.
A soja si pri tom poslušnoga,
Dohvati mi oba oštra noža,
Onda uze jedini Ivane
Udari se po srcu junačku.
P, onda veli Brđanki devojki:
„Ti pozdravi moju staru majku,
Nek sazove mlade kujundžije,
Nek mi sanduk od srebra saliju,
I krstove od suvoga zlata.“
To izusti a dušu ispusti.
Tada ode Brđanka devojka
Ona ode Ivanovoj majki:
„Proklet da si Ivanova majko!
Zašt' pogubi jedinca Ivana?
Ivan ti je majko poručio:
Da ga voziš donjim sokacima,
Ne udaraš gornjim sokacima.“
Sve što im je Iva poručio
Sve to tada oni poslušaše
Udariše donjim sokacima
Pored onih Aničinih dvora.
Tada reče Anica devojka:
„Ja iziđoh u donje sokake,
Te da gledam Ivine svatove.“
Ali reče Aničina majka:
„Ič ne idi Anica devojko!
Ivan ti se s drugom oženio.“
Al' Anica majku ne posluša,
Već iziđe u donje sokake.
Kad iziđe u donje sokake,
Tada viknu mlade pogrebnike:
„Stante malo mladi pogrebnici
Da ja vidim Ivine svatove!“
Tu stadoše mladi pogrebnici,
I Anica tu Ivu otklopi,
Pa potrže od Ive noževe,
Udari se po srcu junačku,
Mrtva pade, živa progovara:
„Leži Ivo, oba da ležimo!“
U sanduk ih jedan namestiše,
I u jednu raku zakopaše.
Pa prođoše dva mlada putnika,
Na Ivinu grobu izniklo je,
Izniklo je to drvo borovo!
A na grobu Anice devojke:
Ponikla je pitoma ružica!
Među njima zlo drvo glogovo,
Na ovome svetu i onome!

Izvor

Stanković, Ž. 1951. Narodne pesme u Krajini. Muzikološki institut SANU: Beograd., br. 105., str. 76-78.