[Četa se je podizala mala]
Četa se je podizala mala
Od Kotara, krajine krvave,
Pred četom je Smiljanić serdare,
Za serdarom Janković Stojane,
Za Stojanom trideset ajdukah. 5
Četa pođe zelenom planinom
Dokle četa viš' Udbinja dođe,
Viš' Udbinja u Jablan-planinu.
Tu je četa trudna počinula,
Vode pila, hljeba založila 10
Više sebe stražu postavila,
A uz stražu Smiljanić Ilija.
Evo Ilija uz glavicu pođe,
Pa se jeli penje u vrhove,
A pogleda jeli iz vrhovah, 15
Ter pogleda Udbinju na vrata
I ugleda šatora turskoga —
Po šatoru Turci lazijaše,
Te pijahu vino pod šatorom,
Služi njim ga Vilić Useine. 20
Iz Udbinja kolo izlazilo,
Ono bjehu udbinjske djevojke,
Među njima sestra Rličina
I Ajkuna, lijepa djevojka.
Igralo se kolo naokolo, 25
Al se Ajka gleda u djevojke
K’o Danica među zvijezdama.
Ono viđe Smiljanić Ilija,
Te se skide jeli iz rasahah,
Evo Ilija niz glavicu pođe 30
Dokle maloj četi dolazio;
Evo četu budi dževerdanom[1]
I ovako rečcu besjedio:
„Na noge te, braćo i družino,
Ugled'o sam golema šićara — 35
Pred Udbinom udbinjske devojke,
U djevojkah sestra Hrličina,
I Hajkuna lijepa djevojka;
Al se Ajka gleda u devojkah
K’o Danica među zvijezdama. 40
Ho’te braćo, da se poslušamo,
Da ja pođem put Udbinja grada,
Da ja vidjim udbinjske djevojke
Neću li ja ugrabiti Ajku!"
No mu tako Stojan besjedio: 45
„Ne, zaboga, Smiljanić Ilija,
E, tako mi Boga velikoga,
Da su na teb' sokolova krila,
Ne bi otole odveo djevojku!"
No mu serdar tako besjedio: 50
„Pobratime, Janković Stojane,
A tako mi vjere i zanata,
Hoću se ja oženiti Hajkom,
Al Ajkunom al zemljicom crnom,
No ako me uvatiše Turci, 55
Da me brzo, braćo, otkupite!"
Ono reče, konja dovatio,
Al se konju baci u ramena
I igra ga dolje niz planinu
Dok na polje od Udbinja sjede, 60
Pa otidje poljem širokijem,
Dok pod turski šator dolazio,
Te im turski selam nazivaše.
No mu Turci selam prijamiše:
„Božja pomoć, Smiljanić-serdare, 65
Koje su te donijele vile
U Udbinju danas da pogineš?"
No im tako serdar besjedio:
„O, Turčine, Vilić Useine,
Nije odi Smiljanić-serdare, 70
No delija od cara poslana —
Je li testir poći u djevojke?"
No mu tako Ture besjedilo:
„Jest slobodno, carcva delijo!"
To serdaru vrlo milo biše 75
I Ilija u djevojke pođe,
Pa se Ile igra s djevojkama
I Ajkunu dovati za ruku,
Ter joj lomi burme i prste[ne].
No mu vika Ajkuna djevojka: 80
„K sebi ruke, careva delijo,
Sebi ruke, obe ti otpale,
Ko i ote danas ako Bog da
Od Turčina moga naročnika!"
Mučno serdar odmaknuo ruke 85
I s Ajkunom riječ govoraše:
„O, Ajkuno, lijepa djevojko,
Bi l’ uzela kojega junaka
Da ostaviš tvoga naročnika,
Tog Turčina Vilić Useina?" 90
No mu lako Ajka besjedila:
„Uzela bi jednoga junaka,
Iz Kotara Smiljanić-serdara;
Čula sam ga od Hrlice moga
Da takvoga ni u sv'jetu nema!" 95
No joj tako serdar besjedio:
„O, Ajkuno, lijepa djevojko,
Jesi l' čula od Hrlice tvoga
Je l' ikakva na njem’ obiležja?"
Ajka njemu tako besjedila: 100
„Ja sam čula od Hrlice moga,
Na ruki mu zvijezda Danica!"
To serdaru dobro milo biše,
I zagrnu bijelu košulju
I ukaza zvijezdu na ruki. 105
I tako mu bula besjedila.
„O, serdare, mili naročniče,
Tako meni Boga velikoga,
Da ti imaš sokolova krila,
Ne b’ otole tebe odnijela!" 110
A u r’ječi koju govoraše,
Otud jedno Ture dolazaše,
Po na ime Bojičić Alija.
Teke vidi Smiljanić-serdara,
Kad ga vide komaj ga poznade, 115
I tako mu riječ govoraše:
„Zlo jutro ti, Smiljanić-serdare!
Koje su te donijele vile
Da pogineš u Udbinju gradu?"
Njemu tako serdar govoraše: 120
„Nije ovdi Smiljanić-serdare,
No delija od cara poslana!"
No mu tako Ale besjedio:
„Poznajem te, Smiljanić-serdare!
Kada Kotar Turci poharaše, 125
U Kotare mene uhvatiste,
Baciste me u lednu tamnicu,
Tu tamnovah za sedan godinah.
Na tamnicu nitko ne do'đaše;
Ti, serdare, bješe d’jete ludo 130
I k tamnici meni dohođaše,
Te te učah na sedam jezikah!"
Vidje serdar te je poginuo,
A Turčinu tako govoraše:
„O, zaboga, Bojičić Alija, 135
Nemoj mene ubit puškom sjajnom
Da se konju bacim u ramena!"
Ali Ture za Boga znađaše
Pa ga ne hte ubit puškom sjajnom
Dok se konju baci u ramena, 140
A za sobom Ajkunu djevojku.
Za njim trči Bojičić Alija
Na njegovoj suroj bedeviji,
Za njim trči, prestiže ga brzo,
Te ga zgađa jednom puškom sjajnom, 145
Zgađ’o ga je, al ne pogodio,
I pokliče Turke Udbinjane.
No skočiše Turci Udbinjani,
I tjeraju Smiljanić-serdara.
No se obrnu Smiljanić-serdare 150
I Aliju zgađa dževerdanom,
Dobro zgađa i lepše pogađa,
I Turčina dobro pogodio,
Posred pasa, ne učini glasa,
Od vrana ga konja odvojio, 155
Pade Turčin na poljanu mrtav.
Za njim trči Vilić Useine
Na njegova vranca lastovicu
I serdaru tako govoraše:
„Stan, serdaru, moja je devojka!" 160
No mu vika Ajkuna djevojka:
„Bij, serdare, ili je daj meni!"
Obrnu se Smiljanić-serdare,
Useina zgađa puškom malom
I Turčina dobro pogodiše — 165
Pade jadan na poljanu mrtav.
Za njim trči Hrlica Mustafa
Na njegova konja golemoga.
No mu vika Ajkuna djevojka:
„O, zaboga, Smiljanić-serdare, 170
Nemoj ubit Hrlu brata moga,
Ne ostavi sestru brez brataca,
Jer će mene prekoriti druge —
No mu ubij konja njegovoga!"
Al s' obrnu Smiljanić-serdare 175
I Turčina zgađa dževerdanom,
I dobro ga momče pogodiše,
U sedlo mu nogu prelomio,
A konju je srce izgorio,
I padoše obadva junaka. 180
Te pobježe Smiljanić-serdare,
Zdravo dođe u ravne Kotare,
Zdravo dođe, vesela mu majka,
I dovede Hajkunu djevojku,
Pak on nađe i popa i kuma, 185
Te pokrsti Ajkunu djevojku,
Pa je uze za vernu ijubovcu.
Bog im dade poroda divnoga,
Dvije ćeri i četiri sina;
Prve bjahu ćere, neg’ sinovi, 190
Da mi snahe ne zastaju za've.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
