Crnogorski barjaktar
Tužna nojca već odoru
Crnu svoju svlači.
Bela zora u svečano
Ruvo se oblači.
Vedro nebo, krunu sunce
Metnulo na glavu,
A Danica u zrcalu
Ogleda se plavu.
Nit' što mari sunce jarko.
Nit' što zora bela.
Štono živi plamen sukće
Iz paklenog ždrela,
I što ljudi po razboju
Biju s' i krvave
I što svoje stotinama
Ruse gube glave.
E već, eno, turska vojska
Viče i jalače,
Zoran paša na vilovna
Svog zelenka skače.
Još kad horda povadila
Sablje svoje krive,
Povede ju na sokole
Crnogorske sive.
Dočekaju Crnogorci
Silu Osmanlija,
I zasevnu hitre munje
Dobrih dimišćija,
I zapevnu jatagani.
Mači zafijuču:
A ćelavi jadni Turci
Vrište i jauču.
Alaj-barjak crnogorski
Ponosno se vije
Na sramotu i na zazor
Silne Turadije,
A na slavu kamenite
Zemlje one male
Kam' ne mogu age, paše,
Veziri i lale.
Al povika turski paša
Na svoje nizame:
„Ko zastavu crnogorsku
Donese preda me,
Daću njemu tri ćemera
Zlata žeženoga
I najlepšu svoju bulu
Iz harema svoga!“
Kad nizami čuše pašu,
Ciknuše k'o guje
Pa ko' krila pozajmili
Da su od holuje:
Udare na barjaktara
K'o more na stenu,
Kad vetrovi razuzdani
Talase mu krenu.
I eno ih! već su tamo,
Već su stigli meti;
Sad će odma barjaktara,
Na mači razneti,
Sad će odma slobodino
Da padne znamenje,
Sad će odma da od stida
Porumeni stenje.
Malobrojni Crnogorci
Ko' lavi bore se,
Da si čela nove slave
Lavorom urese,
Al napori svi badava,
Gro6 se njima, sprema —
Već u njinog barjaktara
Desne ruke nema!
Al barjaktar crnogorski
Nit' ciknu, nit' pisnu,
Već on barjak s levom rukom
Grčevito stisnu.
Pa ga nosi iznovice
Kroz pljusak tanadi,
A u prkos velemoćnoj
Prorokovoj bradi.
Tada Turci na sokole
Iznova navale,
Nemilosna, divlja srca
Svoja da iskale,
Da u crno uviju nam
Lepu slavu staru,
Pa otseku, joj, i levu
Ruku barjaktaru!
Pade ruka, pade barjak,
A horda nasrne,
Da ugrabi alaj-barjak
Dične Gore Crne,
Pa da nosi paši svome
To sveto znamenje,
Što je Srbu, k'o na svetu
Sve drago kamenje!
I polje se već razleže
Od pobednog rika,
Što ga Turci podigoše
Oko zastavnika;
I već nema više nada
Da s' uepehom bori,
E barjak se već po zraku
Više ne vijori.
Ali truba još jedared
Na juriš zatrubi,
A barjaktar barjak svilni
Podiže sa zubi,
Pa ustade, osvetnički
Kao anđ'o da je
Dok mu oko glave venac
Večne slave sjaje.
I kliknuše Crnogorci
Ko sokoli sivi
I nekrstu strah i trepet
U srcu oživi;
A kad svoje potegnuše
Teške bičinovce,
Nemilosno klaše Turke
Kao vuci ovce.
Beže Turci bezobzirke,
Crnogorci seku,
Tri hiljade utopili
U krvavu reku.
A barjaktar u ranama
Tiho s' osmejkiva — — —
Snovi su mu ispunjeni
O kojima sniva!
