Crni hlebovi
| Crni hlebovi (Les Pains noirs) (1895) Pisac: Anatol Frans, prevodilac: D. |
Nikola Nerli bio je bankar u znamenitom gradu Florenciji. Kad su zvonili na jutrenje, već je sedeo za svojom tezgom; a kad su zvonili na večernje, on je još onde sedeo i celi je dan pisao brojeve po stolovima. Pozajmljivao je novaca i ćesaru i papi. A što nije i đavolu pozajmljivao, samo je za to bilo, što se bojao, da će loše ćariti s onim, kojega nazivaju vragom i koji je pun pakosti. Nikola je Nerli bio odvažan i nepoverljiv. Nakupio je veliko bogatstvo i oderao je mnoge ljude. I baš za to su ga u Florenciji i poštovali. Stanovao je u palači, u koju je Bogom stvoreno videlo dopiralo samo kroz uske prozore; u tome je bilo opreznosti, jer bogataški stan treba da je tvrdinja, a koji imaju veliko imanje, dobro će raditi, ako silom ono brane, što su zadobili lukavstvom.
Dakle palača Nikole Nerlija imala je rešetke i ukrštene šipke. Unutri su zidovi bili ispisani od veštih radnika, koji su tamo našarali slike dobrodetelji u vidu žena, patrijarhe, proroke i careve izrajiljske. U sobama su povučene zavese skrivale oku scene iz priča o Aleksandru i Tristanu. Nikola se Nerli razmetao u gradu svojim blagom i pobožnim podarcima. Ispred kapije je podigao bônicu, u koje tesano i živopisano pročelje pokazivaše najčasnija dela njegova života; a pošto je mnogo novaca darovao i na dovršavanje crkve Device Marije Nove, to su na kor u toj crkvi postavili njegovu statuu. Tu je bio prikazan sa sklopljenim rukama kod nogu prečiste Bogorodice. A po njegovoj haljini od crvene vune, po njegovu gojenom licu i njegovim malim, živim očima lako ga je bilo poznati. Njegova dobra žena, Mona Bismonta, sa časnim i tužnim licem, klečala je, moleći se, na drugoj strani majke božje.
Nerli je bio jedan od prvih građana u republici; pošto nikad nije roptao protiv zakona i nikad nije vodio brige ni o siromasima, ni o onima, koje su tadašnji vlasnici osuđivali na kazne i na zatočenje, to u mišljenju vlasti ništa nije umaljavalo poštovanje, koje je u njenim očima bio dobio svojim velikim bogatstvom.
Jednog zimnjeg večera, kad se, kasnije nego obično, vraćao u svoju palaču, opkoleše ga na pragu njegovih vrata polunagi prosjaci sa pruženim rukama. On se na njih oseče osornim rečima. Ali njima glad davaše odvažnosti i divljaštva, kao kurjacima. Okružiše ga i plačnim, ali prodržljivim glasom iskahu hleba. Već se uzeše sagibati, da nakupe kamenja i da se na nj bacaju, kad Nerli ugleda jednoga svoga slugu, koji na glavi nosaše kotaricu sa crnim hlebom, određenim za čeljad u štali, kujni i vrtu.
Dade sluzi znak, da mu priđe, pa, oberučke skidajući iz kotarice, bacaše taj hleb onim jadnicima. Onda uđe u kuću, legne i zaspa. U ovom snu mu pade kaplja i on umre tako naglo, da je mislio, da je još u svojoj postelji, kad na tihu i veoma svetlu mestu ugleda svetoga Mihaila, ozarena svetlošću, koja bijaše iz anđeoskoga tela njegova.
Arhanđeo držeći u ruci svoje terazije, metaše na tanjire različne stvari. Nerli poznade na težoj strani nakite, koje su mu donele mnoge udovice u zalogu, i još neke vrlo krasne zlatne stvari, koje je samo on imao; nije, dakle, mogao sumnjati, da je to bio baš njegov sada svršeni život, koji je u onaj par sveti Mihailo na vazi merio. On poče paziti i dade se u brigu.
„Gospodaru,” reče „kada međeš na jednu stranu sav dobitak, što sam ga u svom životu imao, a ti molim te, dȅla, metni na drugu stranu one krasne fundacije, kojima sam znamenito pokazao svoju pobožnost. Nemoj da zaboraviš ni crkvu Device Marije Nove, kojoj sam pritekao sa dobrom trećinom, ni moju bolnicu ispred gradske kapije, koju sam ja podigao sasvim sam mojim novcem.”
„Ne boj se, Nikola Nerli,” odgovori arhanđeo, „ništa neću zaboraviti.”
Pa svojim svetlim rukama metnu na lakši tanjir crkvu Device Marije Nove i bolnicu sa njenim tesanim i pisanim pročeljem. Ali tanjir ama da se i najmanje spusti.
Bankar se ozbiljno uznemiri.
„Gospodine sveti Mihailo,” reče, „potraži još što. Nisi na tu stranu terazija metnuo i moju divnu krstionicu svetog Jovana, pa propovednicu svetog Andreje, gde je krštenje našega gospoda Isusa Hrista izvajano u prirodnoj veličini. To je rabota, koja me je stala mnogi novac!”
Arhanđeo metnu na tanjir povrh bolnice propovednicu i krstionicu, ali on se ni tada ne spusti.
Nikola Nerli oseti, kako mu na čelo probi studen znoj.
„Gospodine aranđele,” zapita, „jesi li ti baš siguran, da su ti terazije prave?”
Smešeći se odgovori sveti Mihailo, da mu terazije nisu nikako prema terazijama, što ih upotrebljavaju pariski zajmodavci i sijenski menjači, i da im ispravnosti ništa ne nedostaje.
„Šta!” uzdahnu Nikola Nerli sav bled, „zar ta crkva, pa predikonica, ta krstionica, pa bolnica sa svima posteljama u njoj nemaju ni toliko vage, koliko jedna slamka, koliko jedno perce?”
„Eto sam vidiš, Nikola,” odgovori arhanđeo, „koliko su teže tvoje nepravde od lakoga bremena tvojih dobrih dela.”
„Dakle moram u pakao!” reče Florentinac i zubi mu od groze zacvokotaše.
„Lakše, Nikola Nerli,” viknu arhanđeo, „lakše, još nismo gotovi. Ostaje nam još ovo.”
I dobri Mihailo se maši za hlebove, koje je bogataš ono veče bio razdao siromasima. Metrnu ih na tanjir dobrih dela, i ovaj se brzo poče spuštati, a onaj drugi dizati, dokle obe ostadoše na istoj visini. Jezičac u terazija ne klanjaše se ni desno ni levo, nego pokazivaše potpunu jednakost oba tereta.
Bankar ne htede da veruje svojim očima.
Sjani arhanđeo reče mu:
„Eto vidiš, Nikola Nerli, da nisi pristao ni u raj, ni u pakao. Idi, vrati se u Florenciju, razmnožavaj neprimećen ove hlebove, koje si noćas svojom rukom razdavao, pa ćeš biti spasen. Nije dosta toga, što se nebo otvara lupežu, koji se kaje. Božje milosrđe je beskrajno, ono spasava i bogataša. Drži se toga. Umnožavaj broj ovih hlebova, kojima težinu vidiš na mojim terazijama. Idi!”
Nikola se Nerli probudi na svojoj postelji. Naumi da posluša arhanđelov savet u da umnoži hleb sirotinjski, da bi dospeo u nebesko carstvo. Za one tri godine, što ih je posle svoje prve smrti proveo na zemlji, bio je milosrdan prema nesrećnima i delio je mnogu milostinju.
Izvor
uredi- 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 14, str. 426-429.