* * *


[Crvo crvenico]

Uzme baba vatralj, i ugreje ga, pa pšeničnim mekinjama i sirćetom okadi bolesnika, i onda, mašući vrućim vatraljem, govori u sebi:

Pošao Sv. Nnkola na sinjem konju;
sinjim ga sedlom osedlao,
sinji mu kolan potegao,
sinjom ga uzdom zauzdao,
sinje more pregazio, 5
sinji vetar odneo.

Ovo ponovi tri puta, na onda produži:

Pošao Sv. Nikola na crvenom konju,
crvenim ga sedlom osedlao,
crveni mu kolan potegao,
crvenom ga uzdom zauzdao, 10
crveno more pregazio,
i crveni vetar odneo.

I to tri puta. Pa onda:

Pošao Sv. Nikola na belom konju,
belim ga sedlom osedlao,
beli mu kolan potegao, 15
belom ga uzdom zauzdao,
belo more pregazi,
beli vetar odnese.
Ustuk, biče; tu ti mesta nema!
Ti da ideš u Galilej potok,[1] 20
gde crkve nema,
gde popovi ne čate,
gde se sveće ne pale,
gde se kolač ne seče,
gde đaci ne pevaju, 25
gde goveda ne riču,
gde ovce ne bleje,
gde svinje ne grde,
gde petli ne poju,
gde psi ne laju, 30
gde ništa nema.

Vraćah te, vrnuh te,
ustuk, da ustaneš kao zemlja!
Crvo Crvenico,
rumo, rumenico, 35
ti se rascrveni,
ti se razrumeni!
Izgoreh ti oca,
izgoreh ti majku,
izgoreh ti brata, 40
izgoreh ti sestru,
izgoreh ti strica i strinu,
izgoreh ti ujca i ujnu,
izgoreh te, sagoreh te:
sagoreh ti sav rod! 45

Pa, ako je dosta zevala, dok je to govorila, drži se da će biti lakše bolesniku.


Pevač, mesto zapisa i napomena

(Jagod.)

Crveni vetar

Reference

  1. 1U jednoj baomi iz Beograda kaže se: u „Lelej-goru" , a u drugoj iz Adeksinca, „u Leki-goru.”

Izvor

  • Timotijević, Božidar: Istrčaše donjozemci srpske narodne basme, uricanja i vračanja, Narodna knjiga, Beograd, 1978., str. 131.
  • Milan Đ. Milićević: Život Srba seljaka, 2. prerađeno i popunjeno izd., Srpski etnografski zbornik I (1894); U Državnoj štampariji Kraljevine Srbije, U Beogradu, 1894., str. 272.