CVETOVI SLAVE
Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.
Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.
Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemići.
Oni spavaju po Balkanu celom
Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom
Ti mladi momci velikog vremena.
Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.
