Car i adamovo koljeno

Nekakav car hodio u lov, pak u jednoj planini nađe čovjeka đe siječe drva i plače. Začudi se car pa ga upita, da mu kaže što onako mator čovjek plače, a on mu kaže da ga je ono jutro izbio otac, za to što mu je oca nešto uvrijedio. Car se sad opet još više začudi kad ču da mu je i otac pa i đed živ, i želeći viđeti mu đeda zamoli ga da ga povede njegovoj kući, obećavši mu da će ga on s ocem i s đedom umiriti, a on ga povede. Kad dođu kući, upita onoga čovjeka da mu kaže koje mu je đed, koje li otac, a on mu kaže; a car, pošto se malo s njima porazgovori, upita đeda da mu kaže koliko ima godina, a on mu odgovori: duše mi, prijatelju! pravo da ti kažem, ne znam ni sam koliko, ama eto tu blizu naše kuće popa, on će znati. — Pa što!? zar je i pop živ, koji te je krstio? — Živ, bogu hvala. Car potrči da vidi popa, pa kad dođe do kuće, vrata zatvorena, te počne kucati da mu otvore, a iskoči sluškinja na pendžer i upita ga šta hoće, a car joj kaže da želi nešto viđeti popa, no ona mu odgovori: pričekaj malo, jer sad ne može nikako, umire mu majka, pa joj čati molitvu na ishod duše. — Što je ovo ako Boga znate! reče u sebi car, pa se vrati doma, i izda pisma kroza svu njegovu državu: ko želi viđeti Adamovu tragu, neka dođe u to i u to selo.

Izvor

Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 2.