RADNjA ČETVRTA
◄   ПРОМЕНА RADNjA ČETVRTA ПРОМЕНА   ►

RADNjA ČETVRTA
(Ista dvorana. — Ulazi Ilka.)


ILKA:
Kao s primorskog timora tvrdog
Golemi kad se kamen odvali,
Pa hukom nadne u cvstne dole:
Tako je pala na srce moje
Golema, strašna kletva očina.
Ta strašna kletva, ubica grozna,
I sanove mi sve je ubila,
U ušima mi pomamno huji,
K’o diklja pesma zimskih vetrova.
Al’ ja odavde ipak ne mogu,
Jer ja ga volim demonskom strašću,
Očajno, slepo, nepromenljivo.
Al’ on me neće, on me prezire,
K’o dobar junak zarđali mač,
K’o prosijačku ritu vladalac.
Užasna tama obuzela me,
Ja u toj tami nemam videla:
Poludeću od muka paklenih!
Pa šta da činim? Šta da započnem?
Zar i dalje da polu-ludo grem
Po trnovome putu žića svog,
Il’ čistu krvcu nevine žrtve
Prinesem valjda na crni oltar
Ljubavi svoje strašnom demonu?!
To neću, neću! Ne, ne! Ta čista krv
Na rizu duše pala bi moje,
Što ne bih mogla sprati suzama,
Već pekla bi me i nakon žića
U grobu mom, ka’ oganj pakleni.
Pa šta ću, bože?! To je užasno!
Teška je kletva, mnogo je teža
Neg' nebni svod da na pleći nosim;
Al’ još su teži ljubavni boli
I pomisao da me prezire!
Oh, Ilko, Ilko!... Oče!... Jovane! (Ode.)
(Ulazi Jovan.)
JOVAN:
K'o sužni lav u demir-kavezu,
Kada ga čuvar draži prutićem:
Besni u meni srce čelično!
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
Vojska je, care, sva na nogama,
Još samo tvoju čeka zapovest.
JOVAN:
Još malo samo. Je l' željna boja?
SRETEN:
Huče, k’o more, riče k’o vihar,
Kopljem podupri neba svodove,
Da se ne svali od krika njena.
(S polja se čuje: „Živio car!“)
SRETEN:
Čuješ li, care, to oduševljenje?
I protiv pakla mogao bi s’ njom.
JOVAN:
Ognjena munja groma rađa tek.
SRETEN:
Dušanov barjak nije slavnije
Vihorio se, nego barjak tvoj:
U sunčanim se kupa zracima.
JOVAN:
Dušanova je kruna propala.
Al’ ja ću Srpstvu novu skovati.
Idi, i reci vojsci, Sretene,
Staviću joj se odmah na čelo,
Da je povedem slavi besmrtnoj.
(Sreten ode. — S polja uzvici: „Živio Jovan!“)
Oduševljeni usklici oni
Himna je nova srbinske slave
A Zapoljčeva pesma ukopna.
(Ulazi Toma.)
A kud ćeš ti, moj dragi Tomo?
TOMA:
U boj!
JOVAN:
Zaista?
TOMA:
Vere mi care!
Prvi ću biti u bojnom redu.
JOVAN:
Nije to, dragi Tomo, za tebe.
TOMA:
Ta valjda nisam, bož’ prosti, baba,
Što ili prede, il’ perje češlja.
Ti ne znaš mene.
JOVAN:
Ne znam te. Zbilja?
TOMA:
Ja sam već mnogo bio u boju.
JOVAN:
Van domašaja zrna puščana.
TOMA:
Nikako. Jedared me opkoliše tri Turčina, a behu strašni, kao zmajevi. Kad se na nevolji nađoh, istrgoh sablju, zažmurih —
JOVAN:
Zažmurio si? No, to je lepo,
To je zaista vrlo junački.
TOMA:
Zažmurih, velim, a sabljom mahnu, pa posekoh sva tri Turčina.
JOVAN:
Na jedared?
TOMA:
Kad videh, da su Turci mrtvi, otsekoh im glave, pa sam ih u ruci doneo. Ta to i ti znaš.
JOVAN:
Vere mi ne znam. U ruci, Tomo?
TOMA:
Ne u jednoj, već u obema.
JOVAN:
Pa onda?
TOMA:
Kad ja u tabor u našu vojsku, i kad videše junaci silne turske glave —
JOVAN:
Tri si rekao.
TOMA:
Kad ih videše, velim, zapljeskaše, te me digoše visoko na štitovima. Al’ eto ti vođe.
JOVAN:
A ko je bio taj?
TOMA:
No, ta vođa. Kad je pak razumeo za moje junaštvo, a on mi dade u znak svoga priznanja dvapaest dukata. —
JOVAN:
Baš kol’ko i turskih glava.
TOMA:
Ta da!
JOVAN (sebi):
To mu je slabost. Uvek se hvali
I razmeće, pa još i preda mnom.
Tu slabu stranu, ja mu dobro znam.
Al’ srce mu je k’o golubije,
A vernost mu je dragi alem-kam:
Tim ne mož’ niko meriti se s’ njim.
TOMA:
Hoću l' poneti i tvoj oklop?
JOVAN:
Dosta je tebi i onaj prtljag.
TOMA:
Ja, dakle, idem. U boj! (Ode.)
JOVAN:
Razvedrio me. Drugi sam čovek.
Da je taj Toma uvek uz mene.
Zaboravio bih, da sam Jovan.
(Ulazi Ilka.)
ILKA:
Zar opet u boj. care Jovane?
JOVAN:
Na smrt i život!
ILKA:
Pođi mi zdravo,
A vrati mi se čilo, veselo!
Dok ti kroz maglu puščanog praha
K'o hitra munja budeš sevao:
Pred ikonu ću dotle pasti ja
I slati bogu tople molitve,
Oružje tvoje da blagoslovi
I pobednim te ovenča vencem.
JOVAN:
Lepa ti hvala!
ILKA:
Zar samo hvala?
Zar tako hladno i ravnodušno?
JOVAN:
Zatvori, Ilko, izvor čednosti,
Umilni romor ne čuje mu car.
ILKA:
Zabrani cveću, da ne mirišo,
Da pesnik sveta zvezdom ne piše,
Ogljenom suncu, da te ne greje,
I lahoru, da više ne veje;
Al’ nemoj samo izvoru onom,
Jer ja te volim srcem, dušom svom,
K’o ti što voliš lepši onaj kraj,
Gde slavin trepti vidokvarni sjaj.
JOVAN:
Verujem, Ilko. Al’ reci: šta ćeš?
ILKA:
Ja vrlo malo ištem od tebe.
Poljubi me bar jedared, oh!
Da ako padneš u ljutom boju,
Da i na času smrti strašne
Poljupca tvoga ja osećam slast,
Jer nema l’ tebe, nema ni mene.
JOVAN:
Otrovao mi usta zor i gnjev.
ILKA:
Otruj me, otruj, al’ poljubi me!
JOVAN:
Seti se, Ilko, kratko je vreme.
ILKA:
Ti voliš koga?
JOVAN:
Pa ako volim?
ILKA:
Ti voliš koga, ja znam, Jovane!
S’ tebe se nisam ocu vratila,
Sa tebe jadna ovde ostala!
I nade na me kletva očina,
Što tebe ljubim, što tebe volim. —
Ni ta mi kletva ne beše teška,
Već ćutke sam taj krst nosila ja
Za ljubav tvoju, za žića mi spas.
Al’ ako moju ljubav razapnu
Dželati ledni preziranja tvog
Na strašnih mojih muka Golgoti:
To ne ću mukom preći, Jovane,
Već — otac moj mi tako prostio —
U svom očaju i u ludilu
Krvavom rukom ugasiću luč
Života tvoga, života svoga!
JOVAN:
Ma kakav očaj? Kakvo ludilo?
ILKA:
Nemoj da dignem crnu veletu,
Strašna je havet skrivena pod njom.
JOVAN:
Strasna si, Ilko! U prekomernom
Tom tvom ludilu — žalim te. (Ode.)
ILKA (visokim glasom):
Vidova kći sam! Ugarkinja sam
Žali me, reče. Luda sam? Jesam!
Jer kao kakav božjak u riti
Na koleni ga molim, preklinjem
Da mi udeli žalosnu paru
Ljubavi svoje. Luda sam ? Nisam! (Dostojanstveno.)
Preni se, Ilko, iz duboka sna,
Osveti mu se! Osveti mu se!
Hah, ko je opet?
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
Svog sunca mesec
I verni zvezdar onih zvezdica,
Po nebu, oku, što tvome sjaju.
ILKA:
O kime, ili kome govoriš?
SRETEN:
O sebi, Ilko, a tebi, gospo.
ILKA:
Ne razumem te.
SRETEN:
Ne razumeš me?
Čudim se, gospo!
ILKA:
Reci, šta želiš?
SRETEN:
Šta može jezik, kad oči zbore?
Ti valjda znadeš, uverena si —
Da Jovan tebe ne voli, gospo.
ILKA:
Ne voli!? Ha, ha! Dobro mi doš'o!
Oganj na oganj, da većma bukti!
SRETEN:
U mesto njega, mesto Jovana,
Uzdigni mene sebi, gospođo,
Jer ja te volim —
ILKA:
Jesi l' pri sebi?
SRETEN:
Možda i nisam, al’ i da nisam,
To ne bi bilo nikakvo čudo.
ILKA:
Sretene!
SRETEN:
Jeste, to mi je ime,
A Sreten udilj tebe gleda, haj!
K’o moreplovac zvezdu severnu.
ILKA:
Ako me voliš, ostavi me.
SRETEN:
Ne!
Jer ja te volim bujno i slepo,
Strasno, očajno, žarko, beskrajno!
Umreću za tvoj jedan poljubac,
A od drugoga vaskrsnuću ti,
Da od trećeg opet izdahnem.
ILKA:
Odlazi! Bojne trube zove glas.
SRETEN:
Bez tebe ne ću, gospo, ni slave,
Bez tebe ne ću zore, svetlosti.
Vez tebe mi je krvava rosa
I proletnjega crn mi sunca zrak,
Bez tebe otrov meni je vino,
Samrtna pesma zveket pehara
A studen oklop bratski zagrljaj.
ILKA:
Za ime boga, kud si se deo?
SRETEN:
Grob mi je svet, a nebo grobni svod.
Potmulo, teško odjekuje mi
Od korakljaja mojih, gospođo.
Očajnosti me obuzela noć,
U tami toj mi budi videlo
I vodi mene hramu milja tvog,
K’o vitlejemska zvezda nekada
Istočne care što je vodila.
Ja mrzim život, k’o smrtne grehe,
Mrzim ga s’ toga, što nisi moja.
Ovamo, Ilko, da ljubim život
Kao što ljubim tvoj osmej i gled,
U jednom času zoru i munju
Proleće divno s' čedni’ cvetovi’
I gnjevno nebo s’ teški’ gromovi’.
ILKA:
Hoće li biti već jednom kraj?
SRETEN :
Kraj?
Naći ćeš kraja celom svemiru,
Al’ ljubavi mi, gospo, nikada.
Da se ugasi na nebu sunce
Zapalio bih na njem’ sjajnije
Od srca mog, od ljubavi moje,
Da tebo greje, da tebi sjaje.
ILKA:
Zaman mi nudiš prepupi pehar
Ljubavi tvoje: piti ga ne ću.
SRETEN:
Gleni me, gospo, oko mi suzno.
Suza je mnogo draža neg’ biser,
Biser je nem, na ništ’ ne besedi,
Al’ kad se čedo ljubavne tuge
Pojavi duši na ogledalu
Na površini svetloga oka,
Od Dimostena lepše besedi.
Al’ ja ću utrt’ suzu sa oka
Pa s’ neodoljna komešaja svog
U paklu, srcu što mome vrije
Sa neiskaza ljubavnih muka:
Biću hijena, biću i tigar,
Pa zaklaću i božjeg’ apđela,
Gospođa moja ako ište to.
ILKA:
Odlazi s’ mirom. Ja te prezirem.
Vidova ćerka znaće vršiti
Dužnosti svoje u teškom času,
Al’ prodati se neće nikada! (Ode.)
SRETEN:
Promislićeš se. Retka je ženska,
Što neće pasti il’ posrnuti
Na klizavome putu napasti
Kada joj srce taka pali strast. (Ode.)
(Ulazi Jovan. — Čita hrisovulju )
JOVAN:
Despot sam, despot. Moja je Bačka,
Moj je i Banat. Dunav i Tisa
Kroz moju povu otačbu teku.
Na bedemima sedam gradova
Srpski se dični barjak vihori,
A trista sela meni s’ klanjaju...
Al’ to još nije, jošte nije sve.
Proširićemo svoje granice
Do Moriša i Save studene
I do erdeljskih gora visokih.
Al’ ako i ta povelja laže,
Ako i ćesar opozove reč,
Ako je Budim koliko i Beč
A Beč k’o Budim?... Ako j’ prevara:
Svom silom svojom i na ćesara!
(Ostavi hrisovulju.)
K’o morska sleka raste mi srce,
Stao bi valjda sav u njega svet!
Klikćite, orli! Sipajte vatru,
Vi zemljotresni moji zmajevi,
Slava vas zove u krvavi boj. (Pođe.)
(Ulaze: Bakić i Subota.)
BAKIĆ:
Stan’, gospodaru, još nije docne!
SUBOTA:
Nemoj da digneš ruku na kralja!
JOVAN:
Zar sama sebe da zaboravim?
Zar da pred njime barjak savijem,
Pred njim, koji nam oholo tlači
Narodno ime, prava narodna?!
BAKIĆ:
Jeste, golema, care, uvreda,
Zapoljac što nam svima naneo,
Al’ on je nama, on je tebi kralj,
I to još tebe ne razrešava
Dužnosti svoje prema kralju svom
I junačke ti zadate reči,
Da ćeš mu svagda veran ostati.
SUBOTA:
Mož’ da i nije tom Zapoljac kriv,
Što je do kobna preloma došlo.
BAKIĆ:
Digni se, care, u prestonicu,
Pa kad navedeš svoju obranu,
Kralj će da vrati silenu vojsku,
Koju je eto na nas digao.
Pa biće opet kao što beše
Međ nama ljubav, sporazum i mir.
JOVAN:
Nek mi ne zbori nakon smrti grob,
Ako se siđem sa ove staze!
Idite s’ mirom! Ostavite me,
Ja učitelje take ne trebam!
SUBOTA:
Odmah ću i ja svojom putanjom.
Ja ti polažem natrag u ruke
Svu svoju vlast i palatinski san,
Što sam od tebe negda dobio.
Evo ti, care, ključi riznični. (Predaje mu ključeve.)
Ja nisam više carev palatin,
U zajednici nisam više s’ njim.
JOVAN:
Savetnik prvi i doglavnik moj
Subota sedi ———!
SUBOTA:
Ne može krivo,
Ne može čistu savest zaklati,
Evo ti ključi.
JOVAN (tare suzu):
Suboto, pobro!... Oh, pusta vodo,
Nemoj mi pasti iz mutna oka,
Subota nije te suze vredan!
Naterao mi suzu na oko,
Što nikad nije zasuzilo još!
Suboto!... Idi!... Al’ Bakić neće,
On neće s’ tobom, on će s’ Jovanom!
(Primi ključeve.)
BAKIĆ:
Ne mogu, care!
JOVAN:
Zar i ti? I ti!
Ti moje desno krilo, soko moj!
Zar ni ti nećeš sa mnom?
BAKIĆ:
Ne mogu!
Četi sam svojoj već saopštio,
Da više neću voditi je ja.
JOVAN:
Ostavljaju me... Ostavljaju svi!
Car Jovan, srpski despot biće sam
K’o suvo drvo u sred pustinje!
Ponosni Bakić, Subota mudri,
Barjaci dični grada slavinog,
Da brata svog, da mene ostave!...
Na usti mojih nema prekora! (Bolno.)
Pa id’te, id’te... Iščupaste mi
Srce iz grudi, to ludo srce,
Što vas je tako žarko volelo!
Pa id’te, id’te! (Odlučno.) Ja ću ostati
Dok mi ne padne meso s’ kostiju
I krv me moja ne izneveri!
Ostajte zbogom!... Car nema više
Ništa da kaže svojoj braći. (Gorko.) Braći!?
Ja nisam nikad braće imao!
(Udara se po čelu.)
Udri to tvrdo čelo, kapiju,
Kroz koju ti je pamet otišla!
Ljudi i vera? Uzdah, prazan dim,
Oblak, prašina!...
(Ulazi Ivanka.)
No, pa idite!
Id’te Zapoljcu! Tom krunisanom
Verolomniku... Ivanko, dete,
Prestole čiste ljubavi moje:
Eda l’ ćeš i ti, da me ostaviš?!
IVANKA:
Ostavim? Tebe?
SUBOTA:
Ja tako želim!
JOVAN:
Jesi li čula? Subota želi,
Tvoj otac tako želi, Ivanko!
SUBOTA:
Car jednim putem, mi ćemo drugim.
BAKIĆ:
Neda nam obraz i junačka čast
Pod jednim stegom da stojimo s’ njim.
IVANKA:
Ne razumem vas.
JOVAN:
Biraj, koga ćeš?
IVANKA:
Koga ću? Kako? Zašt’ se pita to?
Ili ću oca, il’ ću Jovana?
Oh, to je težak izbor! Recite:
Nije li otac više moj otac?
Nije li Jovan više moj Jovan?
BAKIĆ:
Otac je tebi još uvek otac.
Al’ car već nije, što negda beše:
Prevrnuo je verom negdanjom.
IVANKA:
Prevrnu verom?!
SUBOTA:
Biraj, koga ćeš?
IVANKA:
Oh, teško meni! Care, prosti mi,
Što sam do tebe oči podigla,
Što i ja snevah.. Prosto ti bilo..
Moje će slabo srce puknuti,
A ti ćeš, care.. Vodi me, oče!..
Bože!.. S’ tobom ću.. s’ tobom ću.. s’ tobom!
(Padne Suboti na grudi.)
JOVAN:
Ivanko, dane!.. Slušaj me, slušaj!
Ja nisam više sluga Zapoljčev,
Al’ tebi datu ne pogazih reč,
Jer ja te volim, volim te, zlato,
K’o svetlost obraz, k’o pobedu mač.
Tvoj sam i dušom, TVOJ sam i srcem,
Tvoj žićem ovim, tvoj žićem drugim,
Tvoj dahom, misli i uzdisajem...
IVANKA (širi ruke radosno.):
Jovane! Care moj!
JOVAN:
Ivanko! (Zagrle se.)
Ako me i ti ostaviš...
IVANKA:
Ja? ja?
Ta ja bih, da te... Ja bih, ja ne znam... (Zagrle se.)
Al’ ja sam čula... čisto sam čula.. .
Ti mene...
JOVAN:
Volim, volim te, volim!..
IVANKA:
Oče, smiluj se.. Oče, oprosti...
Ja neću s’ tobom, ja ću s’ Jovanom!
JOVAN (podigne je):
Sad me već život ništa ne boli,
Jer ima srca, što cara voli!..

(Zavesa padne.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.