Car Jovan/1
RADNjA PRVA
Otvoreno polje između srpskog i turskog tabora. S leve strane omanja kuća i čador. Iz daleka čuje se ubojna vika. Toma na pozornici.
(Ulazi Sreten s golom sabljom.)
SRETEN:
Gde nam je Jovan?
TOMA:
Na desnom krilu.
SRETEN:
Turadija nas opet napala.
TOMA:
Kakav je izgled?
SRETEN:
Ne zna se, Tomo, jer ratna sreća,
Kao devojka lakomislena,
Čas Srbe grli, čas Turke ljubi.
Kad Jovan dođe, reci mu, da je
Na levom krilu grdna opasnost.
Borba je strašna. Ibrahim-paša
Odmornom vojskom napao na nas. (Ode).
TOMA:
Još ako neće da je đano kriv!
(Ulazi Jovan i više vojnika.)
Ibrahim-paša odmornom vojskom
Udara na nas.
JOVAN:
Dobar si vesnik. Stara mi želja,
Da s’ ogledam na bojnom polju s njim.
(Vojnicima.)
Pošteno ste se bili, junaci:
Meni je dika što sam vođa vaš!
Na levom krilu i sad besni boj,
Još mu se vije barjak krvavi. —
Napred!
(Vojnici odu, Toma se povuče natrag. Ubojna vika.)
Evo me, pašo! Amo na sablju,
Da s’ ogledamo na smrt i život.
(Ulazi Ibramš paša s golom sabljom.)
IBRAHAM:
Ha! Tebe tražim!
JOVAN:
Ja tebe, pašo !
IBRAHIM:
Šejtane crni! Na sablji mojoj,
Na čelu mom, gle, kaurska je krv.
JOVAN:
Na mojoj turska!
IBRAHIM:
Gle, hvalisavca!
A zašto nesi meni na oči,
Već ode s vojskom na drugu stranu,
Da se pohvališ, da si pobedan!
Otrovne zmije manje se gnušam,
Nego ništave slave takove!
JOVAN:
Dosta je! Nemoj, pašo, jezikom!
Ako si junak, udri s čelikom!
Ako ustupim, nek sam turski rob!
IBRAHIM:
Odrubiću ti tu pseću glavu,
Pa na sablju je nabiti svoju
I proneti je po svom taboru.
(Mačevaju se. Ibrahim uzmiče.)
JOVAN:
Drži se, pašo! Glava ti igra.
(Ibrahim umakne.)
Umakao je. Al’ naći ću ga,
Ma preko sveta za njim’ išao!
(Ode za Ibrahimom.)
TOMA:
To ti je junak, nema ga više!
Da nije mog’o s Ibrahimom sam,
Bih i ja, vere mi, pa megdan s njim.
(Jedan Turčin pređe naglo preko pozornice.)
Šta besa, Turčin!? Ode u bestrv!
Al' neka dođe, nek pokuša sad!
(Maša se za sablju.)
(Turčnn se vraća i ulazi naglo.)
TURČIN:
Smrt s obe strane! Ne mogu levo,
Ne mogu desno. Proroče božji!
Ti nam pomozi! (Utekne.)
TOMA:
Kuda si nag’o?
Udesa gorč’jeg niko od mene!
Jovan mi neda u ognjani boj,
Pa kao baba uvek kod kuće.
Moram mu reći, to nije pravo:
I moje srce igra u grudi,
Kad čujem njisak vilovnih konja
I gromki poklič dobrih junaka.
Turčipe, stani!
(Ulazn Bakić.)
BAKIĆ:
Šta to bi, Tomo?
TOMA:
Turčin, Bakiću!
On mene hteo, al’ ja sam njega.
Al' kazuj, pobro, kako je tamo?
BAKIĆ:
To strašan beše, al' i divan dan!
Turci se vrlo hrabro borili,
A više ih je bilo nego nas.
Ali uzalud! Junačka vojska
Za Subotom k'o vihar letela,
Te pokosi do noge dušmana.
Kada je Jovan izvadio mač
I udario konja mamuzom
U letu svom se ne zaustavi,
Dokle do paše nije stignuo
I skinuo mu glavu s ramena.
Zbunjeni Turci staše begati,
Al' vojska naša opkolila ih
I nemilo ih sekla po polju.
Ako je koje Ture ostalo
Sramote svoje biće glasnik tek.
TOMA:
Sad vidim samo, ta ti si krvav!
Hajde pod čador, da se odmoriš,
A ja da tvoju ranu isperem.
Bakić:
Ni brige, Tomo! Mali trnov greb.
Jedan me aga sabljom ranio,
Al’ on je davno u dženetu već.
TOMA:
Ma lepa hvala! Da ne znam, ko si,
Bih pomislio, da si kasapin.
(Bakić pođe.)
Čuješ li? Eto, opet se kolju. (S polja vika.)
Ako ti Turci ovamo dođu
BAKIĆ (odlazeći):
Ne boj se, Tomo, dok je Jovana.
TOMA:
Ja da se bojim... Trista mu muka!
To srce nije zadrktalo još!
ILKA (s polja):
Pomoć! Pomoć!
TOMA:
Bakiću, čuješ!? Ma gde si? Gluv si?
ILKA (s polja):
Pomozite mi!
TOMA:
Idem već. Odmah!
(Ode u kuću.)
(Ulaze dva Turčina i Ilka. Jedan je Turčin uhvatio ovo pasa, pa hoće da jo odvuče. Ilka se otima.)
TURČIN:
Ti moraš sa mnom!
ILKA (otima se):
Nedam se! Ne dam!
Pomozite mi, il’ me ubijte! (Otme se, padne)
TURČIN (uhvati je za ruku, hoće da je podigne):
U očima ti nebo zvezdano,
Na licu čedni mirisavi đul,
Na usti’ rujni’ medovine vir,
Na nedri’ beli’ dušek Alahov.
Moja ćeš biti, divna hurijo,
Do ako samo u srce me sad
Ne zgodi gnjevnog neba džildirim.
Ti morat sa mnom.
(Hoće da je podigne. Ilka se neda.)
ILKA:
Krvniče!. . Pomoć!
JOVAN (s polja):
Ko zove to tu boga u pomoć?
(Kad je ušao.)
Ne na ženskinje, već na junake!
TURČIN:
To je taj šejtan!.. Bež’mo! (Pobegnu.)
JOVAN:
Sirota ženska! (gleda za Turcima) Ala begaju!
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
Neće daleko. Damjan ih goni.
(Kad je smotrio Ilku.)
Ko ti je ovo?
JOVAN:
Neznana ženska.
SRETEN (gledeći Ilku):
Pesničke mašte slikar, rajski san,
Devojke lepše ne naslika još!
ILKA (kad se razabrala):
Bože, gde sam ja? To nesu Turci..
Ja čisto vidim, ja sam slobodna.
(Ustaje. Jovan je podiže.)
Je li, junače, ja sam slobodna?
JOVAN:
K’o soko nebu pod oblacima.
ILKA (za sebe):
To ponosito, visoko čelo,
Taj muški glas i plemeniti hod
I taj slobodni pogled orlovski — (na glas.)
Oh, teško meni!
JOVAN:
Ne boj se, dete,
Možeš, kud hoćeš.
ILKA:
Lepa ti hvala,
Što me iz turskih ruku izbavi.
Ja ću se toplo molit’ bogu svom,
Da svaki korak blagoslovi tvoj.
Ali kako bih ime ti dično
U molitve mi uplesti mogla:
Reci mi, ko si?
JOVAN:
Jovan.
ILKA:
Gospodar one vojske pobedne?
SRETEN:
Slobodin barjak, srpski voJvoda.
ILKA (za sebe):
Vojvoda?! Ilko, al’ si nesretna! (Na glas.)
Vrli junače! Slobodna Ilka,
Sirota ćerka bogatog oca,
Na koleni’ ti odaje hvalu. (Klekne.)
JOVAN:
Ustaj devojko! Nagrada tvoja,
Mnogo je veća, neg’ usluga mi.
ILKA:
Dopusti, da ti robinja budem,
Daj mi, da u tvom dvoru ostanem.
JOVAN:
Dok se ne stiša vihar bojeva
I ne budu sigurni drumovi:
U mome dvoru rado ću da ti
Utočišta dam.
ILKA:
Sto puta hvala.
JOVAN (Sretenu):
Sretene, ti joj budi pratilac.
(Odu. Ulazi Toma.)
TOMA:
Tu si? Veselo, sretno Jovane!
Da pređe dođe, da si video,
Ta ne bi dao, veruj, vojvodo,
Za najbolja konjica svoja tri.
(Ulaze Subota, Bakić s vojnicima, koji unose mrtvo telo Ibrahim- paše. Sreten se vratio.)
SUBOTA:
Turaka nema više u Bačkoj,
Što ne poklasmo, to rasterasmo.
Evo ti telo Ibrahim-paše,
Kog na megdanu ti si ubio.
Nosićemo ga pred celom vojskom
Kao pobedni znak junaštva tvog.
Zaplenio si mnogo tajina,
Olova, praha, bojnih sabalja
I dvaput deset teških topova,
A zlata, srebra i drugog blaga
Dosta bi bilo i za ćesara.
JOVAN:
Ibrahim-paša nek se ukopa,
Vojničku svu mu poklon'te počast:
Zavredio je, junak je bio.
Srebro i zlato i drugo blago
Nek se podeli međ našom vojskom. (Vojnicima.)
Iznesite ga, ukopajte ga.
Čelo nogu mu koplje udarite
A čelo glave teški baljemez.
(Iznose mrtvo telo pašino.)
SUBOTA:
Junaci, braćo!
BAKIĆ:
Čujmo Subotu!
SUBOTA:
Neću da kažem — ne bih ni mog’o —
Al’ videli ste svojim očima
Kol’ko je Jovan pobedi našoj
Junaštvom svojim lično doprin’o:
Vuci međ stadom ne bi toliko,
Koliko sam međ turskom ordom on.
Vrline neću da mu nabrajam,
Te sjaju kao nebna videla.
Neću da hvalom obasipam ga,
Njegova dela sama se hvale,
Nego ću ciglo tol’ko da reknem,
Da samom sudbom on je izabran,
Da mučenički svoj proslavi rod.
U dobri čas, u znak priznanja nam
Prema velikim zaslugama mu,
Nadenimo mu novo ime: „Car!“
To nek mu bude od nas nagrada.
Narode, klikni iz jednog grla:
Da živi car Jovan!
SVI:
Živeo car!
SUBOTA (Jovanu):
Nosi to ime svetlo i slavno!
JOVAN:
Ponosiću se njime. Hvala vam!
(Trubni glas. Ulazi Vardaji s pratnjom.)
VARDAJI:
Gde je vojvoda?
JOVAN:
Ja sam.
VARDAJI:
Slava pobednom mužu Jovanu!
JOVAN:
Sretno, biskupe! Pa kakva sreća?
VARDAJI:
Ja arcibiskup Pavle Vardaji
Od Zapoljca ti pozdrav doposim.
Meni je pala počast u deo,
Da tumač budem želja njegovih.
JOVAN:
Čujmo, gospodo, arcibiskupa.
VARDAJI:
Saveznik, rođak poljskoga kralja.
Zaslužni muž i moćni velikaš,
Zapoljac Jovan, zaplaninski vođ:
Pravedno ište, pravedno traži
Za sebe dični ugarski presto.
Uz Zapoljca su prve vlastele,
Plemići naši najugledniji
Pa i okruga dvaput dvadeset.
U smislu one znane odluke,
Zemaljski sabor što je doneo:
Skoro će opet da vrši narod
Najveće svoje pravo ustavno,
Da bira sebi i zemlji kralja.
JOVAN:
Čuli smo, znamo.
VARDAJI:
Moram ti reći — naloženo mi —
Da j’ i protivna stranka ugledna,
Te tako još da nije siguran,
Povoljan ishod toga izbora.
S tog dakle Jovan, zaplaninski vođ,
Šiljuć’ ti pozdrav najljubazniji:
Lepo te moli i prijateljski,
Da i ti odeš na biralište
I pomogneš mu s glasovi’ tvoji’,
Da on se digne na ugarski tron. (Pruža mu pismo.)
To će ti pismo i više reći,
Neg’ kol’ko mogoh golim reč’ma ja. (Preda mu pismo.)
JOVAN (kad je primio i pregledao pismo).
Nek nam je zdravo Jovan Zapoljac!
Ja mu s’ pozivu rado odzivam,
I ako samo do mene stoji,
Do moje braće i mog naroda:
Ugarski onda on će biti kralj.
VARDAJI (blagosiljući):
Blagoslov bož’ji na tvoj odgovor
I blagoslov obilni na tebe
I na junačko oruže vaše!..
(Zpvesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.
|