Carić (Jovan Dragašević)
| Carić Pisac: Jovan Dragašević |
Tice svakojake: kosovi i čavke
Jastrebovi, vrapci, sove, kukumavke,
Golubovi, čvorci, detlići, slavuji,
Bregunice, rode, ždralovi, kraguji,
Gavranovi, žune, svrake i pupavci,
Strnadice, pliske, ševe i puzavci,
Sokolovi, sojke, zebe i senice,
Prepelice, laste, vivcu, jarebice,
Pa i jato vrana, jato kukavica
I sijaset drugih, različitih tica —
Sve se sakupilo s gora i pustara,
Da biraju sebi cara i glavara. —
Kuda s’ god obazreš, svuda vidiš reda
Svaka zverka vrši, što lav zapoveda. —
I ljudi slušaju svojega glavara —
Pa i tice oće da imaju cara!
Gavran gače: mene! kukumavka: mene!
A svraka krekeće: izberite mene!
Pupavac roguši s’, da se preporuči,
A buljina opet, za sebeka buči.
Tako želi vrabac, tako kukavica
Nije šala carem nazvati se tica!
Jedna drugu neće, svaka ima mane, —
Ne mož’ da se slože glave usijane! —
Taj je sabor trajao dugo i zadugo,
E svak jedno misli a govori drugo.
Tad skoče slavuji, te im progovore
I tice se slože, da se dogovore:
Gložiti se ovde nikako ne treba,
No da lete skupa put visokog neba;
Pa koja od tica najviše odleti,
Tu ćedu tek sebi za cara uzeti. —
Zalupaše krila, tice se poneše
I sa zemlje gnjile u vis se uzneše.
Leti oblak gusti u nebo bi hteo
— Prestola se carskog jako zaželeo! —
Sirotica sova najpre posustala,
Te s’ vratila natrag i na zemlju pala,
Za njom druge redom sletale su dole
E ne mogu snagom sili da odole;
Nije mnogo prošlo sve s’ na zemlji bile,
Te košiju sjajnu tako izgubile.
Samo or’o ost’o, i on jošte leti
— Eto, ko će tičji presto zauzeti!
Najzad i on klikne: „E, više ne mogu!”
I pohita dole, gde skupština bila,
Kad slavić tek pisne: A ja jošte mogu! —
Izletevši ispod orlovoga krila.
E slavić se bio pod krilo sakrio,
Da bi tim lukavstvom tice prevario,
Pa na presto carski, da se on posadi
— E što svaki želi, da se vladom sladi!
Carem post’o nije, orli mu ne dali,
Al su ga od tada svi carićem zvali.
Izvor uredi
Popović, S. 1872. Božićni dar. Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija. str. 48-50.
|