H Dražajši serdačni druže!

←IH Ljubimejši i dražajši moj!

H Dražajši serdačni druže! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

HI Ljubimi predragi druže!→

Ostavljajući Moldaviju, moj dobri prijatelj, romanski episkop, naloži mi, kad dođem u Saksoniju, da primim u moje nadzirateljstvo njegova dva mladića Aleksandra Điuku, sinovca njegova, i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju. U Breslaviji, trgovci imajući dela svoga, zadržimo se sedam dana, i črez Lajpsik pređem u Halu i primim višerečene mladiće k sebi. Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka’ i ostali ljudi čelovečeskoga čina, dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju u slavnejšega u Germaniji filosofa, profesora Eberharda.

Smatrajući u ovom musa i svaki[h] božestveni[h] nauka sedalištu kako se više od hiljade mladi[h] ljudi uče, kako neprestano iz jednoga u drugi kolegium trče, kako se sva prekrasna i blagorodna duševna sposopstvija razmršavaju, prosveštavaju i u mnogoobraznim znanijam razširavaju i rasprostiru, i sravnjivajući ova mesta i ljude s prekrasnom no bednom varvarskom Albanijom, s koliko dražim i milijim, toliko većeg sožaljenija dostojnijim zemljama, Serbijom, Bosnom i [H]ercegovinom, uzdisao sam i često gorke prolivao suze, sam s sobom govoreći: „Kad će u onim prekrasnim zemljama ovaka učilišta biti? Kad će se i ona mladež s ovakovim naukam napojavati? Milioni naroda! Jadni Turci čekaju da što pametno čuju od derviša! A bedni i udručeni hristjani od kaluđera! No šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego - daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!” Gledajući kakve se ovde knjige svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi[h] god pomislio kako kod nas viču - „Daj nosi knjige iz Rusije.” A kakve knjige? Za one koje se tu prevode s učeni[h] jezika, sastavljaju i izdaju na slavenskom, ni kataloga nejma; barem da im se imena znadu.

Razmišljajući neprestano o ovima vešt’ma, spomenem se jošte u Dalmaciji začetoga želanija i namerenija da je krajnje potrebe i nužde delo na opštem narodnjem jeziku što napisati i izdati. Ja sam čisto pred očima imao kakvu su buru i metavicu na sebe svi oni privlačili koji su se usudili najpre i najpre podobna predstavljenija narodu činiti. No mora se kadgod ko jedanput naći. ’Ajde, u ime božje, nek se počne! Sila se nikom nikakva ne čini; neka kaže ko što na[h]odi za dobro i polezno, a razumni ljudi i sad i posle o tom neka sude. Znam da će nerasudni i neveže psovati i ružiti; nerazumni revnitelji proklinjaće i pretiti. Ali, s druge strane, znam i ovo, da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, cerkovni i mirski, počeće se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom razgovarati i rasuždavati; a ovo je početak k ispravljeniju, i to što se zasad želi. „Pak šta će iz toga sledovati?” — reći će ko. Da se opredeljenim na sveštenstvo bez svakog daljeg oklevanja i zakasnjenija i takove knjige daju koje, čitajući, učeniji da postaju i da su kadri sebe i narod svoj učiti, na dobro nastavljati i prosveštavati; evo, šta će u ime božje sledovati.

Naumivši, dakle, štogod izdati, na proleće pređem zajedno s moji mladići u Lajpsik, budući da tu i štampa slavenska imade, gdi se, i za istu Rosiju, neke knjige štampaju i universitet kako i u Hali. Ovde na isti način zapišem se u katalog universiteta, pođem u profesora Borna slušati fiziku i počnem izdavati malo sočinjenije o mojim priključenijam, u kojemu sam dva poglavita namerenija imao: prvo — pokazati bespoleznost manastira u opštestvu, a ftoro — veliku nuždu nauke, samoga sposobnejšega sredstva za izbaviti ljude od sujeverija i privesti ih k pravom bogopočitaniju, k razumnom blagočestiju i k prosveštenoj dobrodetelji, črez koju slovesni človek na pravi put svoj ega vremenoga i večnoga blagosostojanstva dolazi. Črez Sovete [zdravog] razuma hoteo sam nakratko i voobšte samo početak naravoučitelne filosofije dati.

O ovom zabavljajući se, prođu mi koje u Hali koje u Lajpsiku ravno dve godine. Rad sam bio radi mladi[h] Moldovana i treću godinu u Lajpsiku zaostati; no, predvideći, da, ako to učinim, ostaću bez novca, pak posle kako bi[h] u Pariz i London pošao? Vsegda o ovi gradovi čitati i slušati, ovi[h] prosvešteni[h] naroda knjige u rukama imati, a njih voopšte ne poznavati i nji[h]ova preslovuta mesta i gradove ne viditi, to bi za me toliko značilo kao u mraku živiti. Ne ostaje mi više nego 50 dukata. Za takova mesta malo i ništa; ali što mu drago, (pomislim u sebi), neću ja ni prvi ni poslednji biti koji je po Franciji i po Ingliteri pešice [h]odio. Mojega blagorodnoga i ljubimoga romanskoga episkopa već sam o mojem namereniju preduvedomio bio. On mi piše da njegove pitomce s trgovci otpravim u Moldaviju, i meni na dar pošalje 35 dukata. Trista u drugo vreme ne bi me tako obradovali kako su me ovi sad.

Predam mladiće kupcem iz Jaša i nađem preizrjadna kolesa što su dovezla trgovce u Lajpsik na pazar i koja prazna u Frankfurt na Majnu nazad odlazahu; u ovima jošte s jednim živopiscem [I]talijanom o maloj ceni pođem. Pređemo kroz različna vladenija, gradove i lepa mesta Germanije, koje kad bi[h] hoteo podrobno opisivati, odveć bi dugo bilo. u divnom gradu Frankfurtu zadržim se s rečenim [I]talijancem (koji i sâm u Pariz iđaše), četiri dana, hodajući po gradu i naokolo. Manhajm u Palatinatu - i on nas zadrži dva dni u sebi. Potom črez Alsaciju stignemo u Strazburg, gdi pregledamo universitet i katedralnu veliku cerkov, za koju kažu da je pravljena 120 godina, i, ako ćemo pravo reći, više od trista [h]iljada svetaca, anđela i različni[h] svakojaki[h] obraza i videnija od kamena, kao da su od voska izrezana, i od nji[h] sva crkva kao grad nekakav od dna do vr[h]a sazidata. Čudo da su je i za toliko doknadili i završili.

Ovde pogodimo kočijaša s karucama baš kao intov (u taki se koli ovuda putuje) do Pariza s ugovorom da se svrati u neke gradove izvan druma, kako u Ljunevil, Nansi i Mec, da ih vidimo. Kočijaš naš, kad dođe da se pogodimo, ja sam mislio da je gospodar koji sluge svoje s kolesama šalje; tako lepo bijaše obučen. A kad pođemo, međer on isti s perukom. Kad bi drugda pokraj konja kasao, sve bi mu kesa paruke po leđi skakala. Smejao sam se, misleći da ovi vidi našeg bačkog kočijaša, ko bi se od nji[h] drugom većma čudio? To znam da bi mu Bačvanin nama[h] opsovao kesu. Iz Meca pođe s nami u društvo jedna gospođa advokatkinja, koja u celom svom životu ništa ne pije, to jest što se pije, ni vode, a soveršeno zdrava i prekrasne krvi i vida. Kad bi gdi po lepi mesti pešice [h]odili, išla bi ova žena kao da je vetar nosi. No namesto pića, jela čorbovita, zelje i voće jeđaše. Moj [I]talijan i ja, ni mi nismo hoteli ništa drugo piti nego šampanjsko vino; ovuda je izobilno i jeftino.

Pariz me je zadržao tri nedelje ravno. Da sam se mogao u kesu pouzdati, bi[h] i triput tri meseca. I ovo je ništa; trista godina da živiš, imaš tuda šta gledati. Pet dukata sam dao samo momku koji me je svuda vodio. Svaki božji dan od jutra do noći tu se sve [h]odilo; ručali bi onde gdi nas podne zateče, a pilo bi se gdi se god ožedni. Ko bi rad bio znati šta sam ovde vidio, evo poglaviti uzrok zašto ga u tome ne mogu poslužiti. Tabak jedan naštampati koštuje me 12 talira; a za ovi posao hotelo bi se najmanje desetak tabaka. Dakle, ko [x]oće to da zna, a daleko mu se čini poći i viditi, a on, ako ne zna francuski, neka nauči, pak neka kupi knjigu zovomu Opisanije Pariza i Versalja sa svima znamenitima veštma u njima i naokolo. Ova knjiga ako uskoštuje dva forinta, neće više; to je ništa; i tu će sve naći što sam god ja vidio. Kralja franceskoga Ludovika Šesnaestoga i predivnu kraljicu, blaženejšega vospominanija naše preslavne cesarice i matere, Marije Terezije kćer, i nju sam vidio u Versalju. Ovo ne valja premolčati: novi Luvr, dvorovi kraljeva francuskih, koji je milione koštovao i može se nazvati jedno od sedam čudesa na svetu. Polovina ovoga zdanija opredeljena je za biblioteku i za akademije visoki[h] znanja. Evo, ljudi, na svetu gdi carevi svoje dvorove knjigama mudrosti i naukam daju i posvećuju i sebi za visoku vmenjavaju slavu s musama zajedno obitavati. Nek iziđe sad ko da mi kaže šta ja nisam vidio.

Kako mi je mučno bilo iz Pariza poći! Ali što ću? Nužda je tvrđa od čelika. Kakvi[h] bi[h] prekrasni[h] knjiga tu mogao nakupovati? Čini mi se da sam tu prvi red za života, na one knjige gledajući, sožalio što nejmam novaca. Od Lajpsika, s ove tri nedelje u Parizu, ode četrdeset dukata; kamo, gdi je London? Nije do stajanja. Napred!

Namere se dva poštena trgovca uprav za Kales, s kojima o malom trošku do ingleskoga kanala mogah doći. U Kambreju posetim grob blaženoga i svetoga arhiepiskopa Fenelona, Telemahova spisatelja. Razgovarajući se putem s trgovci, kažem im da ja nisam ništa drugo nego grečeskoga i [i]talijanskoga jezika učitelj; da idem u Angliju za poučiti se, koliko budem mogao, ingleskomu jeziku, i predvideći da ću tu sasvim ostati bez novaca, sâm se čudim što će od mene biti. Pritom - da ja niti sam kad imao drugoga kapitala niti sad imam, razve učeći decu dobivao sam gdišto i s tim od mesta do mesta prelazio i što sam mogao, naučio sam. „Kuraž, mon ami!” — odgovori mi jedan od nji[h]. „Promisal nebesni koji te dosad nije ostavio, neće ni odsad. Kad sve potrošiš, što god imaš do poslednjeg novca, ako meždu tim ne nađeš način da možeš tu dulje prebivati, otići ćeš tome i tome kupcu, mojemu korespondentu, na koga ću ti ja dati pismo, i on će te otslati o mojem trošku u Kales. Ovde ćeš godinu dana u mojem prebivati domu i mojim dvoma sinovom na [i]talijanskom jeziku lekcije davati. Ja ću ti dati za godinu pedeset dukata i trapezu, a još toliko možeš od drugi[h] zaslužiti, ja ti za to stojim dobar; pak na koncu godine imaćeš dovoljno za poći kud [h]oćeš”. Zafalim mu serdečno na ovom utešiteljnom sovetu i tako bez svake brige i misli prevezem se črez kanal i 1. decembra 1784. dođem u prvi Inglitere grad dover.

Ovo bi pismo moglo i poduže biti; obače i u kratkom dosta sam protrčao, od Moldavije do Inglitere podosta je proći; vreme je već otpočinuti. Želeći vam, dakle, ljubimi moj, svako dobro, ostajem

u Lajpsiku, okt[obra] 20, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.