Himna pokolenja
1. VASKRS
Svud jesen mrka razapela niti,
Kamenje plače i prozeble grane,
A Pokolenje Suza bolom kiti
Grobove svoje još nepokajane.
Te suze behu smolaste i vruće,
Suze džinova koje Gospod ukle,
Pred kojima su zvezde sreće stukle,
A sumnjom prano iščezlo čeznuće.
A na dnu mora plačna očajanja
Zamrzla Vera, snegom pokrivena,
Proklinjala je jesenja vremena.
I jedne noći ču se duh Poznanja.
Pod oblacima u magli i prahu
Zablesnu požar, i s krkljanjem bljunu
Vaskrsla snaga i besvesno grunu —
Jer u toj stravi vekovi se klahu.
I urlalo je, krkljalo i vrilo
I u lavovskim kandžama se mrelo,
U reci mozga stvaralo se delo
I pričešće se iz lubanja pilo...
I Pokolenje Krvi tad se rodi.
Kô Bog vatreni smrt iz sebe šinu,
Bokore krina niz padine rinu
I grunu poljem što u besmrt vodi.
Pokolenje se Krvi tada rodi.
2. POHOD
Preko jezera, ravnica i stenja
S kitama ruža, grančicama vrenja,
U trku jure sinovi Rašana,
Pobedu kliču deca razdragana.
Kršni i mladi i vedri i smeli
U čas, kad pehar otrova se preli,
U blesku,
Tresku,
Zveci,
Seci
Sa zvizgom, smelo
Venčaše čelo vrelo
Lovorom uzabranim
Po liticama;
Po kosama vranim,
Po viticama,
Balkanske tiskaše cvetove,
Što braše,
Kad gacahu smetove.
Staše
Gordo na vrhove snega pune,
Oklen kô vijor grune
Požar za četom koja nastupa
I u krvavom se znoju kupa.
O, kako jure, stižu,
Stegove dižu,
Viju,
Riju.
Krv se penuša,
Gruša,
Komeša.
Leš do leša.
Ciktaj stresa
Složene 'rpe mesa.
Trube trube,
Oštrice telesa rube
I snage grube
U meso riju zube.
Tisuće ljudi,
Tisuće grudi,
Tisuć mišica,
Tisuć zenica —
Sve mre i gasne
U slavu slave časne.
3. RAZMAH
Pršte nebesa, jauču klanci,
Tutnje doline, zvone proplanci,
A deca bude Prošlost što spava
I lome,
Grome,
Dok vetar zviždi, smet zavejava.
I nenasiti, gvozdena kova,
Nebesa traže nova i nova.
Albanske stene ledom posute
Dršću i slute...
I urla pustoš buđena iz sna
I cikće ponoć pogleda risna,
A razjarena Deca Dana
Stižu kroz pustoš, gde se survava,
Gde se od noći dan užasava,
Na plavi, cvetni kut Jadrana.
Gacaju gorde čete, koje
Preko jezera stegove nose,
Tutnje ponosne legije što se
Po goletima fijučnim roje.
I piju žudno dah mora sinja
I, osenčeni plamenom slave,
S kosama punim sna i inja
Klance i mora zdrave!
I nagle, sižu i vetre grle
I kliču silni klik pobeda,
Bizantu hrle
Sinovi slavni slavnih pradeda.
Proriču užas njihove trube,
Gde crnomenske vih're ljube.
Marički vetar glave kosi,
A smet kolone zavejava,
Čelične zide mozak rosi,
A sam Vukašin vaskrsava...
Prolomi zide,
Prkosni mesec s munare skide.
I sa svih strana sudbom gonjen,
Kao čelična ruka stisnuta,
Kô s neba grumen zvezda sronjen,
Moj narod dahće, dršće, stremi
I divljim okom besno luta.
Nemi.
Sluktanju predan
On čeka gnevno udar jedan,
Da plane...
I planu, prasnu.
Zakrvaviše se stare rane.
Ja vidim divlju, strasnu
Krv pradedova. Peni, huče,
Čeka, da kao lava šine,
Da njom se munje pakla sruče
I, šinuv, sunce s nebesa skine.
Da sunce otme ponosna, hola,
Hrhtava snaga hita, hita,
Slavom se pita —
U nevrat goni pobedna kola.
4. SPOMEN
Velbužd! Dan slave, dan carskog krštenja,
Kad prvi lovor svest Budućeg opi
I pade srebrn usklik Proviđenja
I linu carska krv da žezlo škropi.
...Pod vrućim suncem vrištaj konja gluši,
Topot se lomi o nadne čelenke,
Mlaz mladog soka iskra i penuši,
A čelom mutne navlače se senke.
A kad se ponoć niz padine prosu,
U senci venja jedan car Balkana,
Rasturiv svoju pozlaćenu kosu,
Odmarao se od noći i dana.
Još neusahla krv kopni i vonja,
Sveži mrtvaci ćuvikom se jate;
Kraljević seda na krvava konja
I kliču trube, da mu razmah prate.
Ograšja ćute. Tajac poljem gazi.
Velbužd! Čuješ li, to se mrtvi bude,
Čeličnom reči da slave i sude?...
A Pokolenje Sunca s gora slazi.
5. FANFARE
Užežite nam luča svetlost punu,
Fanfare zlatne slavu neka grunu,
I dajte palu carsku krunu!
Iskopajte je iz grobova, da se
Zablista sjajem uz jeku fanfara,
Patrijarh sedi nek obnovi čase,
Kad nebo slave vratnice otvara.
I, s puno sunca,
Nek sprovod krene preko carska mosta.
Evo ti, Grade, staroga begunca,
Evo ti slave — željenoga gosta.
Dočekujte nas, čelični junaci,
Dočekujte nas, neveste skrhane,
Starice, pred nas vence ruža baci,
Da kade rane dece izabrane.
Bacajte pred nas vence suncokreta,
Kličite porod što za slavom plovi,
Kličite bajke, ponos mladih četa!
Gospode, nove naraštaje zovi,
Pobedu kliči, poj i blagoslovi!
6. GROBOVI
Korača dugi niz mrtvaca
I mesec sveže humke mije
I duge senke jablan baca
I večne nade tajac krije.
To majke palu mladost traže,
Mišice željne milovanja;
No lubanja se venac slaže
I tužna vrba večnost sanja.
Vrtovi kopne, blesak čili,
Jauču ploče i drveta,
Ograšjem pustim sever cvili
I zaborava bokor cveta.
1913
