Herceg Stevan i njegova nesuđenica
Erceg prosi lepu Mandalinu,
Erceg prosi, braća se ponose,
Prosio je za devet godina,
A kad nasta godina deseta,
Razbole se lepe Mare majka, 5
I zaiska lađane vodice,
Ladne vode iz Ercegovine.
Jetrve se u dvor sazivaju,
Kome redak na vodu lađanu.
Redak dođe lepoj Mandalini. 10
Al' besedi mila stara majka:
„Mandalina, moje dete drago,
„Ti otidi gore pa čardake,
„Pak obuci svilu i kadifu,
„I na glavu krunu pozlaćenu, 15
„E da bi te Erceg ne poznao,
„Pak otidi u goru pa vodu."
Mara ode gore na čardarse,
Oblači se što god boljma može,
Na se meće svilu i kadifu, 20
I na glavu krunu pozlaćenu,
Pak otide u goru na vodu,
Al' na vodi Erceže Stevane.
Božju mu je pomoć nazivala,
A on njojzi bolje odgovara: 25
„Bog pomogo, neznana delijo."
Pak je pita Erceže Stevane:
„Boga tebe, neznana delijo!
„Čija s' ljuba, čija li sestrica?"
Al' besedi lepa Mandalina: 30
„Ja sam sestra Zmaja Ogljevitog,
„A ljubovca Kraljevića Marka."
Al' besedi Erceže Stevane:
„Bogosave, verna moja slugo,
„Zait'der joj lađane vodice, 35
„Pa isprati iza gore čarne,
„Jer u gori svakojako zverje."
Kad se mlada sa slugom rastala,
Pa je onda mlada besedila:
„Ti pozdravi Ercega Stevana 40
„Nisam sestra Zmaja Ognjevitog,
„Ni ljubovca Kraljevića Marka,
„Veće jesam lepa Mandalina,
„Što me prosi za devet godina,
„Erceg prosi, braća se ponose." 45
Kad otide Bogosave sluga
Pak besedi gospodaru svome:
„Mili Bože, čuda golemoga!
„Di dvojicu privari devojka,
„Nije sestra Zmaja Ognjevptog, 50
„Nit' ljubovca Kraljevića Marka,
„Veće jeste lepa Mandalina,
„Što je prosiš za devet godina."
Udari se Stevan po kolenu,
Pa tako se lako udario, 55
Skerlet čoja pukla na kolenu.
[Uporedi I[1] br. 745]
