Herceg Vladislav/30

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
DRUGI PRIZOR

DRUGI PRIZOR

HERCEG (dolazeći traži očima):
Rekoše mi, ovde ću je naći
(Opazi je.)
Vidosavo!
VIDOSAVA (trgne se radostno vidivši ga):
Sladki Vladislave!
(Poleti k njemu s razširenim rukama , pa se u jedared zaustavi.)
HERCEG (pristupivši joj):
Koja mrzka prostreli te vila,
Da t’ zastade noga na pol puta,
I sestrica bratu nedoleti?
(Hoće da je uzme za ruku.)
VIDOSAVA (spusti oči, i ruku zaklanja).
HERCEG (čudno je gledi):
Vidosavo , drago ime moje,
Ko to brata kod tebe opade,
Te mi nedaš svoje bele ruke?
VIDOSAVA:
Ah! (Pogledi na stranu hoteći ići.)
HERCEG:
Ko dirnu moju golubicu,
Da uzdiše, kad želim da guče?
(Žešće.)
Da te nije kogod ucvelio?
Reci! Reci samo Vladislavu,
Pa ćeš vidit’, šta će da učini
Braneć’ sestru, što mu nebo dade,
Da se njome diči i ponosi
Ko s čelenkom zlatnom na kalpaku?
VIDOSAVA (pogledi ga, pa joj udare suze).
HERCEG:
Od kud suza u tom oku sjajnom?
Je l’ to suza tuge il’ žalosti?
Na licu ti s’ sei od tuge vije,
A u oku jasna radost blista:
Kaži, mila, šta ti je na srdcu?
Kom’ ćeš kazat’, kad ne bratu svome!
VIDOSAVA (maše glavom nekajući).
HERCEG:
Vidosavo, što si tako čudna?
Zar nevidiš brata Vladislava?
VIDOSAVA (opet tako).
HERCEG:
Odpečati svoja sladka usta;
Šta govori ta anđelska glava,
Samo onda znam, kad ’vako (znak odobravanja)
radi!
VIDOSAVA (tiho sa spuštenim očima):
Ah! mi nismo bratac i sestrica!
HERCEG (trgne se):
Ko te takom laži ucvijeli?
Ako baš te i nerodi Kruna,
Koja mene od srdca odvali,
Stričeva te odljulja kolvvka,
A stričeva kćerka Srbljinu je
Prava sestra baš k’o i rođena!
VIDOSAVA:
Al’ ja nisam kćerka županova!
HERCEG (smeje se):
Idi Vido, idi detska glavo,
Jesi pravo, mila moja , dete,
Kad i sada gatkama veruješ.
VIDOSAVA:
Da znaš samo od koga sam čula!
HERCEG:
Ni od koga, nego od dadilje,
Koja te je malu odljuljala,
Pa ti gatke kazivat’ navikla,
I danas ti jednu izmislila!
VIDOSAVA (vrti glavom).
HERCEG:
Da ko drugi?
VIDOSAVA:
Sama moja majka!
HERCEG (stupi za korak u natrag):
Tvoja majka? Strina Vukosava?
Idi, idi, ti nestašna glavo,
Misliš da me prevariš, al’ nećeš!
VIDOSAVA (pristupi mu bliže):
Istina je, što sam ti kazala.
Da ti znadeš, kako je menika,
Vidio bi, do šale mi nije!
HERCEG:
Pa šta ti je majka kazivala?
VIDOSAVA:
Da mi nismo svoji, Vladislave!
HERCEG:
Ali kako? njene kaži reči!
Možda nisi dobro razumela.
VIDOSAVA:
Kad ti ono prije kod nas bija,
Ja sam ti se jako radovala,
A i kako sestra bratu nebi,
Koga jedva dočeka da vidi,
K’o što noću, koji sanka nema,
Jedva čeka, da vidi zoricu;
Kad ti odeš, majka me dozove,
Odvede me u sobu na samo,
Pa mi onda ’vako progovori:
Vidosavo, moja mila kćerko!
Otac nam se s hercegom izmiri,
Sad ćemo se češće sastajati.
Sad je vreme, da ti majka kaže,
Da se znadeš po tom upravljati.
Ti svog brata vidiš u hercegu,
Pa ga ljubiš kao Voislava,
I ljubov mu svoju pokazuješ,
Jer uzroka nemaš taiti je.
Da sam tebe, čedo, ja rodila,
Mogla bih te srdcu ostaviti,
Jer su deca od braće rođene
Našim Srbljem k’o od istog otca.
Nebi tebi niko zamerio.
Al’ poslušaj, moje dete drago,
Što će danas da ti majka kaže.
Ti me držiš za rođenu majku,
Ja te ljubim kao kćer rođenu,
Ljubiću te i odsad k’o dosad,
Majka ću ti biti k'o do danas:
Ali tvoje same sreće radi
Moram tebi istinu kazati.
A i ti si u onih godina,
Kad tu valja kazat’ ti istinu.
Grehota bi bilo sprama one,
Koja te je u muci rodila,
Kad joj nebi ni imena znala,
Ni suzam’ joj grob nebi polila.
HERCEG:
Vidosavo, ti si to snevala!
VIDOSAVA:
Nisam, braca, tako mi imena!
HERCEG:
To ja mora da snevam na javi! —
O kakva mi divna zora sviće
Na istoku! — Dalje , Vido, dalje!
VIDOSAVA:
Možeš mislit’, sladki Vladislave,
Kako mi je srdce udaralo!
A majka mi, — o! ne više majka —
Majka, majka i sad i doveka, —
A majka mi ovako produži:
Ti si moja, i od krvi moje
I ako te nijesam rodila,
Mati tvoja, to je sestra moja,
Jedinica uz mene u majke,
Verna ljuba Đurđa Baošića
Užičkoga kneza i vlastela.
Roditelj ti u boju pogibe,
Dok si bila u zlatnoj kolevci;
A majka ti otca ne preživi,
Baš presvisnu za ljubljenim drugom
(Pogleda ga bolno.)
Viš, da nismo bratac i sestrica!
HERCEG (gledi je podugo):
Vidosavo! Kažem ja da snevam!
Kakva te to divota obliva?
Sijaš mi se, k’o da s sunca siđe!
Lepša si mi, nego što si bila!
VIDOSAVA (tužno):
Ne govori tako Vladislave!
Sad već nismo bratac i sestrica!
HERCEG:
Da što si mi lepša i milija
Od kad si mi sestra bit’ prestala?
VIDOSAVA:
Da ti kažem, šta jošt majka reče. —
HERCEG (naglo):
Ne govori više o materi!
Hvala njojzi, što t’ taku odrani;
Već mi kaži, šta će s nama biti.
Ti si svoga brata milovala?
VIDOSAVA:
Ah! k'o danak ono jarko sunce!
HERCEG:
A brat sestru kao svoju dušu!
A šta misliš od sad s Vladislavom?
VIDOSAVA (uzdahne):
Sad te nesmem više ni gledati!
HERCEG:
Kažu l’ samo to ustašca tako,
Il’ zna srdce, šta usta govore?
VIDOSAVA:
Ti si herceg, ja tuđe siroče —
(Brizne plakati.)
HERCEG:
Nemoj plakat’, svaka tvoja suza
Godinu mi briše iz života.
Dok u grudi ovo srdce kuca ,
Nit’ ćeš biti tuđa, nit’ siroče!
Nemaš otca, nemaš svoje majke,
Ja ću t’ biti i otac i majka.
No kaži mi, što ću te zapitat’:
Pomisliš li i sad kad na mene,
Od kad znadeš, da ti bratac nisam?
Vidosava (pogleda ga pa spusti oči).
HERCEG:
Ta greh nije i da misliš na me,
Što neb’ rekla, ako je istina?
VIDOSAVA (nemirno):
Da mi nećeš za to zameriti?
HERCEG (toplo):
Za tu reč ti pol života daću,
A ne da bih tebi zamerio.
VIDOSAVA (maše glavom da misli).
HERCEG:
Ali ređe, nego pre na brata?
VIDOSAVA (naglo):
Mnogo češće —
(Trgne se i prekine.)
HERCEG:
Ne prekida reči,
Kad bih mog’o koga usrećiti
Tako blagom k’o ti mene rečma,
Koje nećeš da mi izgovoriš,
Dao bih mu i pola države.
VIDOSAVA:
Vladislave, hajdemo materi!
HERCEG:
Zar te mrzi sa mnom ’vako biti?
A ja s tobom volim sam stojati,
Neg’ u nebu međ sami anđeli!
VIDOSAVA:
Majka — tetka tako me učila,
Da na samo s tobom ne govorim.
HERCEG:
A kako te tvoje srdce uči?
VIDOSAVA:
Ne pitaj me tako Vladislave!
Nemoj tako u mene gledati!
Kad me pitaš tim čudesnim glasom
Kazala bi t’ i samrtnu tajnu;
A kad takim okom me pogledaš,
Umiru mi reči na jeziku.
Pravo kaže moja stara majka,
Nije dobro s tobom samim biti!
HERCEG:
A kakvo ti zlo činim, devojko?
VIDOSAVA:
Zlo? Nikakvo! No suviše dobra!
Srdce mi se u grudi raztapa
Od čudesne slasti i miline;
Grudi mi se šire da s’ razprsnu,
Jedva dišem i težko govorim —
Hajde!
HERCEG (gorko):
Idi, kad tamo bit’ voliš
Vidosava (pođe pa se vrati):
Nemogu se od tebe maknuti!
(Pokrije obraz rukama.)
HERCEG (gledi je ushićen):
O devojko, kojoj nema para
Plavo nebo međ’ svoji anđeli!
Spusti ruke s toga divnog lica ,
Da ga gledim, da se naslađavam
K’o blaženi lica Božijega!
Spusti ruke —
VIDOSAVA (skine ruke s obraza).
HERCEG:
U lice mi gledaj,
Da mi vidiš na obrazu srdce,
I istinu u zraku očiju.
Nema toga na ovome svvtu,
Koga ljubim, k’o što tebe ljubim.
Draža si mi od očnjega vida,
Skuplja si mi od života moga,
A milija i od same duše.
O, da mogu reči namestiti ,
Da ti kažem, kako mi je bilo,
Od kako sam od tebe otiš’o!
K’o kad jutrom jarko sijne sunce,
Tako meni ti si zasijnula ,
Po vas dan sam na tebe mislio,
Kad noć dođe, tebe sam snevao.
Nisam znao, od kud ta žestina
U ljubovi brata spram sestrice,
A sad vidim, da je srdce bilo
Pametnije od ohole glave,
Koja misli da je srdce slepo,
I da u njoj sva mudrost stanuje.
Je l’ i tebi, draga, tako bilo?
VIDOSAVA:
Isto tako, sladki Vladislave!
Kad sam samo na to pomislila,
Da te nesmem u srdcu nositi,
Htede srdce, da mi se razcepi!
HERCEG:
O, što si mi to srdašce drago
Tim crnijem cvelila mislima?
Daj ga meni , ja ću ga čuvati,
K’o što nebo dobru dušu čuva,
K’o što čuva majčica jedinče,
K’o što čuva rajsko mesto duša. —

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.