Henri VIII

Henri VIII Pisac: Viljem Šekspir

Preveo: Borivoje Nedić

LICA:

KRALj HENRI OSMI
KARDINAL VULSI
KARDINAL KAMPEJUS
KAPUCIJE, ambasador cara
Karla Petog
KRANMER, arhiepiskop
kanterberijski
VOJVODA OD NORFOKA
VOJVODA OD BAKINGAMA
VOJVODA OD SAFOKA
ERL OD SARIJA
LORD KOMORNIK
LORD KANCELAR
GARDINER, episkop vinčesterski
EPISKOP LINKOLNSKI
LORD ABERGENI
LORD SANDS
SER HENRI GILDFORD
SER TOMAS LAVEL
SER ANTONI DENI
SER NIKOLA VOKS
TAJNICI VULSIJEVI
KROMVEL, službenik Vulsijev
GRIFIT, službenik kraljice
Katarine
TRI PLEMIĆA
DOKTOR BATS, kraljev lekar
HERALD VITEŠKOG REDA
PODVEZICE
NADZORNIKIMANjA
VOJVODE OD BAKINGAMA
BRANDON IJEDAN
ORUŽNIK
NASTOJNIK DVORANE
SAVETA
VRATAR I NjEGOV SLUGA
PAŽ GARDINEROV,
POZIVAR
KRALjICA KATARINA,
supruga kralja Henrija,
docnije razvedena
ANA BULIN, njena dvorska
dama, docnije kraljica
STARA GOSPODA,
prijateljica Ane Bulin
PACIJENCIJA, dvorkinja
kraljice Katarine
GOSPODA I GOSPODE U
NEMOJIGRI; DVORKINjE
U KRALjIČINOJ SLUŽBI;
PISARI, ČASNICII DRUGI
PRATIOCI, DUHOVI

Mesto radnje
LONDON, VESTMINSTER,
KIMBOLTON

PROLOG

Ne dođoh da nasmejem vas; zbivanja
Ozbiljna, teška, puna strahovanja,
Potresna, žalosna i uzvišena,
Prikazaćemo vam u nizu scena
Raskošnih. Vi, koji meka ste srca,
Pustite suzu; dode li, nek' vrca,
Drama je dostojna nje. I vi, koji
U dobroj veri, prijatelji moji,
Novac dadoste, istinu znaćete
Celu. Vi, pak, koji samo hoćete
Slike dve‐tri da vidite, i da još
Kaiete: "Pa, komad nije tako loš",
Budete li mirni i dobre volje,
Provešćete, ne može biti bolje,
Dva kratka sata za srebrnjak samo.
Jedino vi koji došli ste amo
Da lakrdiju bestidnu čujete
Izvek oružja, il' priželjkujete
Veselika što šar'ni nosi kaput
Dugi, i pride pervaz na njemu zut,
Razočaraćete se;jer znajte vi,
Mnogopoštovani gledaoci svi:
Kad bismo istinitu povest ovu
Ljutici predali ili ludovu,
Ne samo što bismo pamet arčili
Na besposlice, i smer odlučili
Naš od istine, već bismo i mnenje
Povoljno, naklonost i poverenje
Izgubili vaše. Pa zato sada,
Vi, vrsna publiko našega grada,
Zbiljski prenite se. Di, zamislite
Da istorijske ličnosti vidite
K'o da su žive; u mašti predstav'te
Njihovu moć, i prijateljd čete
Što ih med' znojavom prate svetinom;
A onda pak, u magnovenju jednom,
Gledajte kako sva sila ta i vlast
Iščile brzo i vode u propast;
Ako li tad na smeh vam se dade,
Plakaće i taj ko svadbu imade.

PRVI ČIN

SCENA PRVA

London. Soba u dvoru.

(Ulazi VOJVODA OD NORFOKA na
jedna vrata, na druga VOJVODA OD
BAKINGAMA i LORD ABERGENI.)

BAKING.: Dobro jutro, i srećan nam sastanak.
Kako ste otkada se u Francuskoj
Videsmo poslednji put?
NORFOK Zahvaljujem
Vašoj milosti, zdravo sam, i uvek
Otad neumoran obožavalac
Onog što onde videh.
BAKINGAM. U zao čas
K'o sužnja me groznica drža u sobi
Kada ona Sunca slave, svetlosti
One dve, u dolini sretoše se Andrenskoj.
NORFOK Između Gina i Arda:
Ja bejah prisutan tada, videh njih
Na konj'ma kako se zdrave, videh
Kad sjahaše kako u zagrljaju
Drže se k'o da su srasli zajedno,
A da to jesu, tad koja četiri
Prestola mogla bi protivteža
Da budu jednom ovako spojenom?
BAKINGAM. Za sve to vreme ja sužanj bejah
Svoje odaje.
NORFOK Tad propustili ste
Zemaljskog toržestva smotru: rek' bi
Dosad je sjaj bio samac, no sada
Združen je i dvaput veći. Svaki dan
Učitelj bio je onom sledećem,
Dok poslednji pak ne sabra u sebi
Sve krasote što pre tog minuše.
Francuzi danas, blešteći u zlatu,
K'o idoli nevernika, bacaju
U zasenak Engleze; a sutradan
Ovi od Britan\je tvore Indiju:
Tu svaki čovek čini se k'o rudnik.
Patuljasti paževi njihovi
K'o heruvimi behu, sama ubavost;
Visoke gospođe, nesvikle muci,
Bezmalo znoj obli od njinih teških
Gizdavih haljina, tako da već s tog
Truda farbanje lica beše im
Suvišno. Sad objavljuje se da
Ta maska najbolja je; sutra već,
Prosjački je uboga. Dva kralja
Jednaka po sjaju, sad ovaj bolji,
Sad onaj, kako bi koji sagledan
Bio: uvek hvaljen bio je onaj
Koji pred očima je, ali kada
Prisutna su oba, govorilo se
Da razlike nema među njima,
I niko ne bi drznuo se reći
Od njih dvojice koji je lepši.
Kada ta Sunca ‐ jer tako ih zvahu ‐
Preko glasnika na megdan pozvaše
Hrabre duhove, ovi izvršiše
Tada podvige nepojmljive; bajka
Ona stara, pokazavši se sada
Dovoljno mogućom, potvrdi ono
Što o Bevisu verovalo se.
BAKINGAM. O, vi preterujete.
NORFOK Velim vam,
Kao plemić čašću obavezan
Da zborim istinu, da velelepnost
Svega tog toržestva, kad se čuje
I s usana vernoga svedoka,
Mnogo gubi od one živosti
Što stvarnost joj dade izraza.
Sve kraljevski beše veličajno;
Tu remećenja ne bi nikakvog;
Red je takav vlad'o da pojedinost
Svaka videti se mogla; bez zbrke
Časnici su dužnost obavljali.
BAKINGAM. Ko je vodio, hoću da kažem,
Ko je spojio telo i udove
Te velike priredbe, znate li?
NORFOK Zaceio čovek koji nikada
Obećav'o nije da igra ulogu
U takvim stvarima.
BAKTNGAM. Ko to, milorde?
NORFOK Sve to uredio je promućurni
Preosvećeni kardinal od Jorka.
BAKTNG.: Davo mu pomogao; u svakoj čorbi
On je mirođija. Šta se njega tiču
Te lude taštine? Ja se čudim
Da takva lubina zapreminom
Svojom može da privuče na se
Zrake blagotvornog Sunca, i Zemlju
Da zakloni.
NORFOK Zacelo, gospodine,
Ima u njemu građe podesne
Koja ga k tome cilju usmera;
Jer, nemajuć' podrške predaka,
Čija sreća utaba potomstvu
Stazu njegovu, nit' unapređen
Zarad usluga učinjenih kruni;
Pa ni u srodstvu s ministrima
Na glasu; on k'o pauk, iz sebe sama
Pletuć' svoju mrežu, o, kazuje nam
Kako snagom sopstvene vrednosti
Penje se ‐ a to dar mu je od neba
Kojim domože se da sedne uz tron.
ABERG.: Ja ne znam šta to darova mu nebo;
Dostojnije oko nek' pronikne u to,
Ali vidim da oholost iz svake
Čestice mu viri; otkuda mu to?
Ako ne iz pakla, tvrdica je vrag,
II' sve mu je veĆ ranije dao,
I novi pak'o on u sebi stvara.
BAKING.: Za pohod taj francuski zar je đavo
Na sebe uzeo, bez znanja kraljeva,
Da odredi ko će da ga prati?
Spisak gospode on je sastavio;
Najvećma od takvih što, uz najveći
Teret i odgovornost, najmanje će
Časti da poberu; bez saglasnosti
Saveta, ciglo slovom naređenja,
Prisilno je u službu te ljude
Sa svog spiska uzeo.
ABERGENI. Bar trojica
Mojih rođaka imanja su svoja
Time tol'ko okrnjili da nikad
Kao pređe neće prokopsati.
BAKINGAM. O, mnogima je pucala grbača
Noseći na sebi svoje posede
Na putovanju tome velikome.
Čemu je služila tašta rasipnost
Sem razgovorima jadnog ishoda?
NORF.: Na žalost, mir sa Francuskom, ja mnim,
Ne vredi troškova što poarčismo
Dokle ga sklopismo.
BAKINGAM. Posle strašne
Oluje što je usledila potom,
Odeždu tog mira, predskazuje nam
Njegovo brzo kršenje.
NORFOK I to
Obelodanilo se, jer Francuska
Zgazila je ugovor: u Bordou
Zaplenjena je naših trgovaca
Roba.
ABERGENI. Je li zato ambasadoru
Uskraćena audijencija?
NORFOK Da.
ABERG.: Divan mir, pa još kupljen po takvu
Preteranu cenu.
BAKINGAM. Eh, sav taj pos'o
Izveo je naš prečasni kardinal.
NORFOK Ako dopustite, vaša milosti,
Vlastela zapaža lične razmirice
Između vas i kardinala. Stog treba ‐
A prim'te savet srca koje vam
Svaku čast i punu bezbednost želi ‐
Skupa da procenite zlobu i moć
Kardinalovu; da razmotrite dalje
Da izvršilaca neće manjkati
Da ostvare naum mržnje mu opake.
Vi znate ćud mu, da voli osvetu;
Ja znam da mač mu ima britku oštricu:
Dugje, daleko doseže; onamo
Gde ne dosegne, on hitne se njime.
Tajite moj savet, i videćete
Da je umesan. Gle, amo dolazi
Ta stena koje sam savetovah
Da se klonite.
(Ulazi KARDINAL VULSI. Pred njim
STRAŽARI i DVA SEKRETARA nose
kesu sa spisima. KARDINAL u prolazu
upire pogled u BAKINGAMA i
BAKINGAM u njega, obojica
puni prezira.)
VULSI. Gde je iskaz nadzornika imanja
Vojvode od Bakingama?
PRVITAJNIK Ovdeje,
Ako izvolite.
VULSI. Je li on lično
Predstao?
PRVITAJNIK Jeste, vaša milosti.
VULSI. E, pa onda više ćemo saznati,
A Bakingam će svoj pogled smeškati.
(Izlaze KARDINAL i
NjEGOVA PRATNjA)
BAKINGAM. Otvorena je čeljust tog
mesarskog psa,
A ja nemam moći da mu brnjicu
Navučem; zato, najbolje je tada
Pustit' ga da drema. Prosjačka učenost
Vrednija je no plemenitost roda!
NORFOK Šta, zar se ljutite? Molite se Bogu
Da vam strpljivosti da; to jedini
Je lek vašoj boljci potreban.
BAKINGAM. Videh
Iz oČiju mu da pritužbu ima
Na me, a iz pogleda podrugljiva
Da predmet sam njegova prezira;
U ovom času on mi sprema veliku
Smicalicu; kralju je otišao;
Za njim ću, u oči da se pogledamo.
NORF.: Stanite, milorde, nek' gnev vaš za savet
Razum upita o tom što smerate;
Polako koraČa, k'o uza strm
Penje se breg. Gnev je k'o konj plahovit,
Koji, kada mu se na volju pusti,
Sopstvenom krepkošću sebe zamara;
Niko u Engleskoj neće vas bolje
Uputiti no vi sami; budite
Prema sebi kao što bi bili
Prema prijatelju.
BAKINGAM. Ja kralju ću sad,
Da velikaškom rečju izobličim
Drskost tog ipsvičkog prostaka; ili
Da objavim da je plemstvu kraj.
NORFOK Samo
Oprezno; peć zlotvora ne pregrejte
Da vas ne opeče. Naglimo l' odveć,
Preteći ćemo to za čim jurimo,
I promašiti u trku prebrzom;
Zar ne znate da tečnost na vatri
Raste dokle ne prekipi, pa, velja
Na izgled, omali se tad? Oprezno;
Velim vam opet, nema u Engleskoj
Snažnijeg duha da vas uputi sad
No što ste sami vi, hoćete l' samo
Sokom razuma da utulite il'
Da ublažite bar vašeg gneva žar.
BAK: Gospodine, zahvaljujem vam mnogo,
I držaću se vaših uputstava;
No, taj naduveni prostak ‐ naziv taj
Prišivam mu iz iskrenih pobuda.
A ne zato što žuč mi se izliva ‐
Na osnovu tajnih obaveštenja
I dokaza jasnih kao kladenci
U julu kad u njima svako zrno
Peska možemo videti, izdajnik
Je, znam, i podmitljivac.
NORFOK Ne recite izdajnik.
BAKTNGAM. Reci ću to
Kralju, i tvrdnja će moja k'o greben
Biti jaka. Čujte: taj sveti lisac,
II' kurjak, il' oba ‐ jer on je grabljiv
Koliko i lukav i sklon je zlosti
Kao sad što je moćan da zlo tvori;
Jer duh i vlast kuže se uzajamno
U njega ‐ samo da bi u Francuskoj,
Kao i ovde, razmet'o se sjajem,
Namamljuje nam kralja‐gospodara
Da sklapa taj zadnji skupi ugovor‐
Razgovor što tol'ko blago proguta,
I pršte k'o staklo pri ispiranju.
NORFOK Bogami, to je tačno.
BAKTNGAM. Gospodine,
Dopustite: taj kardinal lukavi
Tačke je sastavio ugovora
Kako je sam hteo; i potvrđena
Bila je svaka uz njegov blagoslov:
"Neka tako bude", sa isto tol'ko svrhe
K'o što je dati štaku mrtvome;
Ali grof‐kardinal činio je to,
I to je dobro; jer naš dični Vulsi
Nepogrešiv je. Međutim, pre toga ‐
A to je, k'o štene kuje matore,
Izdaja ‐ car Karlo, kao bajagi,
Da pohodi svoju tetku kraljicu ‐
Jer to je bio samo pust izgovor,
Dok u stvari doš'o je da s Vulsijem
Šapuće ‐ dolazi amo u posetu;
On je strahovao da dogovor izmeđ'
Engleske i Francuske, i prijateljstvo
Njino, nekog kvara njemu ne donese,
Jer u tom savezu nazir'o je zla
Koja mu prete; potajno razgovara
S našim kardinalom, i k'o što verujem,
‐I to tvrdo, jer uveren sam da je car
Platio pre nego što je obećao,
I time mu se zahtevu ugodilo
Pre no što ga je postavio ‐ ali
Kad je put stvoren i popločan zlatom,
Car je zatražio da on ljubazno
Kraljev promeni smer, i naruči mir.
Neka kralj zna, a brzo će saznati
Od mene, da kardinal čast njegovu
Tako krčmi i prodaje, a na korist
Svoju.
NORFOK Žao mi je što čujem to,
I voleo bih da netačan je sud
Bar donekle.
BAKTNGAM. Ne, doslovno je tačan:
Svečano izjavljujem to je njegov lik,
I takav će se stvarno pokazati.
(Ulaze BRANDON, pred njim
ORUŽNIK i DVA ili TRI STRAŽARA.)
BRANDON. Izvršite dužnost, oružniče!
ORUŽNIK U ime našeg presvetloga kralja,
Milorde vojvodo od Bakingama,
I erle od Herforda, Northamptona
I Staforda, hapsim te zbog veleizdaje.
BAKTNGAM. Vidite, milorde, mreža je pala
Na me: propast mi spremaju lukavstvo
I spletka.
BRANDON. Žao mi je što vas vidim
Lišena slobode, i što pri tom sam
Poslu svedok. Njegovo visočanstvo
Izvolelo je da odmah pođete
U Taver.
BAKTNGAM. Da dokazujem nevinost
Neće mi biti ni od kakve pomoći,
Jer takva boja na me je pljusnuta
Da i najbolji obraz postaje crn.
Božja neka se vrši volja u tom
I u svemu drugom; povinjavam se.
O moj lorde Abergeni, ostajte
Zbogom!
BRANDON. Ne, on mora vama da pravi
Društvo. Kralj blagoizvoleo je još
(ABERGENIJU)
Da u Taveru i vi zatočeni
Budete do njegove dalje odluke.
ABERGENI. Kao što vojvoda reče, božja
Neka se vrši volja, i kraljevom
Blagoizvolenju ja se pokoravam.
BRANDON. Ovo je kraljev nalog za hapšenje
Lorda Montekjuta, Džona de la Kara,
Vojvodina ispovednika, nekog
Gilberta Peka, savetnika ‐
BAKINGAM. Tako,
Tako; to udovi su te zavere:
Nadam se nema ih više.
BRANDON. Kaluđer
Jedan kartuzijanski.
BAKINGAM. Nikola Hopkins?
BRANDON. On.
BAKINGAM. Moj nadzornik je lažac. Presilni
Kardinal podmitio ga je zlatom;
Moji dani već izbrojani su; sen
Ja sam jadnog Bakingama, i oblak
Nevolja crnih u ovome času
Zaklanja od mene moje svetlo Sunce.
Milorde, zbogom!
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Dvorana Saveta.

(Trube. Ulazi KRALj HENRI,
oslanjajuci.se na KARDINALOVO
rame. VELIKODOSTOJNICI i SER
TOMAS LAVEL. KARDINAL se smešta
ispod kraljevih nogu, s njegove desne
strane. KARDINALOV TAJNIK je na
sluzbi.)

KRALj. Iz svega srca ja vam zahvaljujem
Na obazrivosti ovoj velikoj;
Stajah na nišanu pune zavere,
I zahvalan sam vrlo svima vama
Koji ugušlste je. Nek' pozovu
Sad pred nas Bakingamova onog
Gospodina: hoću lično da čujem
Njegovo priznanje, i tačku po tačku
Da nam ponovo izloži sve što zna
O izdaji svoga gospodara.
(Unutra uzvici: 'Mesta za kraljicu!'
Ulazi KRALjICA KATARINA, koju
uvode VOJVODA OD NORFOKA i
VOJVODA OD SAFOKA; ona klekne.
KRALj ustane s prestola, povede je
gore, poljubi je i posadi pored sebe.)
KATARINA. Ne. Klečati moram duže: molilja
Ja sam.
KRALj. Ustanite, i mesto kraj nas
Uzmite; polovinu vaše molbe
Ne pominjite; jedna polovina
Naše vlasti vaša je, ona druga
Daje vam se pre nego zaištete.
Rec'te želju, i ispunjena je.
KATARINA. Hvala,
Veličanstvo; svrha molbe je moje
Da sebe ljubite, al' u ljubavi toj
Da s uma ne smetnete dostojanstvo
Krune i čast vašu.
KRALj. Gospo, nastavite.
KATARINA. Žale se mnogi, i to čestiti
Ljudi, da podanike vaše ljuta
Nevolja mori: dažbine pritištu
Ih mnoge, da srce prepuklo je već
Svekolike vernosti njine: pri tom,
Moj dobri lorde kardinale, premda
Najogorčenije oduške daju
Koreći baš vas k'o podstrekivača
Tih iznuđenja, ipak ni vladar, kralj
Naš ‐ čast njegovu neka štiti nebo
Od svake mrlje! ‐ pošteđen nam nije
Reči neuljudnih; jest, reči takvih
S kojih mal'ne izgleda da granice
Vernosti krše se u glasnoj buni.
NORFOK Ne, "mal'ne izgleda", nego izgleda;
Jer, zbog tih dažbina brojni suknari,
Onesposobljeni da drže mnoge
Radnike, otpustili su predioce,
Grebenare, valjaoce i tkače,
Koji, nezaposleni, bez sredstava
I glađu prisiljeni, k'o očajnici
Prkoseć' ishodu, bunu podigoše,
I zlo ih velje predvodi.
KRALj. Dažbine!
U čemu? i kakve dažbine? Lorde
Kardinale, vas podjednako s nama
Okrivljuju za to, pa znate li vi
Što o tim dažbinama?
VULSI. Gospodaru,
U poslovima državnim udeo moj
Ograničen je; ja čelnik samo sam
U stroju, te upadljiviji stoga.
Al' ne i uticajniji međ' drugima
Koji sa mnom ukorak idu.
KATARINA. Milorde,
To tako jeste; al' vi tvorite
Te mere što svima postaju znane,
No s kojima saglasit' se moraju
I ljudi koji ih nezdravim drže.
Grozno je slušat' o iznuđenjima
Tim o kojima moj gospodar želi
Da čuje; podnositi ih ‐ to znači
Grbaču žrtvovat' bremenu. Ljudi
Govore da vi baš ta iznuđenja
Smišljate i upućuju vam teške
Prigovore.
KRALj. Opet to iznuđenje!
Kakve vrste? Na koji način, rec'te,
Vrši se to iznuđenje?
KATARINA. Ja odveć
Smelo kušam vam strpljenje, al' pri tom
Bodri me obećan oproštaj. Žalbe
Vaših podanika tvore uredbe
Što prisujuju svakog da šestinu
Svoga imetka, u vidu poreza,
Bez odlaganja preda; k'o izgovor
Za to navode se vaši francuski
Ratovi; s tog usta postaju drska:
Jezici pljuju na dužne obzire,
A u hladnim srcima podanika
Vernost u led pretvara se; kletve sad
Borave onde gde behu molitve;
I ona nekad poslušnost pokorna
Robinja sad je ozlojeđenosti.
Ja htela bih da vaše visočanstvo
To razmotri hitno, jer prešnijega
Posla nema državnog.
KRALj. Života mi,
To protiv naše je volje.
VULSI. Ja u tom
Prema jednoglasnoj postupio sam
Odluci, i uz odobrenje učenih
Sudija. Ako me neznalice sad
Klevetaju, što mene ni moja svojstva
Ne znaju a ipak letopisci
Hteli bi da budu posala mojih,
Dopustite mi reći da sudbina
To je visokog zvanja i bodljikav
Šiprag kroz koji vrlina
Mora da prođe. Sputavat' ne smemo
Naše nužne poslove ni zazirat'
Od kudilaca zlovarnih; ti uvek,
K'o alave ribe slede bogat brod,
No od toga druge koristi nemaju
Sem pustog priželjkivanja. Ono
Što najbolje učinimo, bezumni
Pakosni tumači ne priznaju nam,
I drugima pripisuju zaslugu;
Ono najgore, pak, često u volji
Prostome puku, k'o najbolji naš čin
Izvikuje se. Sedimo li ovde
Skrštenih ruku, ustrašeni da rad
Nam poruzi ili zanovetanju
Ne bude izvrgnut, u korov onda
Mi ćemo zarasti, sedeći ovde
Kao kipovi, a ne državnici.
KRALj. Što uradi se dobro i pažljivo
Pošteđeno je straha; bojati se
Valja samo ishoda stvari koja
Uradi se bez pravnog primera.
Imate li primer za te dažbine?
Mislim, nikakvih. Naše podanike
Ne smemo otrgnut' od naših zakona,
I tlačiti ih kako nam se prohte.
Šestinu od svakog? Strašna dažbina!
To sa svakog stabla sasecamo
Ovršine, koru, samog debla deo
Pa, iako mu koren ne zledimo,
Ipak, tako sasečenom, ispiće
Vazduh sokove. U sve grofovije
U kojima ovo isleđuje se
Pošalj'te naš ukaz o pomilovanju
Svih koji te uskratiše dažbine.
Molim, učinite to hitno; vama
To u dužnost stavljam.
VULSI (TAJNIKU). Jednu reč.
U svaki okrug uputite pisma
O kraljevom štedrom pomilovanju.
Ozlojeđeni su, kivni pučani
Na mene; neka se zucka međ' svetom
Da opozivanje one odluke,
I pomilovanje, izdejstvovasmo
Mi našim zalaganjem; uputstva
Dalja dobićete brzo.
(Izlazi TAJNIK)
(Ulazi NADZORNIK)
KATARINA. Žalim što vojvoda od Bakingama
U vašu pao je nemilost.
KRALj. Mnogi
Žale to: gospodin je učen, vrstan
Govornik, štedro prirodom obdaren;
Obrazovan tako je da opskrbit'
Mogao bi i poučiti slavne
Nastavnike, a pri tome da pomoć
Ne traži van uma sopstvenog: ali, gle,
Ne usmeriš li darove prirode
Dobro, i jednom izopačiš li duh,
Zla obličj'a uzeće darovi
Deset puta grđa nego što ikad
Behu lepi. Taj tako savršeni
Čovek, o kom su čuda pričala se,
I mi smo, mal'ne s pažnjom opčinjenom,
Slušali njegove besede, kada
Sat je kao minut izgledao nam ‐
On je, gospo, u nakazne vidove
Obrnuo vrline koje nekad
Bile su njegove, i postao je
Crn kao da je u paklu nagrđen.
Sedite kraj nas, i čućete sada ‐
Ovo je njegov poverljiv službenik ‐
O njemu stvari koje žalosno
Pogađaju čast. Neka nam ponovi
To što već kazao je o spletkama,
Jer to nas ne može dirnut' premalo,
Nit' o tom možemo odveć slušati.
VULSI. Stupite napred i rec'te slobodno
To o čemu, kao veran podanik,
Osvedočili ste se kod vojvode
Od Bakingama.
KRALj. Govori slobodno.
NADZORNIK Prvo im'o je običaj da kaže ‐
To svakodnevno reč mu je trovalo ‐
Da, ako kralj bi bez poroda umro,
Tad on bi tako podesio stvari
Da žezlo pripadne njemu; te sušte
Reči čuo sam kad ih je kazao
Svome zetu, lordu Abergeniju,
Uz zakletvu da će osvetiti se
Pri tom kardinalu.
VULSI. Molim, visočanstvo,
Uočite u tom zlovarnost njegovu;
Zlorad ne samo prema vašem domu
Uzvišenom, on opak je i po vaše
Prijatelje.
KATARINA. Učeni gospodine
Kardinale, zborite milostivo.
KRALj. Govori dalje: na čemu osniv'o
Je svoje pravo na krunu u slučaju
Naše smrti? Jesi li ga čuo kada
Da o tom govorio je?
NADZORNIK Njegaje
Na to navelo nekakvo sujetno
Proroštro Nikole Hentona.
KRALj. Ko je
Taj Henton?
NADZORNIK Kartuzijanski neki fratar,
Moj gospodaru, njegov ispovednik,
Koji svakoga časa kljuk'o ga je
Rečima o vlasti vrhovnoj.
KRALj. Otkud
To znaš?
NADZORNIK Pred odlazak vašeg visočanstva
U Francusku pit'o me je vojvoda,
Koji tad u Ruži boravio je ‐
Tu u opštini svetog Lavrentija
Poltnjjskog ‐ šta Londonci izmeđ' sebe
Govore o tom putovanju francuskom.
Rekoh mu: od verolomstva francuskog
Narod zazire, i stoga strahuje
Za bezbednost kraljevu. Tad vojvoda
Reče da strahovat' valja odista,
Jer ne sumnja da obistiniće se
Izvesna reč jednog monaha svetog,
"Što često je", reče, "slalo mu poruke,
Želeć' da Džonu de la Karu, mome
Kapelanu, zakažem podesan čas,
Te od njega da čujem o stvarima
Nekim značajnim; pečatom zakletve
Obvez'o je kapelana da, sem meni,
Nikom živom ni reč'ce ne proslovi
O tom, i ovaj je glasom svečanim
I uz počivke, ovako rekao:
"Kralj i naslednici mu, reci vojvodi,
Neće imati sreće; zato nek' on
Prione da stekne ljubav'naroda;
Vojvoda vladaće Engleskom.'"
KATARINA. Akoja
Ne varam se, vi bili ste vojvodin
Nadzornik, i izgubili ste službu
Zbog žalbe kmetova na vas; dobro
Čuvajte se da u zlovolji vašoj
Ne teretite jednu vrlu osobu
I dušu ne ogrešite većma još
Dragocenu; čuvajte se, velim vam;
Da, molim vas usrdno.
KRALj. Pustite ga,
Neka nastavi.
NADZORNIK Duše mi, govorim
Istinu. Rekoh mome gospodaru
Vojvodi, da đavo možda varkama
Kaluđera je obman'o, i da za nj
Opasno je o tom odveć da premišlja,
Jer misao zna da iskuje naum
I da uverenje lasno pretvori
U delo. "Pih", odgovori on, "to znaj,
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Henri VIII ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15947 15/88
Udit mi ne može"; i dodade još
Da i kardinal i ser Tomas Lavel
Za glavu kraći bi bili da kralj je
Pri zadnjoj svojoj bolesti premin'o.
KRALj. Ha? Šta, zar tako pokvaren? Ah, ha!
Rđav je to čovek; možeš li još što
Reći?
NADZORNIK Mogu, gospodaru.
KRALj. NastavL
NADZORNIK OndauGriniču, kadvisočanstvo
Vaše prekorelo je vojvodu zbog
Ser Viljema Bulmera ‐
KRAU. Sećam se: to bio je moj kletvenik,
A vojvoda drž'o ga je k'o svoga.
No, dalje; šta onda?
NADZORNIK "Da su me tada",
Sproveli, bio bih na se uz'o ulogu
Što otac moj htede u Solsberiju
Da odigra nad nasilnikom Ričardom:
Da mu on nije pristup uskratio,
Naumio je bio, kad preda nj klekne
Podvorenje da mu učini, nožinu
Tad u nj da zarije."
KRALj. Grdan izdajnik!
VULSI. No, gospo, može li sad visočanstvo
Da živi slobodno a da taj čovek
Nije u tamnici?
KATARINA. Neka nam svima
Pomogne bog!
KRALj. Ti kanda još nešto
Imaš na umu: šta veliš?
NADZORNIK Kad reče
"Vojvoda njegov otac", i "nožina",
On se uspravi, držeć' jednu ruku
Na maču, drugom prsa pritisnuvši,
Pa, gore k nebu podignuvši oči,
On strašnu jednu izusti zakletvu,
U smislu ovom: bude li zlostavljan,
Svog će oca prevazići toliko
Kol'ko je delo nad bledom nakanom.
KRALj. Eto njegove mete: da u nas nož
Zabode. Uhapšen je; i odmah s njim
Na sud; ako u zakonu za nj ima
Milosti, neka mu bude; ako li
Nema, od nas neka ne traži nju;
Jer jasno videće celi svet
Da Bakingam je izdajnik klet.

SCENA TREĆA

Soba u dvoru.

(Ulaze LORD KOMORNIK i LORD SANDS.)

KOMORNIK Je li mogućno da čari Francuske
Opsene ljude tim čudnim ačenjem?
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Henri VIII ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15947 16/88
SANDS. Novi običaji, ma kako smešni,
Pa i mekušni čak, slede se ipak.
KOMORNIK Kol'ko ja vidim, sve što suEnglezi
Doneli amo sa tog putovanja
Nedavnog samo je izmotavanje
I kreveljenje; no, ljudi su vešti;
Jer kad uzmu da se tako bekelje,
Čovek bi zakieo se da su sami
Njini nosevi savetnici bili
Tako se važno drže.
SANDS. Svi vam na nov
Način hode i klanjaju se, kao
Bangavi: ko pređe ne znade im krok,
Pomislio bi da karakuš
Zavlad'o je međ' njima.
KOMORNIK Vraga! Milorde,
Odeća njina tako je bezbožna
Kroja, da zacelo u njih hrišćanstvo
Pohabalo se.
(Ulazi SER TOMAS LAVEL.)
Gle, ser Tomas Lavel!
Šta ima novo?
LAVEL. Odista, milorde,
Priča se samo o novom proglasu
Što na dvorskoj je pribijen kapiji.
KOMORNIK Čega se tiče?
LAVEL. Tiče se popravke
Naših putnika‐gizdavaca, Što red
Dvorski remete dvobojima, bukom
I krojačima.
KOMORNIK To mi je baš milo;
Sad izvoleće dopustiti naši
Monsijeri da dvorani engleski
Mogu biti mudri a da nikada
I ne vide Luvr. Moraće ‐ tako
Odredbe glase ‐ da se mahnu onih
Andramolja svih od čipke i perja
Što su ih u Francuskoj nabavili,
Kao i sveg drugog što ide uz to
A što pokondireni za otmenost
Drže; moraće mahnut' se dvoboja
I vatrometa, titranja s boljima
Od sebe pomoću mudrolija tuđih,
Vere u tenis i duge čarape,
U kratke plundre i spomen‐belege
O tom da su po svetu hodili,
I tako će ponovo međ' čestite
Svrstati se ljude; il' moraće pak
Da beže odavde ka svojim starim
U igri druzima; onde će, držim,
Cum privilegio, istrošiti, oui,
Ostatak svoje pohote, na podsmeh
Svima.
SANDS. Već vreme je da dobiju lek,
Jer prilepčiva je bolest njihova.
KOMORNIK Naše će dame veoma žaliti
Ako izgube te tašte gizdavce.
LAVEL. Bogme, lordovi, to zaista biće
Nesreća; prepredeni ti kurvići
Znaju marifetluke da ženama
Hitno klopku nameste. Violini
I francuskoj pesmici nema para.
SANDS. Davo neka ih nosi! Ja volim baš
Što idu, jer zacelo oni se sad
Izmenit' više ne mogu; eto čestit
Seoski vlastelin, takav kakav sam,
Odavno ljubavnoj svirci nevičan,
Mogu svojom prostom arijom da sat
Puni pažnju osvojim, i uz to još
Da pesmica se smatra najnovijom.
KOM.: Ta vam valja, lorde Sandse; u vas zub
Kurjački je jošte.
SANDS. Jeste, milorde,
I biće dok traje krnjatka.
KOMORNIK Kuda,
Ser Tomase, naumiste vi?
LAVEL. U dom
Kardinalov; i gospodstvo je vaše
Među zvanicama.
KOMORNIK O, to je tačno;
Večeras on je na gozbu pozvao
Mnogu gospodu i gospođe; vas cvet
Ovog kraljevstva tu biće prisutan,
Uveravam vas.
LAVEL. Taj duhovnik, zbilja,
Štedre je duše, i ruke izdašne
Ko zemlja koja nas hrani. Njegova
Rosa pada svukuda.
KOMORNIK Nema sumnje,
On je plemenit; pogana jezika
Bio bi taj ko drugo bi o njemu
Zborio.
SANDS. Može mu se; ima su čim',
Milorde: skomračenje bilo bi greh
U njega crnji nego krivoverje.
Ljudi njegove vrste valja štedri
Da budu većma no drugi: njihovo
Je da ovde služe primerom.
KOMORNIK TaČno;
No, malo njih danas takve primere
Daju. Moja lađa čeka; hoćemo l',
Vaše gospodstvo? Haj'te, ser Tomase,
Inače odocnismo, što nikako
Želeo ne bih , jer zamoljen sam da ser
Henri Gilford i ja večeras budemo
Ceremonijari.
SANDS. Na službi,
Milorde.
(Izlaze.)

SCENA ČETVRTA

Dvorana u dvorcu Jork.

(Oboe. Mali sto pod baldahinom za
kardinala i duži sto za zvanice. Onda
ulaze ANA BULIN i RAZNE DRUGE
GOSPODE i GOSPODA, kao zvanice
na jedna vrata; na druga vrata ulazi
SER HENRI GILFORD.)

GILFORD. Moje gospe, njegova milost sve vas
Srdačnom dobrodošlicom pozdravlja;
Ovu noć posvetio je kardinal
Prijatnoj zabavi i vama; ovde,
U divnoj kiti toj, nema nijedne
‐ Nada se on ‐ da donela je sobom
Brigu ijednu; on vam svima želi
Toliko veselja koliko dobro
Društvo, dobro vino i dobrodošlica
Mogu taj dobri da razvesele svet.
(Ulaze LORD KOMORNIK, LORD
SANDS i SER TOMAS LAVEL)
O, milorde, vi zakasniste! Meni
Pomis'o sama na to lepo društvo
Dade krila.
KOMORNIK Vi mladi ste, ser Hari
Gilforde.
SANDS. O, ser Tomase Lavele,
Da u kardinala je polovina
Mojih misli svetovnih, neke bi tu
Tek čalabrcnule da što pre počinu,
I to bi, mislim, više im godilo;
Života mi, divan skup lepotica.
LAVEL. Ah, da vaše je gospodstvo sada bar
Ponekoj od njih ispovednik!
SANDS. Dobro
Bilo bi to: tad pokoru bi laku
Činile.
LAVEL. Zbilja; a koliko laku?
SANDS. Laku koliko je krevet od paperja.
KOMORNIK Lepe gospe, da F biste izvolele
Sesti? Hari, vi razmestite goste
Sa te strane tu, ja s ove ću ovde;
Njegova milost dolazi. Ah, ne, ne,
Ne smete biti tako smrznute;
Vreme uvek postaje prohladno
Kad žene dve sede jedna kraj druge.
Lorde Sandse, vi ćete ove gospe
Znati prenuti; molim vas sedite
Između njih.
SANDS. Hoću za zadovoljstvom,
I baš zahvalan sam vašem gospodstvu.
S vašim dopuštenjem, mile gospođe;
Budem li u reči malo razuzdan,
Oprostite mi: to mi je od oca.
ANA. Zar je on bio mahnit, gospodine?
SAND.: O, strašno mahnit, preko mere mahnit,
I zaljubljen pri tom; on ujed'o nije;
U jednome dahu znao vam je taj
Po dvadesetak da poljubi žena,
Baš kao ja sad.
(Poljubi je.)
KOMORNIK Odlično, milorde.
Tako, sad mesta uzeli ste lepo.
Gospodo, pokoru činićete vi,
Odu l' nam lepe gospe namrštene.
SANDS. Za moju malu pastvu ne brinite.
(Oboe. Ulazi KARDINAL VULSI i
zauzima mesto pod baldahinom.)
VULSI. Moji mili gosti, dobro mi došli!
Ko nije od srca veseo u tom
Skupu plemenitom, nije prijatelj
Moj. Ovo, u znak vam dobrodošlice;
U zdravlje sviju vas!
(Pije.)
SANDS. Plemenita je
Vaša milost; meni dajte vi
Kupu golemu toliko da hvala
Moja stati u nju bi mogla,
Pa tako da reči uštedim.
VULSI. Hvala
Vam, lorde Sandse; hajd', razveselite
Vaše susede; vi, gospođe, niste
Vesele; gospodo, ko je za to kriv?
SANDS. Kada rujno vino, milorde, obraze
Ljupke im ozari rumeni, tol'ko
Tad raspričaće se one da mi
Do reči doći nećemo.
VULSI. Veseljak
Vi ste u kocki, lorde Sandse.
SANDS. Jesam,
Ako me sreća služi. U vaše zdravlje,
Gospođo, i odgovorite molim,
Na zdravicu, jer napijam nečemu ‐
ANA. Što ne možete da mi opišete.
(Doboš i truba; ponovljeni pucnji.)
SANDS. Rekoh vam, milosti, da one brzo
Progovoriće.
VULSI. Štaje to?
KOMORNIK De, časkom
Nek' neko od vas osmotri napolje.
(Iziđe SLUGA)
VULSI. Kakav li je to sada ratnički glas,
I šta li je svrha njegova? Gospođe,
Ne bojte se: po svima zakonima
Rata, povlaštene vi ste.
(Vraća se SLUGA)
KOMORNIK Dakle, šta je?
SLUGA. Neka otmena družina stranaca,
Bar tako izgleda; iz lađe su sad
Iskrcali se, i dolaze amo
Kao poslanici stranih dvorova.
VULSI. Dobri lorde komorniče, iziđ'te
I poželite im dobrodošlicu;
Vi govorite francuski; pa molim,
Lepo ih primite i dovedite
Ovamo, gde ova lepota rajska
Punim će sjajem da ih zablesne. Hajd',
Neka još kogod pođe s njim. Naš je pir
(Izlazi KOMORNIK, u pratnji. Svi
ustaju i uklanjaju se stolovi.)
Ometen, ali to popravićemo.
Ja svima vama želim dobru probavu;
I još jedanput, obasipam sve vas
Dobrodošlicom: Dobro mi došli svi!
(Oboe. Ulaze KRALj i DRUGI, kao
maske, odeveni kao pastiri, a uvodi ih
LORD KOMORNIK Prolaze
neposredno ispred KARDINALA i
Ijupko ga pozdravljaju.)
Otmena družina; šta izvole sad?
KOMORNIK Zato što ne govore engleski,
Mole da kažem vašoj milosti
Da, na glas o ovom plemenitom
I divnom skupu ovde, i iz velje
Pošte koju prema lepoti gaje,
Nisu mogli na ino no svoja
Ostaviše stada i, s dopuštenjem
Vašim ljubaznim, mole od vas
Odobrenje da vide ove gospe
I veselo s njima provedu bar sat.
VULSI. Kažite im, lorde komorniče,
Da čast ukazali su skromnom domu
Mom; za to im tisuć' puta hvala,
I molim neka po volji izvole.
(Oni biraju. KRALj izabere
ANU BULIN.;
KRALj. Najlepša ruka što ikad je takoh!
O bajnosti, ne poznah te dosad!
(Muzika. Igra.)
VULSI. Milorde!
KOMORNIK Vaša milosti?
VULSI. Molim vas,
Od mene recite im tol'ko ako
Ne varam se, međ' njima je neko
Dostojnu'i od mene da zauzme
Ovo mesto; kad bih ga samo pozn'o,
Ustupio bih mu mesto s ljubavlju
I dužnom poštom.
KOMORNIK Hoću, milorde.
(Šapuće s MASKAMA.)
VULSI. Šta kažu?
KOMORNIK Priznaju da jedna takva
Osoba jest odista međ' njima;
No, žele da nju najpre vaša milost
Otkrjje, i tad ona će uzeti
To mesto počasno.
VULSI. Onda da vidim.
Sa dopuštenjem, gospodo; evo mog
Kraljevskog izabranika.
KRALj (skida masku). Milorde,
Pogodili ste; divnu ste kitu ovde
Sabrali; to, kardinale, valja vam;
Da niste duhovnik, velim vam, ja sad
O vama bih zlopako sudio.
VULSI. Radujem se što vaša milost voli
Da sa mnom tako našali se.
KRALj. Lorde
Komorniče, molim dođite amo;
Ko je ona tamo lepa gospođa?
KOMORNIK Ona kći je ser Tomasa Bulina,
Vikonta Rošforda, vaša milosti,
I dvorska dama njenog visočanstva.
KRALj. Tako mi neba, ona je preslatka.
Dušice, neuljudno je bilo da
Plešem s vama a da vas ne poljubim.
Nazdravljam, gospodo! Ispijmo svi.
VULSI. Ser Tomase Lavele, je l' trpeza
Spremna u posebnoj odaji?
LAVEL. Jeste,
Milorde.
VULSI. Vašoj je visosti, kanda,
Malo vrućina od igre.
KRALj. Bojim se,
Previše.
VULSI. Vazduh je mnogo svežiji
U susednoj odaji.
KRALj. Povedite
Svi svoje dame tad. Saigračice
Mila, ne smem vas ostaviti još.
Budimo veseli, moj dobri lorde
Kardinale; valja još po tuceta
Zdravica ovim gospođama lepim
Da nazdravim, i jednom još u igru
Da povedem njih; a onda snevajmo
Ko je najveći njihov miljenik. Nek'
Zatrešti svirka!
(Izlaze sa trubama.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

Vestiminster. Ulica.

(Ulaze DVA PLEMIĆA, sretnuvši se.)

PRVI PLEMIĆ. Kuda tako žurno?
DRUGI PLEMIĆ. O, dobar vam dan!
Idem u dvor, u Vestminster, da čujem
Presudu velikome Bakingamu.
P. PLEMIĆ. Uštedeću vam, gospodine, taj trud.
Več sve je svršeno sad sem povratka
Apsenika u povorci.
DRUGI PLEMIĆ. Beste l' vi
Tamo?
PRVIPLEMIĆ. Da, bio sam odista.
DRUGI PLEMIĆ. Rec'te,
Molim vas, šta se zbilo?
PRVI PLEMIĆ. To možete
Brzo pogoditi.
DRUGI PLEMIĆ. Je l' proglašen krivim?
P. PLEMIĆ. Jeste, odista, i osuđen je za to.
DRUGI PLEMIĆ. Zao mi je.
PRVI PLEMIĆ. I mnogima je žao.
D. PLEMIĆ. De, recite, molim, kako je teklo
To suđenje?
PRVI PLEMIĆ. Reci ću vam ukratko:
Veliki vojvoda iziđe pred sud,
Pa, uporno tvrdeć da je nedužan,
Pobijao je sve razne optužbe,
Nastojeći pomoću oštroumnosti
Mnogih da zakon osujeti. Kraljev
Tužilac, naprotiv, sručio je na nj
Iskaze, dokaze i ispovesti
Raznih svedoka; vojvoda je na to
Zatražio da ovi viva voce
To pred njim ponove; tad istupiše
Protiv njega njegov nadzornik, njegov
Sekretar ser Gilbert Pek, ispovednik
Njegov Džon Kar i onaj vražji monah
Hopkins, koji je ovo zlo stvorio.
D. PLEMIĆ. To je taj što ga proročanstvima
Kljukao?
PRVI PLEMIĆ. Baš taj. Svi redom optužbe
Snažne izneše protiv njega: on bi
Rado ih bio opovrgao sve,
Ali odista to nije mogao;
I tako, na osnovu svedočenja tog,
Proglasiše ga njegovi perovi
Krivim zbog veleizdaje. Učeno
I mnogo govorio je još, život
Da spase, no to sažaljenje samo
Izazvalo je, il' prošlo utaman.
D. PLEMIĆ. Pa kako na kraju držaše se on?
P. PLEMIĆ. Kad izvedoše ga ponovo pred sud
Da jeku čuje posmrtnog zvona svog,
Svoju presudu, tada žalosti grč
Ovlada njime, obli ga silan znoj,
Zboraše nešto u gnevu, opako
I žustro; no brzo pribra se opet,
Krotko pokazujući do posletka
Hvale dostojnu pokornost.
DRUGI PLEMIĆ. Ja mislim
Da on ne boji se smrti.
PRVI PLEMIĆ. Zacelo ne;
On nikad nije bio slabotinja;
Možda zbog povoda može pomalo
Da zažali.
DRUGIPLEMIĆ. Bez sumnje, vinovnik sveg
Kardinal je naš.
PRVI PLEMIĆ. To je verovatno,
Po svemu sudeći: najpre erl Kilder,
Tad kraljevski izaslanik u Irskoj,
Pade u nemilošt; kad bi opozvan,
Uputiše tamo erla Sarija,
I to hitno, da svome tastu ne bi
U pomoć pritekao.
DRUGI PLEMIĆ. Vrlo zlovaran
To je politički potez.
PRVI PLEMIĆ. Kad dođe
Natrag, bez sumnje, uzvratiće nekom
Za to. Opšte je poznato da svakom
Kome kralj je sklon kardinal će namah
Naći zaposlenje, ali bar malo
Podalje od dvora.
DRUGI PLEMIĆ. Građani listom
Mržnju ubilačku gaje prema njemu,
I, duše mi, voleli bi da leži
Deset hvata pod zemljom; vojvodu, pak,
Svi vole, lude za njim, nazivaju ga
Štedrim Bakingamom i ogledalom
Ljubaznosti.
PRVI PLEMIĆ. Čekajte, gospodine,
Da vidite tog divnog, sad skrhanog
Čoveka o kojem govorite vi.
(Ulazi BAKINGAM dolazeći sa suđenja;
pred njim TAMNIČARI, sekira s
oštricom okrenutom prema njemu,
halebarde s obe strane, u pratnji SER
TOMASA LAVELA, SER NIKOLE
VOKSA, SER VILjEMA SANDSA,
NARODA itd.)
D. PLEMIĆ. Stanimo bliže da bolje vidimo.
BAKINGAM. Dobri
Ljudi svi, što dovde dođoste
Da me ožalite, čujte mene sad,
A potom idite kućama svojim
I zaboravite me. Ja danas
K'o izdajnik osuđen sam, i pod tim
Imenom moram umreti: pa ipak,
Neka me nebo prokune, i savest
Moja, imam li je, u večne nek' me
Muke otpremi, čim padne sekira,
Ako li ne bejah veran podanik!
Za moju smrt ne krivim zakon: on tek
Pravdu izreče na osnovu iskaza
Svedoka; ali poželeti ja bih
Mogao da većma hrišcani su oni
Koji su moju glavu tražili. Al'
Ko su ‐ da su, ja im od srca praštam:
No, valja da se pripaze da ne likuju
U zlu, i da svoje prohode ne grade
Na grobovima velikaša, jer tad
Mpja nevina krv vikaće protiv njih.
Više ne nadam se da na tom svetu
Živim, niti ću za život moliti,
Premda je u kralja više milosti
No što bih ja drznuo se zgrešiti.
Vi malobrojni što ste me voleli,
I usuđujete se da plačete
Za Bakingamom, prijatelji dobri
I drugovi ‐ moja jedina je žalost
Što vas ostavljam ‐ pođite do kraja
Sa mnom, kao dobri anđeli, pa kad
Čelićna sekira spusti se na me,
I telo moje od duše zauvek
Rastavi, neka molitve vaše tad
K'o mirisni kad prinesene žrtve,
Dušu moju uznesu na nebo. Hajd',
Vodite dalje, u ime boga.
LAVEL. Molim vašu milost, ako ikad je
Krila u srcu ma kakvu zlovolju
Protiv mene, da sada, boga radi,
To oprosti mi velikodušno.
BAKINGAM. Ser
Tomase Lavele, praštam vam rado,
K'o što i sam želim oproštaj; praštam
Svima; uvrede meni nanesene
Ne mogu biti tako bezbrojne
Da za njih ne bi bilo oproštaja;
Crna zloba neče označit' moj grob.
Pozdravite milost njegovu; bude l'
Za Bakingama pitao, molim vas
Recite mu da sreli ste ga na po
Puta do neba; ipak moje želje
I molitve mom kralju pripadaju,
I, dok duša ne ostavi mi telo,
Moliću se da Bog ga blagoslovi;
Nek' živi više leta nego što ja
Vremena imam da ih nabrojim sva;
Neka vlada srećno i uvek voljen;
A kad ga starina‐Vreme privede
Koncu, nek' on i Dobrota u jednoj
Grobnici počinu!
LAVEL. Moja dužnost je
Da vašu milost sprovedem do obale;
Tu predajem vas ser Nikoli Voksu,
Koji vas do vašeg kraja preuzima.
VOKS. Sprem'te sve tamo; dolazi vojvoda;
Nek' lađa bude spremna, opremljena
Kao što priliči uzvišenosti
Njegove osobe.
BAKINGAM. Ne, ser Nikola,
Mahnite se tog; za me bi sada sjaj
Tek ruganje bio. Kad dođoh amo,
Bejah vrhovni vojni zapovednik
I vojvoda od Bakingama; a sad,
Jadni Edvard Bun; ali bogatjji
Sam od podlih mojih okrivljivača,
Što nikad ne znahu šta vernost je prava;
Ja sad potvrđujem nju pod pečatom
Krvi sopstvene; ali jednog dana
Ovi što oklevetaše me podlo
Ljuto će se za nedelo to kajati.
Moj plemeniti otac, Henri Bakingam,
Koji prvi vojsku podiže protiv
Nasilnika Ričarda, potraživši
U nevolji sklonište kod sluge svog
Banistra, izdan je bio u kući
Bednika tog i bez suda pogubljen;
Pokoj duši njegovoj! Henri Sedmi,
Ustoličen potom, žaleći stvarno
Moga oca smrt, kraljevskom je rukom
Vratio mi moja dostojanstva sva,
I iz razvalina načinio je
Moje ime još jedanput slavnim. Sad,
Njegov sin, Henri Osmi, moj život, čast,
Ime i sve što srećnim činilo me,
Jednim zamahom zauvek uklanja
Sa ovog sveta. Suđenje mi nije
Uskraćeno, i, priznati se mora,
Bilo je valjano; u tome ja sam
Malo srecmji od jadnog oca mog;
No ipak naša je sudbina ista:
Obojicu nas sluge su posekle,
Ljudi koje smo najvećma voleli;
Verolomna i nakazna bila je
Služba njihova. Putevi Gospodnji
Nepoznati su nama; ali, ipak,
Vi koji slušate me prim'te ove
Reči samrtnika kao izvesne:
Kad ljubav i tajne srca svog štedro
Poklanjate, u tom budite uvek
Obuzdani; jer prijatelji vaši,
Ti kojima srce svoje nudite,
Na najmanji obrt sreće k'o voda
Proteći će kraj vas, da nikad više
Ne pokažu se sem onde gde propast
Snuju vam. Dobri Ijudi, molite se
Za me. Ja ostaviti vas moram sad;
Poslednji čas mog dugog i umornog
Veka kucn'o je već Ostajte zbogom,
I o mome padu povedajte kad
Tužne se neke zaželite priče.
Završih; i nek' mi se smiluje Bog!
dzlaze VOJVODA i PRATNjA)
P. PLEMIĆ. O, grdne li žalosti! Gospodine,
Preteške kletve pašće na glave
Vinovnika njenih.
DRUGI PLEMIĆ. Ako je vojvoda
Nevin, tad puno je tuge u tome;
No, navesti ja mogao bih vam
Ponešto o jednom narednom zlu,
Koje, ako se sluči, teže je čak.
PRVIPLEMIĆ. Vi, dobri anđeli, zaštitite na:
Šta li to može biti? Ne sumnjate,
Zar, u moju odanost?
DRUGI PLEMIĆ. To tajna je
Tako golema da bez tvrde vere
Ona se ne da sakriti.
PRVIPLEMIĆ. Recite
Mi je; ja nisam brbljivac.
DRUGI PLEMIĆ. I hoću,
Jer vam verujem; no, jeste li čuli
Da zucka se baš u poslednje vreme
Da kralj se od Katarine razvodi?
PRVIPLEMIĆ. Da, čuo sam, ali to je prestali
Jer kad je kralj jednom čuo o tome,
Plan'o je gnevom i zapovedio
Lordu predsedniku gradske opštine
Da smesta suzbije takve glasine
I obuzda drske jezike koji
Pronose ih.
DRUGI PLEMIĆ. Ali sad, gospodine,
Vidi se da tačna je ta glasina:
Jer širi se opet, snažnjja no pre,
I kao izvesno smatra se da kralj
Usudiće se da zatraži razvod.
Kardinal ili neko njemu blizak,
Iz omraze prema dobroj kraljici,
Zlobno je kralja ispunio sumnjom,
Koja će nju upropastiti; kažu,
Zbog te je stvari kardinal Kampeđo
Prispeo nedavno.
PRVI PLEMIĆ. To je kardinal;
On učinio je to samo zato
Da se osveti caru što mu nije
Darovao arhiepiskopiju
Toledsku.
DRUGI PLEMIĆ. Pogodili ste, mislim;
Ali zar njje svirepo da ona
Pati zbog toga? Kardinal po volji
Tvori, i krajjica mora pasti.
PRVI PLEMIĆ. To
Vrlo je tužno. Odveć izloženi
Smo ovde da glasno govorimo o tom;
Razmotrimo stvari negde nasamo.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Odaja u dvoru.

(Ulazi LORD KOMORNIK
čitajući pismo.)

KOMORNIK Milorde, sa najvećom pažnjom
postarao sam se da konji koje je vaše go‐
spodstvo tražilo budu probrani, bbučeni i
opremljeni. Bili su mladi i lepi, i od najboljeg
sevemog soja. Kad su bili spremni da krenu
za London, neki sluga lorda‐kardinala, uz
nalog i silom vlasti, oduzeo ih je od mene, sa
ovim obrazloženjem: da njegov gospodar valja
da bude usluien pre nego neki podanik, akoli
ne i kralj, na šta smo mi zanemeli, gospodine.
Boj se, i hoće; pa neka mu bude!
On će, kanda, prigrabiti sve.
(VOJVODE OD NORFOKA i SAFOKA
dolaze LORDU KOMORNIKU)
NORFOK Lorde
Komorniče, radujem se što vas vidim.
KOMORNIK Dobar dan, vaše milosti.
SAFOK Šta radi kralj?
KOM.: Ostavih ga sama, puna brižnih misli
I nemira.
NORFOK Šta je uzrok?
KOMORNIK Kanda brak
Sa ženom njegova brata odveć
Se takao njegove savesti.
SAFOK (za sebe). Ne,
Njegova savest odveć se takla
Neke druge gospođe.
NORFOK Takoje;
To rabota je kardinalova; taj kralj
Kardinal, taj slepi pop, k'o Fortune
Sin najstariji, obrće stvari tok
Kako se njemu svidL Jednoga dana
Prozreče njega kralj.
SAFOK Neka da bog,
II' sebe pak nikad neće prozreti
NORFOK Kako on svetački u svemu posluje,
I s kakvim žarom! Kad je naš savez
S carem, sestrićem kraljičinim, razvrg'o,
On sada kralju u dušu ponire,
I u njoj seje sumnje, kajanja,
Misli pogubne, zebnje i očaj,
A sve to zbog braka njegova; spokoj
K'o zlatna ga je kolajna resila,
A nikad svoj sjaj nije gubila;
Od žene što ga voli ljubavlju
K'o što je ljubav kojom anđeli
Pravednike ljube; od kraljice
Koja će, i kad najcrnji udar
Sudbine padne, blagosiljati
Ime kraljevo; pa zar njegov smer
Njje pobožan?
KOMORNIK Neka me nebo
Štiti od takvih tajnih smerova!
Tačno je da vesti o tom svuda
Šire se, svi jezici o tome
Govore, i svako verno srce
PlaČe zbog toga. Ko god smelosti
Ima da u te zagleda stvari
Vidi šta im je glavni smer: sestra
Francuskog kralja. Daće bog da kralj,
Što tako dugo obnevideo je
Za drskosti nevaljalca tog,
Progleda jednog dana.
SAFOK I ropstva
Njegovog oslobodi nas.
NORFOK Iskreno
Valja da se pomolimo Bogu
Za naše spasenje, il' sve će nas
Vlastelu u sluščad da pretvori
Taj silnik: sva zvanja i titule
Naše, kao ilovače grumen,
Leže pred njim, da on im obličje da
I meru kakvi se njemu svide.
SAFOK Što se mene tiče, ja ga ne marim
I ne plašim ga se, moji lordovi,
A moje vjeruju glasi: ja tvorba
Njegova nisam, pa zato postojano
Ostajem što jesam, dokle to kralj
BlagoizvolL Za njegove kletve
I blagoslove jednako ne hajem,
Jer dah je to u koji ne verujem.
Znao sam ga, i poznajem ga; zato,
Eno mu onog koji ga načini
Oholim, eno mu pape.
NORFOK Uđimo sad,
I razgovorom o drugim stvarima
Oslobodimo kralja sumornih misli
Što pritiskaju ga odved Milorde,
Hočete l' i vi sa nama?
KOMORNIK Žalim,
Kralj me je drugde poslao. Sem toga,
Videćete da nije najzgodnije
Da ga uprav' sad uznemiravate.
Pozdravljam vaša gospodstva.
NORFOK Hvala vam,
Dobri lorde, komorniče.
(Izlazi LORD KOMORNIK, a KRALj
povuče zavesu i sedi čitajući zamišljeno.)
SAFOK Kako on
Izgleda ozbiljan; mnogo je ojađen,
Bez sumnje.
KRALj. Ko je to tamo, hej?
NORFOK Bože,
Da nije ljut?
KRALj. Ko je to tamo, pitam?
Kako usuđujete se da hrupite
Tako u skrivenih misli mi tok?
Ko sam ja? Ha?
NORFOK MUostivi kralj naš
Što nam prašta sve naše pogreške
Kad ih bez zlobe tvorimo; dobar red
PovredUi smo, no rad' posla državnog,
Da vašu kraljevsku volju saznamo.
KRALj. Odveć ste smeli; ta haj'te, molim vas:
Državni poslovi! Zar je ovo čas
Za poslove svetovne? Ha?
(Ulaze VULSI i KAMPEJUS, sa
papskim punomoćjem.)
Ko je to?
Moj dobri lord kardinal? O moj Vulsiju,
Spokoju moje ranjene savesti,
Ti si melem prikladan za kralja!
(KAMPEJUSU) Preosvešteni i vrlo učeni
Gospodine, dobro nek' ste nam došli
U naše kraljevstvo; mi vam zajedno
Stojimo na usluzi. (VULSIJU) Dobri lorde,
Starajte se da mi reči ne ispadnu
Tašte.
VULSI. Gospodaru, nikada to nisu.
Molim vašu mUost da dopusti nam
Jedan sat poverljivog razgovora.
KRALj (NORFOKU i SAFOKUJ. Zauzeti smo;
idite.
NORFOK (sa strane SAFOKUj. Zar taj pop
Nema u sebi oholosti?
SAFOK (sa strane NORFOKU;. Malenkost;
Ipak ja mu ne bih zavideo tol'ko
Na položaju; neće on još dugo.
NORFOK Bude l' ipak, opaučiću!
SAFOK (NORFOKU). I ja.
(Izlaze SAFOK i NORFOKj
VULSI. Vaša milost, iznoseć' iskreno
Sumnje savesti vam pred glas hrišcanstva,
Pružila je primer nenadmašne
Vladarske mudrosti; ko sada može
Da se srdi? Čija vas zlovolja vređa?
Španski narod, vezan s njome sponama
Krvi i milošte, moraće priznati,
Ako iole čestitosti ima,
Velikodušnost i pravednost suda.
Sve sveštenstvo ‐ ono učeno, mislim,
U zemljama hrišćanskim ‐ slobodno sme
Svoj glas da da; Rim, dadilja mudrosti,
Na vaš plemeniti poziv posla nam
Amo jednog govornika u ime svih:
Ovog vrlo pravednog i učenog
Sveštenika, kardinala Kampejusa,
Koga još jedanput predstavljam vašoj
VisostL
KRALj. Još jednom ja mu od srca
Želim dobrodošlicu, i zahvaljujem
Svetoj stolici na ljubavi,
Što poslala nam je čoveka kakvog
Želeli smo.
KAMPEJUS. Vaša milost osvaja
Srca svih stranaca, tako je ona
Plemenita: u vaše ruke predajem
Moje punomoćje; njegovom snagom,
A po zapovesti Rimske kurije,
Vi ste, lorde kardinale od Jorka,
Dodeljeni meni, kao sluga njen,
Da bespristrasno tu presudimo stvar.
KRALj. Dva podjednako pravična čoveka;
Kraljica će odmah biti izveštena
Zašto ste došli nam. Gde je Gardiner?
VULSI. Ja znam da je ona uvek toliko
Bila draga srcu vašeg veličanstva,
Da uskratiti joj nećete pravo
Koje zakon priznaje i ženi
Manje uzvišenoj: da slobodno
Zastupati je mogu učeni
BraniocL
KRALj. Da, i to najbolji;
A moja naklonost, tako mi boga,
Pripašće onome koji u tome
Bude najbolji. Kardinale, molim,
Pozovite Gardinera, mog novog
Tajnika. On je podesan čovek.
(Ulazi GARDINER.)
VULSI (sa strane GARDINERUj. Dajte mi
vašu ruku; mnogo srece
I radosti! Sad službenik ste kraljev.
GARDINER (sa strane VULSIJUJ. Al'‐uvek
poslušnik vaše milosti,
Čija me ruka dovde uzdigla.
KRALj. Hodite ovamo, Gardineru.
(Ide i šapuće.)
KAMPEJUS. Milorde jorški, zar nije ranije
Neki doktor Pes obavljao službu
Ovoga čoveka?
VULSI. Da, obavljao je.
KAMPEJUS. Nije li on smatran učenim?
VULSI. Jeste,
Svakako.
KAMPEJUS. Širi se stoga rđav glas,
Verujte, čak i o vama, moj lorde
Kardinale.
VULSI. Kako? O meni?
KAMPEJUS. Ljudi
Bez ustručavanja govore da vi
Pakostili ste njemu, i, zaziruć'
Od njegovog mogućnog uspona,
Neprestano u izaslanstva ste ga
Inostrana slali, i tol'ko ga je to
Žalostilo, da najzad je poludeo
I umro.
VULSI. Neka u miru počiva!
To milosrđe nalaže hrišćansko.
Što živih gunđala tiče se, pak,
Za njih mi imamo popravilišta.
Ovaj dobričina bez pogovora
Sprovodi u delo moja uputstva
Kad nađem za shodno da ih njemu dam,
I zato mu prisnost dopuštam. Ipak,
Znajte, brate, mi ne živimo zato
Da nam niže osobe ruku stiskaju.
KRALj. To s blagošću saopštite kraljici.
(Izlazi GARDINER)
Samostan Crne braće najzgodniji je,
Po mome mišljenju, da u njemu
Čuju se takve učene raspre:
U njemu obavićete posao taj
MučnL Moj Vulsiju, postarajte se
Da samostan bude shodno opremljen.
O milorde, zar da se krepak čovek
Ne žalosti kad tako divnu suprugu
Ostavlja? Al' savest, savest; o, savest
Osetljiva je; i ja se od nje
Moram rastatL
(Izlaze.)

SCENA TREĆA

Odaja u kraljičinom odeljenju.

(Ulaze ANA BULIN i JEDNA
STARA GOSPOĐA)

ANA Ne, ni zbog toga. Ovde je taj bol
Što žeže; njegovo visočanstvo
Tako dugo u braku s njom, a ona
Tako dobra gospođa, da niko živ
Nijedne još ružne o njoj ne reče ‐
Života mi, ona ne zna za zlo! ‐
O, zar ustoličena biti tokom
Tol'kih optoka Sunčevih, sve većma
U veličajnosti i sjaju ‐ pa zar
Sad ostaviti sve, tisuć' je puta
Gorče no što je slatko kad prvi put
Dobtfe se to. Posle takve životne
Sreće reći joj: "Odlazi!" ‐ žalost je
Koja bi i neman ganula.
STARA GOSPODA. Ona
Najtvrđa srca smekšava, i ljudi svi
Žale je.
ANA. O, da je dao dobri Bog
Da nikad dvorski sjaj nije poznala;
Iako za maleno on je, ipak,
Kad zloća Fortuna razluči taj sjaj
Od pritežaoca, tad razdire bol
Kao kad duša od tela kida se.
ST. GOSPOĐA. Vaj, sirotagospa, sadaje opet
Tuđinka.
ANA. Tim pre žalit' je moramo;
Kunem se, zaista, bolje je biti
Niskoga roda, i sa prostim pukom
Kao sebi ravnim srećno živeti,
Nego gizdat' se žalošću blistavom
I nositi tugu od zlata.
STARA GOSPODA. Puno
Srce je naše najbolje imanje.
ANA. Tako mi devičanstva, nikad ne bih
Htela da budem kraljica.
STARA GOSPODA. Neka vrag
Me nosi ako ja ne bih, i pride
Devičanstvo stavila na kocku,
Kao što biste učinili i vi
Uprkos privesku licemerja tog
Vašeg; vi što imate tol'ko lepih
Ženskih odlika, i srce imate
Žensko, a ono uvek teži sjaju,
Bogatstvu, gospodarenju; odista,
To blagodeti su; i te darove
‐ Da oprosti vaše prenemaganje ‐
Mogla bi da primi tanušna vaša
Od ševroa savest, izvolite li
Samo da je rastegnete.
ANA. Ne, vere mi.
S. GOSPODA. Da, vere vam il' nevere; ne biste
Hteli biti kraljica?
ANA. Ne, ni za sve
Blago pod kapom nebeskom.
STARA GOSPODA. Baš čudno:
Ja, ovako stara, za bušan novčić
Dala bih se da budem kraljica. No,
Molim, šta velite da ste vojvotkinja?
Imate l' udove da podnesete
Teret takve titule?
ANA. Odista ne.
STARA GOSPODA. Tad slabe ste građe;
siđite stepen
Niže: da sam na vašem mestu, ja tek
Rumeni lica opirala bih se
Pritisku grofa nekog mladoga; ako
Vam pleća ne mogu da priklone se
Ni takvom bremenu, tad preslaba su
Da ikad momka dobiju.
ANA. Šta vi to
Govorite! Kunem vam se opet
Da ni za celi svet ja ne bih htela
Da budem kraljica.
STARA GOSPODA. Vi biste, verujem,
Čak i za malu Englesku pustili
Da vam se utrapi žezlo kraljevsko;
Ja lično pak i za Karnavonšajr
Pristala bih, pa makar to bila
Sva zemlja što kruni pripada. Gle, ko to
Dolazi amo?
(Ulazi LORD KOMORNIK)
KOMORNIK Dobar dan, gospođe.
Koja je cena da bi razgovora
Vašeg tajna saznala se?
ANA. Milorde
DobrL nije vredna vašega pitanja:
Gospođe naše oplakivale smo
Jade.
KOMORNIK To milostivo je delo,
I dolikuje baš dobrim ženama;
Ima nade da sve će biti dobro.
ANA. Ja svesrdno molim se Bogu, amin.
KOMORNIK Plemenita u vas duša je, i svoj
Blagoslov nebo šalje takvima.
U potvrdu da iskrena je ovo
Reč, i da vaše vrline mnoge
Na najvišem mestu zapažene su,
Njegovo veličanstvo pozdravlja vas
I obdaruje blistavom titulom
Markize od Pembroka; k tome još
Dodaje tisuću funti godišnjeg
Dohotka, kao znak svoje milosti.
ANA. Ja ne znam kako treba da pokornost
Izrazim mu svoju; sve moje, i više
No sve, ništavno je; moje molitve
Reči su nedovoljno svete, moje
Želje tek prazne su taštine; a eto,
Sve čime mogu da uzvratim to su
Samo želje i molitve moje.
Molim vaše gospodstvo da Ijubazno
Prenese njegovome visočanstvu
Izraze zahvalnosti i pokornosti
Njegove smerne dvorkinje, koja se
Moli Bogu za zdravlje i veličinu
Njegovu.
KOMORNIK Neću propustiti da
Kraljevo lepo mišljenje o vama
Potvrdim. (Za sebe.) Ispitao sam je dobro.
Lepota i časnost u nje su tako
Združene da opčinile su kralja;
Ko zna da li ova gospođa možda
Nece doneti baš onaj adiđar
Od kojeg će nam zablistati ovo
Ostrvo. Ja sada idem kralju,
I reči ću mu da sam govorio
S vama.
dzlazi LORD KOMORNIK)
ANA. Moje poštovanje, milorde.
ST. GOSPODA. Dakle, tako je to! Eto vidite.
Vidite: ja šesnaest sam godina
Prosila na dvoru ‐ i sad sam dvorska
Prosjakinja bedna ‐ i nikad, nikad
Nisam potrefila taj pravi čas
Kad treba da se iskamče zlatnici;
A vi ‐ o sudbo! ‐ tek nova ribica
U ovim vodama ‐ fuj, fuj na takvu
Nametljivu sreću ‐ i već su usta
Vam puna i pre no što ste zinuli.
ANA. Meni je ovo čudno.
STARA GOSPODA. Kakvoga je
Ukusa? Je l' gorko? U cvancik, nije.
Bila jednom jedna gospođa ‐ stara
Je to priča ‐ što nije htela da bude
Kraljica, nije htela ni za sav glib
Egipta, znate li tu priču?
ANA. Haj'te,
Vi šalu zbijate.
STARA GOSPODA. Sa vašom pesmom
Mogla bih da se vinem visočije
Nego ševa; markiza od Pembroka?
Tisuća funti godišnje iz čistog
Poštovanja? bez drugih obaveza?
Skut koji za vlastelinstvom vuče se
Duži je čak od njegove pregače.
Života mi, to obećava nove
Tisuće; sad znam da teret titule
Vojvotkinje vaša će pleca moći
Da nose. Rec'te zar ne osećate
Da snažniji ste nego što ste bili?
ANA. Dobra gospođo, pravite dosetke
Kakve god su vašoj mašti svojstvene,
Ali mene, molim, ne unosite
U igru duhovitosti te. Neka
Nema me ako zbog toga moja krv
Veselu'e kola; mrkne mi svest
Kad pomislim na ono što sledi.
Kraljica je neutešna, a mi smo
Zaboravile na nju. Molim vas,
Ne recite joj ništa o tome
Što ovde čuli ste.
STARA GOSPODA. Šta vi o meni
Mislite?
(Izlaze.)

SCENA ČETVRTA

Dvorana u manastiru Crne braće.

(Trube i rogovi. Ulaze DVA NOSIOCA
s kratkim srebrnim palicama; za njima
ARHLEPISKOP KANTERBERIJSKI,
sam, a za njim EPISKOPI LINKOLN‐
SKI, ILIJSKI, ROČESTERSKI i SV.
ASAFSKI; posle njih, na malom rasto‐
janju, sledi PLEMIĆ koji nosi kesu s
velikim pečatom i šeširom kardinala;
potom PLEMIĆ‐CEREMONIJAR, golo‐
glav, u pratnji NOSIOCA SREBRNOG
ZEZLA; onda DVA PLEMIĆA koji nose
dve velike srebrne ripide; za njima rame
uz rame DVA KARDINALA, pa DVA
VELIKAŠA, s mačem i žezlom. KRALj
zauzima mesto ispod baldahina. DVA
KARDINALA sednu niže od njega kao
sudije. KRALjICA sedne malo dalje od
kralja. EPISKOPI posedaju na obe stra‐
ne, kao u duhovnom sudu. PISARI su
niie njih. LORDOVI sede do episkopa.
Ostali pratioci stoje pogodno rasporedu
naokolo po pozornici.)

VULSI. Nek' tišina vlada dok pročita se
Naše punomoćje rimsko.
KRALj. Čemu to?
Jedanput već čitano je javno,
I pravovaljanost priznaju mu svi.
Možemo, dakle, uštedeti vreme.
VULSI. Neka bude tako; počnimo.
PISAR. Recite: Henri, kralju Engleske,
pristupite sudu.
PRIJAVNIK Henri, kralju Engleske itd.
PISAR. Recite: Katarina, kraljice Engleske,
Pristupite sudu.
PRIJAVNIK Katarina, kraljice Engleske itd.
(KRALjICA ne odgovori, ustane sa
svoje stolice, obilazi sud, priđe
KRALjU, klekne kod njegovih nogu i
onda govori.)
KAT.: Gospodaru, molim da pravičnost mi
I pravdu ukažete vi i da se
Smilujete na me; jer žena ja sam
Najsirotjja, tuđinka, rođena
Van međa vašeg kraljevstva, lišena
Ovde bespristrasnosti, pravičnosti
I dobre volje mojih sudija. Vaj,
Mužu, čime sam vas povredila?
Šta je to u mome vladanju dalo
Povoda vašpj zlovolji, da ovako
Od sebe gurnete me i milost mi
Uskratite vašu? Bog mi je svedok
Da bila sam vam supruga ponizna
I verna, u svakoj prilici volji
Vam pokorna, uvek u strahu da li
Ugodiću vam; da, po vama sam čak
I izraz lika svog podešavala,
Prema tom da li vi ste veseli il'
TužnL Jesam li ikad nekoj želji
Vašoj usprotivila se, ili zar
Odmah nju ne prigrlih i sama? Il'
Kojega prijatelja vašeg nisam
Znala sam da on je neprnatelj moj?
Kojeg prnatelja svog držala sam
U naklonosti ako je on bio
Vama nemio? Štaviše, zar takvom
I pristup amo nisam uskratila?
Gospodaru, opomenite se vi:
Poslušna žena bila sam vam dva'est
I više godina, i blagoslovio
Mene je Bog da s vama mnogu decu
Izrodim. Kažete l', i dokažete l'
Da sam tokom tog razdoblja vremenskog
Ogrešila se ma u čem o čast,
0 vernost bračnu, ili pak o ljubav
1 dužnost prema uzvišenoj vašoj
Osobi, tada ‐ od boga prosto vam ‐
Odstranite me uz prezir najcrnji,
I najokrutnijoj me pravdi predajte.
Kralj vaš otac, gospodaru, glasovit
Bio je k'o vladar, uman najvećma,
I nenadmašna razbora i duha;
Ferdinand, moj otac, kralj Španije,
Smatran je bio najmudrijim među
Vladarima što tokom godina mnogih
Pre njega su našom zemljom vladali.
Izvesno je da su oni sazvali
Savet učenih Ijudi oba kraljevstva
Da to pitanje razmotre, i da tad
Ti savetnici bili su miŠljenja
Da zakon dopušta da brak sklopimo.
Stoga ponizno molim, gospodaru,
Da poštedite me dok prijatelje
U Španiji zamolim da savetom
Me svojim pomognu. Ako li ne, tad ‐
Od boga prosto vam ‐ neka se volja
Ispuni vaša.
VULSI. Ovde su, gospođo,
Ovi prečasni oci ‐ sami ste vi
Njih izabrali ‐ ljudi jedinstveno
Časni i učeni, izabranici
Zemlje ove, koji dođoše amo
Da brane vašu stvar. Stoga vaš zahtev
Da sad odložimo ovo suđenje
Neumesan je kako zbog spokojstva
Vašeg sopstvenog, tako isto i zbog
Uklanjanja sumnja kraljevih.
KAMPEJUS. Milost
Njegova to dobro je i ispravno
Rekla; stoga, gospođo, umesno je
Zasedanje ovog suda kraljevskog;
Pa zato, bez odlaganja, čujmo sad
Po redu argumente sve.
KATAPJNA. Lorde
Kardinale, vama govorim.
VULSI. Gospo,
Izvolite.
KATARINA. Gospodine, plakala bih;
Al' opomenuv se da kraljica sam
‐ Ili pak dugo snevala sam tako ‐
No izvesno kći sam kralja jednoga,
Suze ću moje u iskre ognjene
Da pretvorim.
VULSI. Umirite se.
KATARINA. Hoću,
Kad vi smerni budete; pa čak i pre,
Inače Bog kazniće me. Verujem
Zbilja, na osnovu jakih dokaza,
Da vi ste heprijatelj moj, i stoga
Pravo osporavam vama da meni
Sudite; jer vi ste tu žeravu
Raspirili izmeđ' moga supruga
I mene; nju neka božja ugasi
Rosa! Zato opet kažem: odlučno
Odbijam, i svom dušom opirem se,
Da vi, čovek koga smatram najcrnjim
Zlotvorom mojim, i ni najmanje
Prijateljem istine, budete moj
Sudija.
VULSI. Govorite kao da to
Niste vi, žena milosrdna uvek,
Blage naravi i mudra iznimno.
Gospo, vi nepravdu meni činite;
U meni nema za vas zlosti nikakve,
Nit' nepravedan sam prema vama
Ili prema ma kome. Za ovo pak
Što preduzeo sam i što preduzeću
Dalje ovlastila je mene Kurija
Rimska, da, kolegijum celi njenih
Kardinala. Vi optužujete me
Da ja tu raspirio sam žeravu;
Ja to odbijam; evo ovde je kralj;
Pa čuje li on da poričem delo
Koje počinio sam, lasno može,
I s pravom, da moju izobliči laž,
Kao vi što učinili ste s mojom
Istinom. Ako kralj zna da nedužan
Sam u pogledu vašeg prigovora,
On, sledstveno, zna i to da s razlogom
Žalim se na klevetu. Kralj ima lek
Da isceli me od tog svedočećl
Da vaše su tvrdnje neosnovane.
Al' pre no što njegovo visočanstvo
Uzme reč, ja molim vas, milostiva
Gospođo, da opovrgnete to što
Rekli ste, i ubuduće da takve
Ne ponavljate optužbe.
KATARINA. Milorde,
Milorde, ja žena sam obična,
Odveć nejaka da lukavosti se
Vašoj suprotstavim. Skrušeni vi ste
I prepodobni u reči, i vaše
Zvanje sveto i visok položaj vi
Zaodevate u ono što privid
Smernosti je i poniznosti; ali
U srcu svome vi puni ste zlobe,
Osionosti, oholostL Sreća
I naklonost njegovog visočanstva
Pomogli su vam da lako i brzo
Pređete preko niskih prečaga,
A sada, popeli ste se onde gde
Sile su vam kletvenici, a reči,
Pokorna služinčad vaše volje,
Obavljaju poslove koje im vi
Izvolite da zapovedite. Vi,
To moram da kažem, više držite
Do svojih počasti nego do vašeg
Visokog zvanja duhovnog; pa stoga
Ponovo odbijam da vi budete
Moj sudija, i ovde pred svima,
Upućujem molbu papi da svetost
Njegova razmotri ceo ovaj spor,
I presudu izrekne.
(NaČini kolenopriklon pred
KRALjEM i poumi da se udalji.)
KAMPEJUS. Kraljica
Jogunasta je, opire se pravdi,
Prigovara sudu i osporava
Nadležnost njegovu da joj sudi; to
Nije dobro. Ona odlazi.
KRALj. Natrag
Zovite je.
POZTVAR. Katarino, kraljice
Engleske, pristupite sudu.
PLEMIĆ RAZVODNIK Gospođo,
Natrag zovu vas.
KATARINA. Što obzirete se
Na to? Molim vas, haj'te svojim putem;
Kada pozovu vas, tad vratite se.
Gospod nek' mi se smiluje, muče me,
Da to se izdržati ne da; neću
Da ostanem; niti ću ikad više
Radi ove stvari pred bilo kakvim
Sudom njihovim da pojavim se.
(Izlazi KRALjICA sa
SVOJOM PRATNjOM.)
KRALj. Hodi svojim putem, Kato; ako bi
Ma ko na svetu rekao da bolju
Ženu ima, tad više ništa njemu
Ne verujte zbog lažne izjave te;
Ako tvoje vrsne odlike, tvoja
Mila pitomost, svetiteljska blagost,
Supružanska smotrenost, što poslušna
Je i kad zapoveda, i druge tvoje
Vrline pobožne i nenadmašne
Mogu da opišu tebe, jedina ti si
Kraljica kraljica zemaljskih; ona
Istinski plemenita je, i uvek
Prema meni ophodila se plemenito.
VULSI. Najmilostiviji moj gospodaru,
Najponizntie molim visočanstvo
Vaše da izjaviti izvoli pred
Svima ovde prisutnim jer tu gde
Poharan sam i sputan potvorom
Valja da se nje i oslobodim,
Premda ne odmah ni na zadovoljenje
Moje potpuno ‐ da li sam ikad ja
Navestio vam ma šta o stvari toj,
IT izazv'o u vas sumnje ma kakve
Što navesti bi mogle vas da ovo
Potržete pitanje? il' da li sam,
Hvaleci Gospoda što dao nam je
Takvu plemenitu kraljicu, ikad
Proslovio makar i rečcu najmanju
Koja bi nauštrb bila uzvišenog
Dostojanstva njenog sadašnjeg
Di pak njene svetle osobe?
KRALj. Moj
Lorde kardinale, izvinjavam vas;
Časti mi moje, od toga ja vas
Oslobađam. Izlišno je reći vam
Da mnoge imate neprijatelje,
Koji ni sami ne znaju zašto
Takvi su, no kao paščad seoska
Laju kad i druga njina sabraća.
Neki od tih podbadali su kraljicu.
Razrešeni vi ste od te optužbe;
No, treba li vam opravdanje jače?
Vi želeli ste uvek da ova stvar
Mirno počiva, da se ne dira,
I često ste, često prečili prilaz
K njoj; časti mi moje, ja potvrđujem
Ono što je moj dobri lord kardinal
O ovoj stvari rekao, i velim
Da u tom on je nedužan. ‐ U pogledu
Onog što pokrenulo me je da stvar
Ovu preduzmem, ja sada slobodu
Uzeću da vašu pažnju zadržim
Poduže: dakle, uoč'te podsticaj.
Ovako slučilo se; čujte dobro:
Moju savest obuzeše prvi put
Nespokojstvo, sumnja i griža nakon
Nekih reči što ih izusti vladika
Bajonski, tad ambasador francuski,
Koji je bio upućen ovamo
Da pregovara o sklapanju braka
Između vojvode od Orleana
I naše kćeri Marije; u toku
Razgovora tih, pre no uglavismo
Išta, on ‐ vladika, hteo sam reći ‐
Odgodu zamolio je, da bi kralja,
Gospodara svog, obavestio o tom
Da li zakonito je naša kći
Rođena, s obzirom na ovaj naš brak
S udovom a pređe suprugom brata
Našeg. Tokom te odgode moja se
Savest prenu, i obuzeše me tad
Dvoumljenja tako snažna da srce
U meni uzdrhta; to otvori vrata
I mnogoj drugoj misli smetenoj,
Koja silovito prodre mi u svest.
Najpre pomislih da nebo za mene
Nema osmeha kad zapovedilo
Je prirodi da materica moje
Kraljice, začne li muško čedo,
Za nj bude što i živa grobnica; jer
Njen muški porod umirao je il'
Onde gde se začeo, il' ubrzo
Pošto doš'o bi na svet; pomislih zato
Da suđeno mi je tako da moje
Kraljevstvo ne oveseli naslednik,
Premda ono najboljeg na svetu
Zaslužuje. Sledi da vagao sam
Opasnosti što prete državi mi
Zato što bez muškog potomstva sam,
I to mi je mnogo bola zadalo.
Tako, bacan po burnom moru moje
Savesti, upravih kormilo k cilju
Ovome, radi kojeg smo se ovde
Sastali: to reći će, želeo sam
Da savest svoju tad teško ranjenu,
I još neisceljenu, oslobodim
Sumnje uz pomoć svih časnih otaca
Zemlje ove i doktora učenih.
Prvo sam nasamo razgovarao
S vama, milorde linkolnski; vi znate
Koliko pritiskao me je teret
Zabrinutosti kad ono prvi put
Potražih savet vaš.
LINKOLN. Sečam se dobro,
Moj gospodaru.
KRALj. Ja sam govorio
Dugo, pa molim recite koliko
Vi ste uspokojili me.
LINKOLN. Vaše
Visočanstvo, pitanje me je namah
Tako zapanjilo, jer ticalo se
Stvari od najpresudnije važnosti
I ishoda na koje je strašno čak
I misliti, da tek kolebljivo sam
Usudio se da vam svetujem
Da pokrenete ovaj postupak
Koji sad ovde vodimo.
KRALj. Milorde
Kanterberijski, tad upitao sam
Vas za savet, i vašu dobio sam
Privolu da kraljica pozove se
Pred sud; nijedno svešteno lice
Ovde prisutno nije naša molba
Mimoišla, i postupili mi smo
Onako kako ste nam pod pečatom
I potpisom svojim savetovali;
Zato nastavite; jer ovu raspru
Ne pokreće nikakav nemir prema
Dobroj kraljici, vec" preoštre bodlje
Navedenih razloga; dokažite
Samo da zakonit je naš brak ‐
Tako mi života i kraljevskog mi
Dostojanstva mog, zadovoljan biću
Da ostatak svog veka proživim s njom,
Katarinom našom kraljicom, koja
Nenadmašna je i pred najvrlijom
Ženom na svetu.
KAMPEJUS. Vaše visočanstvo,
Budući da kraljica odsutna je,
Nužnost nalaže nam da zasedanje
Odložimo za neki drugi dan;
U međuvremenu valja ozbiljno
Pozvati kraljicu da povuče priziv
Koji naumila je da uputi
Njegovoj svetosti.
KRALj (za sebe). Ti kardinali,
Vidim, titraju se sa mnom; grozim se
Te trome lenosti i spletaka rimskih.
Moj učeni i ljubezni Kranmere,
Vrati mi se: sa tvojim dolaskom, znam,
I moje dolazi spokojstvo. ‐ Prekidam
Suđenje; velim, pođimo.
(Izlaze na način na koji su ušli.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

London, kraljičina odaja.

(KRALjICA i NjENE

DVORKINjE, kao pri radu.)
KATARINA. Uzmi lautu, ženo; dušu more
Mi jadi; hajd' pevaj i razgoni jad
Ako možeš, mahni se rada.

PESMA

Orfej kret'o je grmove
I snežne gorske vrhove
Kad je uz laut pev*o;
Od svirke, bilje i cveće
Raslo je, k'o u proleće
Kad sunca, pljuska, evo.
Kad on se svirkom oglasi,
I bučni morski talasi
Utihnu k'o nikad pre;
U muzici takva je čar
Da teška briga, srca mar,
Dok slušaš, spi ili mre.
(Ulazi JEDAN PLEMIĆ.)
KATARINA. Štaje?
PLEMIĆ. Dva velika kardinala, milosti,
Čekaju u dvorani za prijeme.
KATARINA. Žele li sa mnom da govore?
PLEMIĆ. Tako
Izvoleli su oni reći, gospo.
KATARINA. Tad zamolite njihove milosti
Da dođu amo!
(Izlazi PLEMIĆ)
Šta li to oni sad
Hoće od mene, od žene sirote
I slabe koja u nemilosti je?
Nne mi po volji njihov dolazak.
Ipak to treba da su dobri ljudi,
I pravedni, kao što su i zvanja
Njihova; no sama riza ne čini
Monaha.
(Ulaze DVA KARDINALA,
VULSI i KAMPEJUS.;
VULSI. Mir božji vašoj visosti.
KATARINA. Vaše milosti, vi me zatičete
Ovde pomalo kao neku vrednu
Domaćicu; valjalo bi da to sam
Potpuno, zlu ne trebalo. Zbog čega
Izvoleste k meni, preosveštena
Gospodo?
VULSI. Ako izvolite, svetla
Gospođo, da pređete u posebnu
Svoju odaju, izložićemo vam
U celosti svrhu dolaska našeg.
KATARINA. To ovde recite. Ja nisam svesna
Da do sada ma šta učinila sam
Što skrovitost bi kuta nalagalo:
Kamo da sve žene mogu reći to,
A pri tom da su u duši nedužne!
MUordi, toliko srećnija ja sam
Od mnogih druga mojih da ne hajem
Ako postupke moje jezici svi
Na ispit uzmu, sve oči vide ih,
Zloba i torokanje podlo na njih
Okome se; jer znam da život je moj
Ispravan. Ako li zadatak je vaš
Da ispitate stvari koje moga se
Tiču ponašanja kao supruge,
Tad recite to slobodno; istina
Voli kad otvoreno se govori.
VULSI. Tanta est erga te mentis
integritas, Regina serenissima ‐
KAT.: Oh, ne latinski, dobri gospodine:
Ja nisam bila takva danguba
Da jezik za toliko ne naučih
Godina;»tuđ jezik čini moj slučaj
Još većma tuđinskim, čak podozrivim;
Govorite, molim vas, engleski;
Ako istinu zborite, te žene
Tu biće vam zahvalne zarad svoje
Sirote gospođe; njoj se, verujte,
Teška nepravda činL Gospodine
Kardinale, i najveći greh čak
Što s umišljajem ikada počinih
Razrešiti se može na engleskom.
VULSI. Svetla gospođo, ja veoma žalim
Što iskrena moja dobronamernost,
I odanost njegovom veličanstvu
I vama, u dobroj upućene veri,
U vas su duboku sumnju začele.
Mi nismo došli da optužujemo,
Da ljagu onoj časti nanosimo
Koju blagosilja sav pošteni svet,
Niti da žalosti vas bilo kakvoj
Predajemo ‐ imate je odviše,
Dobra gospođo ‐ nego da saznamo
Vaše mišljenje i stav u pogledu
Tog mučnog spora izmeđ' vas i kralja,
I da, kao časni i bespristrasni
Ljudi, kažemo naše pravo mnenje,
I pomoć vam iskrenu pružimo.
KAMPEJUS. Najplemenitijagospođo, milord
Jorkški, iz dobrote svoje naravi,
Iz revnosti i uslužnosti koje on
Uvek prema vama oseća, predajuć'
Zaboravu ‐ kao dobar čovek ‐
One reči kojima nedavno ste
Njega i istinoljublje njegovo
Kudili ‐ što preterano je bilo ‐
Nudi vam, kao i ja, u znak mira,
Svoje usluge i savet svoj.
KATARINA (za sebe). Da bi
Izdao me. ‐ Milordi, zahvalna sam
Vama obojici na dobroj volji:
Vi govorite kao časni ljudi;
Neka da Bog da i pokažete se
Takvi! Al' kako da odgovorim vam
Namah, kad posredi je tako težak
Ishod, koji moje časti tiče se ‐
A bojim se, i samoga života ‐
Kako da slabim svojim razborom
Odgovorim Jjudima tako umnim
I tol'ko učenim, ne znam odista.
Ja beh pri radu s dvorkinjama mojim
Ne nadajući se, tako mi boga,
Ni poseti ni razgovoru takvom.
Za Ijubav one što nekad bila sam ‐
Jer zadnje čase veličine svoje
Osećam ‐ milostiva moja gospodo,
Dajte mi vremena da savet ištem
O stvari toj; avaj, ja žena sam,
Bez prijatelja, bez nada ikakvih!
VULSI. Gospo, vi kraljevu ljubav vređate
Kad strahujete tako; vaše nade
I prijatelji vaši bezbrojni su.
KATARINA. U Engleskoj tek malo mi koriste;
Zar zamisliti možete, gospodo,
Da ijedan Englez usudio bi se
Da savetom me ikakvim pomogne?
Il', ako drzn'o bi se da prijatelj
Mi bude uprkos tome što ja sam
U nemilosti kraljevoj, mislite l' zar
Da taj bi, ma kako čestit, i dalje
Živeo u Engleskoj? Ne, odista;
Prijatelji koji nedaće moje
Mogu da nadmoće, ljudi u koje
Valja da se uzdam sada, ne žive
Ovde: oni su, k'o i utehe mi sve,
Daleko odavde, u otadžbini
Mojoj, gospodo.
KAMPEJUS. Ja želim, milosti,
Da mahnete se tuge, i da savet
Prihvatite moj.
KATARINA. Kako, gospodine?
KAMPEJUS. Da vašu stvar pod kraljevu stavite
Zaštitu: on Ijubazan je i vrlo
Milostiv; tako najbolje će biti
Vaše časti radi i radi spora
Samoga; jer dopustite l' da zakon
Oburva se na vas, osramoćeni
Poći ćete tad.
VULSI. On vam dobro kaže.
KATARINA. Obojica mi kazujete ono
Što priželjkujete: propast moju;
Je li to vaš savet hrišćanski?
Ružno je to od vas! Al' na nebesima,
Što nad svima je, sedi sudija
Kog kralj nijedan podmititi ne može.
KAMPEJUS. U gnevuste nas pogrešno shvatilL
KATARINA. Ako jesam, to pogreška je vaša:
Mišljah, duše mi, da boŽji ste ljudi,
Dva stožera osnovnih vrlina svih;
Ali, strahujem, prazna su i grešna
Srca vaša; poprav'te ih, od stida,
Moja gospodo. Je l' to vaSa uteha?
Je međ' vama, i služi vam na podsmeh
I porugu? Ne bih poželela vam
Ni polovinu svih mojih nedaća;
U mene ima više milosrđa;
Ali velim, upozorila sam vas:
Čuvajte se, čuvajte, za ime boga,
Da jednog dana ne sruči se na vas
Mojih žalosti breme.
VULSI. Gospođo,
To izvrtanje je puko; vi na zlo
Obrćete dobro koje nudimo vam.
KATARINA. Vi u ništicu mene obrćete;
O, teško vama, i svim takvim lažnim
Ispovediocima! Zar hteli bi
‐ Ako u vas je pravde i milosti,
Ako niste samo ruho svešteno ‐
Da nejaki svoj spor onome predam
U ruke koji mrzi me? I odar
Mi je svoj već uskratio, i ljubav,
Avaj, odavno! Odviše stara sam,
Moja gospodo, a poslušnost moja
Sva je zajednica koju imam s njim.
Zar veći može da zadesi me jad?
Vaš trud u meni samo bol izaziva.
KAMPEJUS. Vaša su strahovanja gora.
KATARINA. Zar živela sam toliko godina ‐
Dopustite mi da sama kažem to,
Pošto vrlina nema prijatelja ‐
Ko verna supruga; žena, smem reći,
Nikad sirjetna, nikad pečatom sumnje
Žigosana; zar kralju nisam uvek
Na ljubav iz prepuna uzvraćala
Srca; volela ga mal'ne k'o boga;
Bila mu poslušna; zaljubljena u nj
Do obožavanja; rad' zadovoljstva
Njegova bezmalo zaboravljala
Na svoje molitve? Pa zar sad tako
Da nagrađena budem? To, lordovi,
Nije lepo. Dajte mi ženu koja
Toliko verna je svome suprugu
Da baš ni u snu nikad ne poumi
Radost nekakvu, ako to protivno
Bilo bi zadovoljstvu supruga ‐
I tu ženu, kad sve joj priznate,
Jednom još vrlinom ja nadmašiću,
Velikom strpljivoSću mojom.
VULSI. Gospo,
Vi udaljujete se od smera nam
Dobroga.
KATARINA. Ja ne usuđujem se,
Milorde, da takvu grešku počinim,
Da voljno odreknem se plemenite
One titule kojom vaš gospodar
Mene je ovenč'o; samo smrt će
Rastaviti me od tog dostojanstva.
VULSI. Molim vas, čujte me.
KATARINA. Kamo da na ovu zemlju engiesku
Kročila nisam nikad, ni čula
Laske što niču po njoj! Anđeoska
Vi imate lica, al' vaša srca
Nebo poznaje. Čemu da nada se
Uboga kraljica? Najnesrećnija
Ja sam međ' ženama. Vaj, dvorkinje
Jadne, kakav li je sada udes vaš?
Ja brodolomnica sam u kraljevstvu
U kojem za me nema milosrđa.
Ni nade, ni prijatelja; ni roda
Da plače sa mnom; mal'ne, pravo na grob
Krati mi se; kao ruža, što nekad
Kraljica vrta bila je, i cvala,
Oboriću glavu i preminuti.
VULSI. Da vaša milost hoće da uzda se
U nas, spokojnjji bili biste tad.
Zašto bismo mi, iz kakvih pobuda,
Svetla gospođo, hteli da činimo
Vama nepravdu? Tome protive se
Položaj naš i zvanje: na nama je
Da lečimo od takvih žalosti,
Ne da sejemo njih. Za ime božje,
Razmislite šta radite; držanjem
Takvim vi sami sebi udite, jer
Kraljeve se tuđite ljubavi.
Vladarska srca ljube poslušnost,
Toliko draga je njima; al' prema
Tvrdokornima buknu od gneva,
I postaju k'o orkan strašna. Ja znam
Da u vas narav je blaga, pitoma,
I duša spokojna kao maina:
Pa zato, molim vas, da verujete
Da mi smo to što ispovedamo,
Mirotvorci, prijatelji, i sluge.
KAMPEJUS. Gospođo, videćete da jest tako.
Tom strašljivošću žena‐slabotinja
Vi nepravdu činite vrlinama
Vašim; plemenit duh kao što je vaš,
Uvek takve sumnje, k'o lažan novac,
Odbacuje od sebe. Kralj vas voli;
Pazite, da ljubav tu ne izgubite;
Izvolite, spremni smo da u službi
Vašoj najveći uložimo trud.
KATARINA. Činite što god hoćete, milordi;
I oprostite mi, molim, ako sam
Nedolično se ponela; vi znate,
Žena sam, oskudna duhom, prikladno
Da bih umela s takvim da govorim
Ljudima. Molim isporučite
Moju poštu veličanstvu njegovom;
On u mome je srcu kao uvek,
I u molitvama mojim, dokle god
Života je u meni ‐ Časni oci,
Haj'te, savetom pomoz'te mi svojim;
To moli vas žena što malo je znala,
Kad je došla amo, da skupo će tako
Platiti svoje dostojanstvo svako.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Predvorje kraljevih odaja.

(Ulaze VOJVODA OD NORFOKA,
VOJVODA OD SAFOKA, ERL OD
SARIJA, i LORD KOMORNIK)

NORFOK Ako tužbe vaše udružite sad,
I istupite l' s njima odlučno,
Kardinal neće moćl da opstane;
Ako l' propustite ovu priliku,
Bojim se sramote ćete nove još
Doživeti osim ovih koje već
Trpite.
SARI. Ja rado pozdravljam svaku
Priliku koja me na moju dužnost
Opominje, da osvetim se njemu
Za smrt vojvode, tasta mog.
SAFOK Kojeg pera on nije uvredio,
II' u najmanju ruku, k'o tuđinca,
Nipodaštav'o? Je l' imao ikad
Obzira prema znaku ičije, sem svoje,
Plemenitosti?
LORD KOMORNLK Vi, moja gospodo,
Zborite slobodno kako hoćete;
Šta zaslužio je on od mene i vas,
Ja znam; da nauditi mu možemo,
Premda zgoda je podesna, ja sunmjam.
Ne možete l' zaprečiti mu pristup
Kralju, tad ništa ne preduzimajte
Protivu njega; jer njegov jezik
Ima neku volšebnost kojom ume
Da opčini kralja.
NORFOK O, ne bojte se;
Ugasnula je već ta čarolija:
Kralj protiv njega otkrio je stvari
Što zauvek će med njegovih reči
UkvaritL No, tol'ko u nemilost
Pao je kraljevu da nema nade
Da će ispetljati se.
SARI. Gospodine,
Takvu vest rado bih svakoga časa
Slušao.
NORFOK Verujte, ta vest je tačna:
Protiv razvoda on tajno govori
I unakrsne provodi smerove;
Al' sad obelodanjeno je sve to,
I ne bih ni dušmanu želeo svom
Da na njegovom je mestu.
SARI. A kako
Spletke njegove na videlo izbiše?
SAFOK Na vrlo čudan način.
SARI. Kako, kako?
SAFOK Zalutalo je pismo što kardinal
Uputio je papi, i došlo je
Do kralja; u njemu pročit'o je on
Da kardinal moli svetlost njegovu
Da presudu o razvodu odloži:
Jer, kad bi donela se ona, "vidim",
Veli on, "mog kralja upletena
U zamke ljubavi s jednim stvorom
Iz pratnje kraljičine, ledi Anom
Bulin."
SARI. Je li kralj pročitao sve to?
SAFOK Ni brige vas.
SARI. Da li će upaliti to?
L. KOMOR.: Krah' iz tog videće jasno kako on
Na putu cilju drži se obala
Ili pak ispod vrzina se šunja,
Da trag zametne. Sad sve smicalice
Njegove pale su u vodu, a lek
Doneo je po smrti bolesnika;
Kralj je več venčao se sa tom
Lepom gospom.
SARI. To želeo bih žarko!
SAFOK Srećni ste u vašoj želji, milorde!
Ona vam je ispunjena.
SARI. Tad radost
Nek' prati tu bračnu vezu!
SAFOK Ja kažem,
Amin!
NORFOK To kažemo svL
SAFOK Izdat je ukaz
O njenom krunisanju; vaistinu,
Vest je mlada još, i ne treba je svakom
Uvu trubiti. Ali, gospodo,
Ona je divno, savršeno biće
Kako umom tako i likom svojim;
Uveren ja sam da zemlji će ovoj
Ona doneti blagodet neku
Sa koje postaće slavna.
SARI. Da l' će kralj
Hteti da zažmuri na to pismo
Kardinalovo? Da ne da bog!
NORFOK Amin!
SAFOK Ne, ne; još neke zolje oko nosa
Njegova obleću, i pecnuće ga
Brzo. Kardinal Kampejus je krišom
Otiš'o u Rim, ne oprostivši se;
Napustio je parnicu kraljevu,
Ne okončavši je, i pohit'o je
K'o senzal našeg kardinala da sve
Njegove spletke potpomogne. "Aha!"
Uzviknuo je na to kralj, verujte.
KOMOR.: Nek' da bog da razljuti se ijačejoš
"Aha!" uzvikne.
NORFOK A kada vraća se Kranmer,
Milorde?
SAFOK On je već ovde, ukol'ko
Tiče se mnenja o razvodu, s kojim
Saglasio se kralj, kao i mnogi
Slavni univerziteti u svetu
Hrišćanskom; uskoro objaviće se
Vest da kralj u drugi stupio je brak,
I krunisaće se nova krajjica.
Katarina neće više nositi
Tu titulu, no zvaće se princeza
Udova princa Artura.
NORFOK Taj Kranmer
Valjan je čovek, i založio se
Mnogo za stvar kraljevu.
SAFOK Tojeste;
I zato kao arhiepiskopa
Videčemo njega.
NORFOK Tako se čuje.
SAFOK Tačno je to. Kardinal!
(Ulaze VULSI i KROMVEL)
NORFOK Nu gledajte,
Gledajte, tmuran je on.
VULSI. Onaj svežanj,
Kromvele, predadoste l' kralju?
KROMVEL. Uručih
Ga njemu lično, u spavaćoj sobi.
VULSI. Da l' pogled'o je unutar omota?
KROMVEL. Pečate je odmah razbio, i tad
Vrlo je pažljivo, s izrazom zbilje
Na licu, prvi pročitao spis. Tad
Zapovedio je da ga vi jutros
Ovde čekate.
VULSI. Je li on već spreman
Da iziđe?
KROMVEL. Mislim da sad već jeste.
VULSI. Ostavite me za časak.
(Izlazi KROMVEL.;
(Za sebe.) To mora da bude vojvotkinja od
Alansona, sestra francuskog kralja;
Njome moraće on da se oženi.
Ana Bulin! Ne; neću da uzme nju.
Nikakvu neću Anu Bulin; Bulin!
Nikakve Buline! Ište se za to
I drugo, ne samo lepota lica.
Nadam se skorim vestima iz Rima.
Markiza od Pembroka!
NORFOK Zlovoljanje.
SAFOK Čuo je možda da kralj oštri svoj gnev
Protiv njega.
SARI. Samo brzo, Gospode,
Neka se pokaže pravednost tvoja!
VULSI (za sebe). Bivše kraljice dvorkinja,
kći jednog
Viteza, da svoje gospođe bude
Gospođa, kraljičina kraljica!
Kad sveća dimi, useknut moram je;
A onda, gasi se. No šta je s tim
Ako ja znam da ona kreposna je
I vrlo dostojna? Isto tako znam
Da žestoka je luteranka, štetna
Po našu stvar, ako ovladala bi
Srcem našeg neobuzdljivog kralja.
Pa onda, pojavio se jeretik,
Arhneretik jedan, taj Kranmer,
Što puzeći dodvorio se kralju
I orakul je njegov postao.
NORFOK Jedi se zbog nečeg.
SARI. Dabogda srce mu
Od toga jeda prepuklo!
(Ulaze KRALj, čitajući spis, i LAVEL.;
SAFOK Kndj, kralj!
KRALj. Grdno li je blago uzeo u tal!
I kakvim se izdacima on stalno
Izlaže! Kako je, tako mu ćara,
Zgrnuo sve to? • Milordi, da li ste
Kardinala videli?
NORFOK Gospodaru,
Motrismo ga ovde; u glavi mu je
Neki čudan nemir: čas grize usne,
A onda trgne se; naglo zastane,
Gleda u tle, pa prst na čelo stavi;
Odjednom ushoda se, pa zastane opet,
Snažno u prsa lupi se, i odmah
Pogled u nebo upre: videsmo ga
Kako u najčudnije postavlj'o se
Stavove.
KRALj. To lako je moguće;
Neki nemir potresa mu duh. Jutros
Posl'o mi je neke spise državne
Da ih razgledam, k'o što tražio sam;
I znate li šta našao sam tuna,
Duše mi moje, slučajno stavljeno?
Vaistinu spisak njegovog zlatnog
I srebrnog posuđa, njegove riznice,
Dragocenosti raznih i kućnog
Nameštaja, što skupocenošću
Svojom daleko premaša imetak
Podanika.
NORFOK To božji bio je prst:
Neki dobri anđeo stavio je
U svežanj taj spis, da ga, srećom, vaše
Ugledaju očL
KRALj. Da smo držali
Da u ovom času njegove misli
Daleko su od zemlje, usmerene
Stvarima duhovnim, mi ne bismo sad
Ometali ga u razmišljanju;
Na žalost, priroda njegovih misli
Samo je svetovna, i nije vredna
Ozbiljnog njegovog umovanja.
(KRALj sedne na svoje mesto; šapuće
LAVELU, koji prilazi KARDINALU.;
VULSI. Nebo, oprosti! Nek' blagoslovi Bog
Vaše veličanstvo!
KRALj. Dobri milorde,
Vi uvek puni ste stvari nebeskih,
A spisak vaših najboljih vrednosti
Stalno na umu držite; maločas
Opet preletaste ga; jedva kadri ste
Od posla duhovnog da ukradete
Trenutak koji da biste račune
Ovozemaljske pravilno izveli;
Odista, vi loš ste kućanik,
I volim što u tom mi smo drugovi.
VULSI. Gospodaru, ja imam svoje vreme
Za dužnosti sveStene; i vreme kad
Razmišljam o poslovima državnim
Koji u moju spadaju nadležnost;
I priroda svoje vreme počinka
Zahteva, i ja, njen sinak nejaki,
Moram, k'o i moja smrtna sabraća,
Svoj obol da joj dam.
KRALj. Dobro rečeno.
VULSI. Neka bi vaše visočanstvo uvek
Spajalo, kao što imaće za to
Razloga, moj dobar čin s mojom dobrom
Reči!
KRAU. I to je opet dobro rečeno;
Reći dobro ‐ vrsta je dobrog dela;
Pa ipak reči nisu dela. Moj otac
Vas je voleo; rek'o je to, i činom
Krunis'o je svoju reč. Otkad sam ja
Stupio na vlast, u svom sam vas srcu
Nosio; ne samo što dariv'o sam vam
Zvanja vrlo unosna, već i svoj sam
Krnjio imetak da vas obaspem
Svojom štedrošću.
VULSI (za sebe). Šta li ovo treba
Da znači?
SARI (za sebe). Gospode, podrži sad!
KRALj. Zar ne načinih od vas prvog čoveka
Ove države? Molim vas, recite
Je l' istina ovo što sam kazao;
Pa ako priznajete to, rec'te još
Da li ste, il' niste, obavezni nam.
Šta velite vi?
VULSI. Moj gospodaru,
Priznajem: vaše kraljevske milosti
Svakodnevno su na me izlivale se,
Odveć velike da bih zalaganjem
Pomnim mogao na njih da uzvratim;
Jer to svačiju premašalo bi moć;
Moji napori uvek za željama
Zaostajali su, ali ukorak
Išli su sa sposobnostima mojim;
Moji sopstveni ciljevi moji su
Bili samo ukol'ko težili su
Dobru preuzvišene vaše ličnosti
I napretku države. Za velike
Milosti kojima izvoleli ste
Da mene, nezasluženog, zaspete,
Ja nemam ničega vama da pružim
Sem hvale usrdne, molitve za vas,
I odanosti koja vazda je rasla
I vazda će većma rasti, dok je smrt,
Ta zima, ne pokosL
KRALj. Lep odgovor;
Tu vidi se veran, odan podanik;
Časnost kojom urađa vernosti čin
Sama je sobom nagrada, kao što,
U protivnom, kazna je beščašće.
Zamišljam, k'o što je moja ruka
Pružala vam obilje, moje srce
Izlivalo ljubav, i moja vlast
Obasipala vas častima, više
Nego ma koga drugog, tako i vaša
Ruka i srce, vaš um i sve moći
Duše treba, nezavisno od dužne
Obveze, iz ljubavi, tako reći,
Da meni, vašem prijatelju, više
Nego ma kome drugom, pripadnu.
VULSI. Ja
Tvrdim: za dobro vašeg visočanstva
Uvek zalag'o sam se više nego
Za svoje sopstveno; jesam, bio sam
I biću uvek vaš veran službenik
Pa makar vam celi svet poslušnost
Odrek'o, i zatro je u duši svojoj;
Makar pogibli gomilale se, gusto
K'o misao što može da ih stvori,
I još strašnije obličjem ‐ ipak,
Moja odanost, k'o stena što preči
Nadolasku reke te razbesnele
Da provali srditom bujicom,
Neuzdrmana stoji vam.
KRALj. Toje baš
Plemenito rečeno; obratite
Pažnju, lordovi, da verno je srce
U njegovim grud'ma, jer videli ste
Kad otvorio ih je. Pročitajte to,
(Dajući mu spise.)
I potom ovo, a tad na doručak,
Pa kako vam bude prijao.
(Izlazi KRALj mršteći se na
KARDINALA; VELIKAŠI se sjate za
njim, osmehujući se i sašaptavajući.)
VULSI. Šta treba to da znači? Otkuda taj
Iznenadni gnev? Šta li sejao sam
Da ovako žnjem? On ostavi me smrknut
K'o da nesreća bije mu iz oka.
Tako srdit lav gleda smelog lovca
Koji obrani ga; onda ‐ gotov je
Začas. Valja da pročitam ovaj spis;
Tu je, boj se, uzrok gneva njegovog.
Tako je; ovaj spis satr'o je mene:
To procena je sveg ogromnog blaga
Koje zgrtao sam za svoje lične
Svrhe; odista da bih papinstvo
Stek'o, i nagradio prijatelje
Moje u Rimu. O nehate! Prikladni
Da nekoj ludi pripremiš pad;
Koji nastrani đavo pomeo me je
Da ovaj list, s mojom tajnom najvećom,
U svežnju kralju pošaljem! Zar nema
Puta da to se popravi? ni novog
Lukavstva da to izbije se iz glave
Njegove? Znam, uzrujaće se jako;
Ipak, ima jedan način koji će mi,
Ako upali, uprkos zloj sreći,
Pomoći da se ponovo ispetljam.
Šta je ovo? "Papi"! Života mi,
Pismo koje sam, o celoj toj stvari,
Napisao njegovoj svetostL
E, onda, zbogom! Popeo sam se
Na najviši vrh mojega gospodstva;
I sad, sa zenita moje slave,
Hitam zalasku; pašću ko meteor
Sjajni s večeri, i niko me više
Neće videti.
(Vraćaju se VULSIJU VOJVODE OD
NORFOKA i OD SAFOKA, ERL OD
SARIJA i LORD KOMORNIK)
NORFOK Kardinale, čujte
Von'u kraljevu: on vam naređuje
Da veliki pečat predate odmah
Nama u ruke; i, do dalje naredbe
Njegovog visočanstva, da sklonite se
U Ešer, dom vladike vinčesterskog.
VULSI. Stan'te: gde vam je pismeno, lordovi?
Tako težak nalog ne mogu reči
Da nose.
SAFOK Ko sme da im se protivi,
Kad prenose volju kraljevu, izrično
S usana njegovih?
VULSI. Dogod ne vidim
Nalog većma merodavan po taj čin
Svrgavanja nego što to su vaše
Gole reči i volja ‐ hoću reći,
Vaša zlovolja ‐ znajte, lordovi
Preuslužni, da ja to smem, i odbijam
Da povinujem se toj naredbi. Sad
Vidim od kakve prostačke građe
Vi ste sazdani ‐ od zlobe same;
Sa kakvom vi žudnjom moje nedaće
Pratite, k'o da hranite se njima!
I kakav veseo i razdragan izraz
Daje vam sve to što mene u propast
Može da gurne! Sledite, pakosnici,
Svoje smerove zlobne; opravdanja
Za njih imate hrišćanska: i, van sumnje,
Kad dođe vreme, bićete nagrađeni
Kao što vam priliči. Onaj pečat,
Koji s takvom žestinom tražite
Od mene, dao mi je svojom rukom
Kralj, gospodar moj i vaš; doživotno
On mi je darov'o čast i dostojanstvo
Čuvara njegova pečata; i, da potvrdi
Svoju blagonaklonost, obvez'o se
Na to javnom poveljom; pa ko sad
Da mi ga oduzme?
SARI. Kralj, koji dade ga.
VULSI. Tad, to mora da bude on.
SARI. Osion
Ti si izdajnik, pope.
VULSI. Osioni lorde,
Ti lažeš; pre malo sati Sari bi
Sopstveni jezik radije spržio
No što drznuo bi se da kaže to.
SARI. Tvoje vlastoljublje, ti, grešniče
U skerletu, ovoj zemlji ucveljenoj
Otelo je dičnog Bakingama,
Tasta mog: glave sve tvoje sabraće
Kardinala, zajedno s tobom i svim
Što najbolje u tebi je, ne vrede
Ni kol'ko jedna vlas njegova. Ta grozna
Vaša lukavost! Vi poslali ste me
K'o izaslanika u Irsku, daleko
Od mogućnosti da mu pomognem,
Daleko od kralja, i od sviju koji
Bi grešku mogli da mu oproste,
A koju ti si njemu podmetnuo;
Međutim, dobrota vaša velika,
Iz samilosti bogougodne,
Razrešila ga je greha ‐ sekirom.
VULSI. To, i sve drugo što taj brbljivi lord
Može da kaže protiv mog ugleda,
Sušta je laž, odgovaram. Zakon je
Vojvodi po zaslugama sudio.
Koliko sam ja tu bio nedužan,
Slobodan od svake lične omraze,
Posvedočiti vam može porota
Perova i podla izdaja njegova.
Da volim mnogo reči, lorde, ja bih
Rekao vam da u vas je isto tako
Malo časti kao god i poštenja,
I da ja u pogledu odanosti
Prema kralju, mome uvek štedrom
Gospodaru, istaći mogao bih
Čestitijeg čoveka od Sarija
I sve bagre njegove.
SARI. Spasenja mi,
Štiti vas vaša mantija, pope;
Inače moj bi ti mač svu životnu
Krv istočio. Zar tu osionost,
Milordi, možete da slušate?
Ako smo tako mlitavi da krpa
Skerleta plaši nas, tad zbogom plemstvo;
Nek' milost njegova samo izvoli
Da nas svojim ćelepušem, k'o ševe,
Zaseni.
VULSI. Svaka dobrota je otrov
Za tvoj želudac.
SARI. Jest, ona dobrota
Što otimačinom sve blago zemlje
U jedne zgrće ruke, kardinale,
U vaše sopstvene; dobrota vaših
Uhvaćenih pisama što ste ih protiv
Kralja papi pisali; vaša dobrota,
Kad izazivate me, neka odmah
Iziđe na videlo. Lorde Norfoče,
K'o što istinski vi ste plemenit,
I k'o što do opšteg dobra držite,
Do stanja u kojem je naše plemstvo
Prezreno, i naši sinovi, koji,
Poživi l' on, teško da će ikada
Biti plemići, iznes'te ceo zbir
Njegovih grehova, zlodela svih
Što ih počinio je. Prepašću vas
Gore no zvono što je na jutrenje
Vas zvalo dok vi ste u zagrljaju
Sa nekom droljom ležali, gospodine
Kardinale.
VULSI. Koliko mogao bih
Da prezirem ovoga čoveka, al'
Milosrđe ne dopušta mi to.
NORFOK Ove optužbe, milorde, došle su
U ruke kraljeve; ja mogu reći
Samo tol'ko da gadne su veoma.
VULSI. Tim lepša i čistga pokazaće se
Moja nevinost kad kralj moju vernost
Upozna.
SARI. To spasti vas ne može;
Srecom, upamtio sam neke od tih
Optužbi, i evo da ih čujete.
No, ako li vas pri tom rumen stida
Oblije, i reknete li "kriv sam", tad
Pokazaćete da malo poštenja
Imate, kardinale.
VULSI. Govorite,
Gospodine; svakoj, i najgoroj
Vašoj optužbi, ja smelo gledam
U oči; ako pocrvenim, to je
Kad gledam plemića kom' nedostaje
Ponašanje.
SARI. Bolje to negoli pamet.
A sad, drž'te se! Optuženi ste, prvo,
Što ste bez kraljeva znanja i privole,
Udesili da ovde izaslanik
Papski vi budete, i time pravnu
Nadležnost svih episkopa naših
Okrnjili ste.
NORFOK Zatim, što ste, u svakom
Pismu Rimu il' dvoru inostranom,
Uvek Ego et rex meus, stavljali,
Kao da je kralj vaš sluga.
SAFOK A onda,
Što drznuste se, kad u poslanstvo
Caru išli ste, da, bez znanja kralja
II' Saveta, veliki pečat sobom
U Flandriju nosite.
SARI. Isto tako,
Opremili ste veliko poslanstvo
Gregoru Kasadskom da, bez privole
Kraljeve il' saglasnosti državne
Uprave, zaključi savez između
Njegovog visočanstva i Ferare.
SAFOK Što ste, iz pukog slavoljublja, dali
Da na kraljev novac otisne se vaš
Šešir kardinalski.
SARI. Zatim, što ste
Bezbrojna sredstva ‐ no, kako stečena,
To vašoj savesti ostavljam ‐ u Rim
Poslali, da za nova dostojanstva
Put vam pripreme, po cenu propasti
Celog kraljevstva. Ima još mnogo
Vaših nedela i svako gnusno je,
Ali neću više da prljam usta.
KOMORNIK O milorde, ne mučite odviše
Čoveka koji pada; to vrlina vam
Vaša nalaže; njegove greške
Izvidiće zakon; pa neka zakon
Popravi ga, ne vi. U meni srce
Plače što u njem' tako malo vidim
Njegove veličine.
SARI. Ja mu praštam.
SAFOK Lorde kardinale, zato što sve ono
Što nedavno počinili ste u ovom
Kraljevstvu kao legat papski pada
Pod udar statuta Praemunire,
Voh'a je kraljeva da protivu vas
Sudski se nalog izda i povede
Postupak; da sva vaša dobra,
Zemlje, kuće, zamkovi i ostalo
Uzapti se i liši zaštite
Kraljevih zakona. Naređeno je
Da vam to saopštim.
NORFOK Sad ostavljamo vas
Da razmišljate o boljem životu.
Krah' će vam, bez sumnje, biti zahvalan
Kad Čuje vaš zadrt odgovor na poziv
Da veliki pečat vratite. A sad,
Praštamo se, malo dobri milorde
Kardinale.
(Izlaze SVI sem VULSIJA.)
VULSI. Rado opraštam se
Od malena dobra koje vi meni
Nosite. Oproštaj! Dug oproštaj
Sa veličinom mpjom svekolikom!
Ovakva ti je ljudska sudbina;
Danas izbije mlado lišće tvojih
Nadanja; sutra cvetaš, gusto obasut
Rumenim sjajem; trećega dana
Udari mraz, mraz ubilački, i kad ti,
Lakoverniče, misliš da zacelo
Tvoja veličina zri, u korenu
Sprži te, i onda padaš, ovako
Kao ja. ‐ U toku ovih mnogih leta
Smelo ja sam, kao oni nestašni
Dečaci što na naduvanim bešikama
Plivaju, otiskiv'o se na more
Slave, daleko preko granica
Mojih moći; moja prenaduvena
Oholost najzad prsla je poda mnom,
I ostavlja me, stara i umorna
Od službe, na milost i nemilost
Hučnih valova koji sklopiće se
Nada mnom zauvek. Ti, tašti sjaju,
I ti, slavo ovog sveta, mrzim vas;
Osećam da srce mi se iznova
Otvara. O kako je nesrećan taj
Jadnik koji uzda se u naklonost
Vladari! Između onog osmeha
Koji priželjkujemo, onog milog
Pogleda vladara, i propasti
U koju bacaju nas ima više
Bolova i strepnja no što ratovi
Ili žene rađaju; i kad čovek
Padne, padne k'o Lucifer, bez nade
Da ikad više ustane.
(Ulazi KROMVEL i stane uprepašćen.)
No, šta je,
Kromvele?
KROMVEL. Nemam snage da govorim,
Gospodaru.
VULSI. Šta, zaprepastila te
Moja nesreća? Zar čudi se tvoj duh
Da i veliki, sa visina svojih,
Nisko padaju? No, ako plačeš ti,
Tad zbilja pao sam.
KROMVEL. Kako je vaša
Milost?
VULSI. No, dobro; nikad tako istinski
Srećan, moj dobri Kromvele. Sad sama
Sebe poznajem i u sebi mir
Dragoceniji no što su sve časti
Ovozemaljske osećam: spokojstvo
I mir moje savesti. Ja ponizno
Kralju sam zahvalan što milostivo
Dao mi je lek za moj oporavak;
I što sa ovih pleća, stubova tih
Srušenih, milosrdno skinuo je
Teret pod kojim potonula bi
Flota čitava ‐ dostojanstva moja
Premnoga. O breme je to, Kromvele,
Breme preteško za čoveka koji
Nada se carstvu nebeskom!
KROMVEL. Srećan sam
Što milost je vaša u takvo dobro
Obrnula svoje nedaće.
VULSI. Jesam,
Nadam se; sad kadar sam, čini mi se,
Zahvaljujući duševnoj čvrstini
Koju osećam, da izdržim više
I mnogo većih nevolja nego što
Pudljivi dušmani usuđuju se
Da mi ih stvore. ‐ Šta ima u svetu
Novo?
KROMVEL. Najteža je i najgora vest
Da ste u kraljevu pali nemilost.
VULSI. Neka Bog blagoslovi kralja!
KROMVEL. Zatim,
Da je ser Tomas Mor, umesto vas,
Za lorda kancelara izabran.
VULSI. To pomalo je neočekivano;
No, on je učen čovek. Neka da Bog
Da dugo uživa milost kraljevu.
I da pravdu brani radi istine
I svoje savesti; a kad okonča
Stazu svog života, i usni, blage
Uspomene neka kosti njegove
Počivaju u grobnici suza što
Siročad ih lije nad njima! ‐ Šta još?
KROMV.: Kranmer sevratio srdačno dočekan,
I ustoličeni je kanterberijski
Arhiepiskop.
VULSI. To je novost, odista.
KROMVEL. I poslednja vest, da je ledi Ana,
S kojom kralj odavno venčao se tajno,
Danas, iduć' u crkvu, pojavila se
Javno kao kraljica; sad svet samo
O njenom krunisanju govori.
VULSI. Eto sile koja me je srušila.
O Kromvele, razočar'o me je kralj;
Svu moju slavu, zbog te jedne žene,
Izgubio sam zauvek. Nikad više
Sunce neće biti vesnik mog slavlja,
Nit' će one gorde čete zlatiti
Što na moje čekahu osmehe.
Hajde, idi od mene, Kromvele;
Ja sada ubog sam, oboren čovek,
Nedostojan da budem tvoj hranilac
I gospodar; idi, potraži kralja;
Ja molim Boga da Sunce njegovo
Nikad ne zađe! Pričao sam već
Kralju o tvojoj vernosti; on će te
Unaprediti; neko malo sećanje
Na me pokrenuće ga ‐ ja dobro znam
Štedru narav njegovu ‐ da te nagradi
Za valjanu službu što si je u mene
Vršio. Dobri Kromvele, uzdaj se
U njega; koristi ovu priliku,
I postaraj se za svoju bezbednost.
KROMV.: O moj gospodaru, zar moram da vas
Ostavim? Zar moram da se odreknem
Gospodara koji tako dobar je,
Tako plemenit i častan? Gledajte,
Svi vi koji niste srca kamena,
S koliko tuge ostavjja Kromvel svog
Gospodara! Ja ću služiti kralju,
Al' za vas ću se uvek Bogu moliti.
VULSI. Kromvele, mišljah da u svem jadu svom
Ni jedne suze neću proliti;
No, tvoja vernost prisili me, evo,
I ovo još čuj od mene, Kromvele;
Pa, kad zaborave me ljudi ‐ hoće,
Zaborav pokriva sve ‐ i kad budem
Počiv'o u gluvom hladnom mermeru,
I o meni više ne bude pomena,
Reci, ja te poučih; reci: Vulsi,
Što nekad hodio je stazama slave,
I sve ponore i plićake časti
Upoznao, pokazao ti je put
Ka uspehu, kad sam pretrpeo je
Brodolom; put pouzdan i bezbedan,
Premda ga tvoj gospodar nije našao.
Opomeni se samo moga pada
I onog što me je srušilo. Kromvele,
Preklinjem te, odbaci vlastoljublje;
Sa toga greha pali su anđeli;
Tad kako može čovek, obličj'e svog
Tvorca, da se nada da vlastoljublje
Može dobrom da urodi žetvom?
Najmanje ljubi sebe; privij k sebi
Srca koja te mrze; podmitljivost
Ne donosi više no poštenje.
U desnici uvek blagi nosi mir,
Da njime ućutkaš zlobne jezike.
Budi pravedan, i ne bpj se nikog;
Svi smerovi tvoji kojima težiš
Neka tiču se tvoje otadžbine,
Boga i istine; a tad, padneš li,
O Kromvele, pašćeš kao blaženi
Mučenik! Služi kralju; i molim te,
Povedi me unutra; načini popis
Svega što imam, do zadnjeg penija;
To kraljevo je; moja odežda
I moja pred Bogom ispravnost, sve je
Što sada smem svojim vlastitim
Da nazovem. O Kromvele, Kromvele,
Da sam sa pola one revnosti
Bogu služio kojom služio sam
Kralju, on ne bi me, u starosti,
Nezaštićena ostavio mojim
Dušmanima.
KROMVEL. Dobri gospodaru,
Imajte ustrajnosti.
VULSI. Ja je imam.
Dvorske nade varave, zbogom sada!
Na nebu boravi sva moja nada.
(Izlaze.)

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

Ulica u Vestminsteru.

(Ulaze DVA PLEMIĆA, susrećući se.)

PRVIPLEMIĆ. Raduje me naš novi susret.
DRUGI PLEMIĆ. I mene.
P. PLEMIĆ. Dođoste li da zauzmete mesto,
Da biste videli gospođu Anu
Kad prođe ovud jposle krunisanja?
DRUGI PLEMIC. Samo zbog toga. Kad
poslednji put smo
Našli se, vojvoda od Bakingama
Minuo je ovud sa svog suđenja.
PRVI PLEMIĆ. To je istina; no ta je prilika
Suze mamila; ova opštu radost.
D. PLEMIĆ. Tako valja; zacelo, građani su
Ispoljili svoju odanost kralju
U punoj meri ‐ a treba priznati
Da oni to uvek od srca čine ‐
Priredbama, pozorišnim igrama
I toržestvenim onim povorkama
U slavu današnjeg dana.
PRVI PLEMIĆ. Još nikad
One ne behu tako veličanstvene,
Ni bolje primljene, gospodine.
D. PLEMIĆ. Smem li da upitam šta piše na tom
Listu hartije koji držite?
PRVI PLEMIĆ. Da;
To spisak je svih lica koja danas,
Po običaju, službeno prisustvuju
Krunisanju. Vojvoda od Safoka
Prvi je, i on je veliki stevard,
Potom dolazi vojvoda od Norfoka,
Erl‐maršal; no čitajte sami dalje.
D. PLEMIC. Hvala, gospodine; nije potrebno,
Jer običaje te ja već poznajem.
No molim vas, šta je sa Katarinom,
Princezom‐udovom? Kako njena stvar
Stoji sada?
PRVI PLEMIĆ. I to vam mogu reći.
Arhiepiskop kanterbergski,
I drugi učeni crkveni oci
Visokog čina, nedavno u Dansteblu,
Na šest milja od zamka Ampthila,
Gde princeza boravila je tad,
Na sudu pojavila se nije;
Da budem kratak, zato što odbila je
Da sudu predstane, kao i zbog
Kraljevih sumnja nedavnih, ti ljudi
Jednoglasno su doneli odluku
O njenom razvodu i njen drugi brak
Proglasili su ništavnim; otada
Ona nalazi se u Kimboltonu,
Gde leži bolesna.
DRUGI PLEMIĆ. Vaj, dobra žena!
(Trube.)
Trube! Ćutite, dolazi kraljica.
(Fanfare.)
RED KRUNIDBENE POVORKE
(Živahna svirka truba.)
1. Dvojica sudija.
2. Lord kancelar, s kesom i jezlom pred
sobom.
3. Horisti pevajući. Svirači.
4. Predsednik londonske opštine, noseći
zezlo. Potom glavni herald viteškog Reda
podvezice, u sluzbenom ruhu, s kraljevskim
grbom na odeći i pozlaćenom bakarnom
krunom na glavi.
5. Markiz Dorset, noseći zlatno žezlo, i na
glavi venac od zlata. S njim erl od Sarija,
noseći srebrnu palicu sa golubom, okru‐
njen vencem erla. Kolajne s beočuzima u
obliku slova SS.
6. Vojvoda od Safoka u svečanoj odeidi;
na glavi mu je venac, nosi dugu belu pa‐
licu, kao veliki stevard. S njim je vojvoda
od Norfoka, sa maršalskompalicom i ven‐
cem na glavi. Kolajne SS.
7. Četiri barona Sink‐porta nose nebo, a
pod nebom kraljica u odeždi; njena je kosa
raskošno ukrašena biserom, na glavi kru‐
na. Pored nje, sa svake strane, londonski
i vinčesterski episkop.
8. Stara vojvotkinja od Norfoka, sa zlavt‐
nim vencem ukrašenim cvećem od zlata,
pridriavajući skut kraljičin.
D. PLEMIĆ. Krah'evska povorka, tako mi boga!
Ove znam; ko je taj što nosi žezlo?
P. PLEMIĆ. Markiz Dorset; a onaj sa palicom
Erl je od Sarija.
DRUGI PLEMIĆ. Divan i hrabar
Gospodin. Ono je valjda vojvoda,
Od Safoka?
PRVI PLEMIĆ. Jeste; veliki stevard.
DRUGI PLEMIĆ.A ovo je milord od Norfoka?
PRVI PLEMIĆ. Da.
DRUGIPLEMIĆ (gledajući KRALjICU).Ne‐
besa neka te blagoslove!
Još nikad ne videh ljupkijeg lica.
Duše mi moje, ona je anđeo,
Moj gospodine; obadve Indije,
Još bogatije i dragocenije,
Naš kralj drži u svojim rukama
Kad god zagrli tu divnu gospođu.
Njegovoj savesti ja ne zameram.
P. PLEMIĆ. Četvorica što nebo nose nad njom,
To baroni su od Sinka‐porta.
D. PLEMIĆ. Blago njima; i svakom ko u njenoj
Blizini boravi. A ona što skut
Njen pridržava to je, ne varam se,
Stara i plemenita od Norfoka
Vojvotkinja.
PRVI PLEMIĆ. Tako je; one druge
Grofice su sve.
DRUGI PLEMIĆ. To njine plemićke
Krune kazuju. Zvezde su to odista.
No katkad padalice.
PRVI PLEMIĆ. Dosta o tom.
(Izlazi POVORKA praćena snažnim
fanfarama. Ulazi TREĆI PLEMIĆ.)
Zdravo, gospodine. Gde ste se vi to
Kuvali?
T. PLEMIĆ. Međ' onom silnom svetinom
U Opatiji, tu više ni iglu
Niste mogli turiti; uguših se
Od same bujnosti njine radosti.
DRUGI PLEMIĆ. Videste li svečanost?
TREĆI PLEMIĆ. Video sam.
PRVI PLEMIĆ. Pa kako je bilo?
TREĆI PLEMIĆ. To je vredelo
PripremJjenog za nju blizu oltara,
Malo se dalje od nje povuče; tad
Njena milost ‐ po časa ili tako,
Da se odmori ‐ sede na raskošan
Stolac svečani, okrenuta licem
Narodu, izlažući mu slobodno
Lepotu svoje osobe. Verujte,
Gospodine, ta žena je najlepša
Što ikad na muškoj je ruci ležala;
Pa kada narod takvu je ugleda,
Takav se silan podiže urnebes,
Toliko bučan i pun nesklada,
K'o kad jaka bura huji i zviždi
U konopcima brodskih jarbola;
Šeširi, ogrtači ‐ prsnici, mnim ‐
Uvis poleteše: da su im lica
Bila slobodna, danas bi i njih
Bili hitnuli. Ja takve radosti
Još nikad ne videh. Žene s trbuhom
Do zuba, tri‐četir' dana pred porođajem,
K'o ovnovi u drevnom ratovanju,
Probijahu se kroza svetinu
Što talasala se pred njima. Tu vam
Niko živi reći nije mogao
"Ovo je moja supruga", svi behu
Tako čudno se utkali u jedan
Komad tkanine.
DRUGI PLEMIĆ. No, dalje šta bi?
T. PLEMIĆ. Naposletku njena milost ustade,
I prikladnim koracima pristupi
Oltaru, gde kleče pa, k'o svetica
Put neba okrenuv svoje lepe oči,
Usrdno se Bogu pomoli; onda
Ustade ponovo i pokloni se
Narodu; kad od arhiepiskopa
Kanterberijskog primi simbole sve
Kraljevske, kao što su sveto miro,
Kruna Edvarda Ispovednika,
Žezlo, ptica mira i druga znamenja,
Hor najboljih pevača u kraljevstvu
Otpeva Te Deum uz pratnju muzike.
Potom udaljila se, i u istoj svečanoj
Povorci vratila se u dvorac Jork,
Gde drži se slavlje.
PRVI PLEMIĆ. Gospodine,
Ne sme se više reći "dvorac Jork";
To bilo je ‐ i prošlo: jer otkada
Pao je kardinal, taj se naziv zatro:
Dvorac je sad kraljev, i zove se Vajthol.
TREĆIPLEMIĆ. To znam; no, promena je
tako nova,
Pa mi je staro ime u pametL
D. PLEMIĆ. A ko behu ona episkopa dva
S leve i desne strane kraljičine?
TREĆI PLEMIĆ. Stoksli i Gardiner;
jedan vinčesterski,
Novoimenovani bivši tajnik
Kraljev; drugi, londonski.
DRUGIPLEMIĆ. Onaj prvi,
Vinčesterski, nije kanda naročito
Velik prijatelj arhiepiskopa,
Vrloga Kranmera.
TREĆI PLEMIĆ. To cela zemlja zna;
Ipak, zasad razdor nije veliki;
Kada nastane, Kranmer naćl će
Prjjatelja koji neće uzmaćL
DRUGI PLEMIĆ. A ko je taj, molim vas?
TREĆI PLEMIĆ. Tomas Kromvel;
Čovek kojega veoma ceni kralj,
I odista je odan prijatelj.
Kralj mu je poverio staranje
O dvorskoj riznici, i već je član
Dvorskog saveta.
DRUGI PLEMIĆ. Zaslužiće i više.
T. PLEM.: Van svakesumnje. Hajdete, gospodo,
Izvolite sa mnom, to jest, u dvor,
Gde moji ćete biti gosti: ponešto
Mogu da naredim. Uz put čućete još.
OBA PLEMIĆA. Zapovedajte, gospodine.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Kimbolton.

(Ulaze KATARINA, princeza‐udova,
bolesna; korača između GRIFITA,
svoga komornika, i PACIJENCIJE,
dvorkinje.)

GRIFIT. Kako je vaša milost?
KATARINA. O Grifite,
Smrtno sam bolesna! Moje noge,
Kao otežale grane, klone se
Zemlji, nemoćne svoj teret da nose
Dahe. Donesi stolicu. Tako;
Sad mi je kanda malo lakše. Reče l'
TL Grifite, dok si me vodio
Da je veliki sin slave, kardinal
Vulsi, umro?
GRIFIT. Umro je, gospođo;
No mišljah, milosti, da zbog bola
Koji vas je bio ophrv'o, vi niste
Moje reči slušali.
KATARINA. Molim te,
Dobri Grifite, reci mi kako je
Umro on; ako mirno, kročio je
Pre mene, prikladno, meni za primer.
GRIFIT. Ovakav, gospođo, pronosi se glas:
Kad hrabri erl od Nortamberlanda
U Jorku lišio ga je slobode,
I dok sprovodio ga je, k'o crna
Izdajnika, da za nedela svoja
Odgovara, naglo pozlilo mu je,
I bolest je takvog maha uzela
Da ni na mazgi nije mogao se
Više držati.
KATARINA. Vaj, siromah čovek!
GRDTTT. Najzad, posle čestih, mnogih stanižta,
On prispe u Lester i tu stani se
U opatgi, gde prečasni opat,
Sa celokupnim bratstvom, sve počasti
Njemu ukaza. A on mu uputi
Ove reči: "O oče opate,
Starac jedan, skrhan burama vlasti,
Doš'o je da svoje kosti umorne
Kod vas ostavi; smilujte se, oče,
I pedalj dajte mu crne zemljice!"
I tako leže u postelju; bolest
Žestoko uze maha, i treću noć,
Oko osam časova, k'o što i sam
Prorekao je da će mu to biti
Poslednja, pun pokajanja i misli
Pobožnih, u ridanju i suzama,
On svoja zemaljska blaga predade
Svetu, svoju besmrtnu dušu Bogu,
I usni u miru.
KATARINA. Nek' mirno počiva;
Neka mu je laka zemlja, i prosti
Neka su mu gresi njegovi! Ipak,
Dopusti, Grifite, da kažem tol'ko
O njemu, pa i to s milosrđem:
Bio je čovek beskrajno osion,
I uvek ravn'o se sa vladarima;
Lukavim smutnjama porobio je
Celo kraljevstvo; simonija je za nj
Bila ispravna i časna; njegovo
Lično mnenje bilo je njegov zakon;
Pred tronom je neistinu zborio,
Uvek dvoličan u reči i delu;
Sažaljiv činio se prema onom
Samo kome je neko zlo pripremao;
Velika mu behu i obećanja;
Njihova ispunjenja pak ništavna
K'o što je sada on. Bio je čulnik
Poročan, i rđav primer sveštenstvu
Davao je.
GPJFIT. Plemenita gospođo,
Zlo što ljudi tvore k'o u kamenu
Živi uklesano; dobra dela pak
U vosku beležimo im. Visosti,
Ako dopustite, ja po dobru ću
Pomenuti ga sad.
KATARINA. Učini to,
Dobri Grifite; jer zlomislena bih
Bila inače.
GRIFIT. Toga kardinala,
Iako skromna porekla, sudba je,
Bez sumnje, još od kolevke, za zvanja
Opredelila velika. On beše
Učen čovek, vrstan i valjan znalac
Nauka; iznimno mudar, leporek
I uverljiv razložno; ohol i prek
Spram onih koji ga nisu voleli,
K'o letnji dan dobar prema svakome
K'o prijateljski mu je ruku pružio.
I premda neumeren je bio
U sticanju blaga ‐ to je bio greh ‐'
Ipak, gospođo, kraljevski je štedro
Delio darove; svedoče o tom
Ona dva doma nauke što on je,
Ipsviče i Oksforde, u vama
Sazdao! Jedan je ugasio se
Smrću njegovom, nerad da preživi
Dobrotvora svog; drugi, iako još
Nezavršen toliko već je slavan,
U naukama toliko odličan,
I naprestano uzdiže se više,
Da vazda biće čuven u zemljama
Hrišćanskim. Kardinal je svojim padom
Veliku sreću za sebe požnjeo;
Jer tek je tada, i ne do tada,
Upoznao sebe, i blaženstvo je
Osetio niščih; i, da starosti
Svojoj još veća doda odličja
No što bi čovek mog'b da mu ih da,
Umro je bojeć' se Boga.
KATARINA. Posle smrti,
Ne želim drugog ni boljeg vesnika
Da o mojim zemnim zbori delima,
I spomen na me čuva od truleži,
I čestit kao što Grifit je. Onoga
Kojega za života sam najviše
Mrzela, ti si me, umerenošću
I tom istinoljubivošću tvojom,
Naučio da prah njegov poštujem
Sada; neka u miru počiva!
Pacijencijo, budi pored mene
Stalno; i niže mi spusti uzglavlje;
Neću te još dugo truditi. Dobri
Grifite, reci neka mi svirači
Onu tužnu melodiju sviraju
Što nazvala sam je oglašavanjem
Mog zvona posmrtnog, a ja ću pri tom
Razmiljati o onoj harmoniji
Nebeskoj kojoj odlazim.
(Tužna i svečana muzika.)
GRIFIT. Ona spava; dobra ženo, sedimo
Mirno, da je ne probudimo; tiho,
Dobra Pacijencijo.
SNOVIDENjE
Ulaze, svečano stupajući na prstima jedno za
drugim, šest lica, odevena u bele odežde, sa
vencima lovora na glavi i zlatnim maskama
na licu; u rukama nose grane lovorike ili pal‐
me. Najpre se svečano poklone pred njom, a
onda igraju; i pri izvesnim promenama u igri,
prva dva lica drže jedan poseban venac nad
njenom glavom;pri tome druga četiri svečano
joj se klanjaju; onda ona prva dva lica koja
su drzala venac predaju ovaj sledećim dvoma,
koja se drže istog redapri svojim promenama
u igri, i drže venac nad njenom glavom; kad
to učine,predqju isti venac poslednjim dvoma,
koji se isto tako pridržavaju istog reda; na to,
kao nadahnuta ozgor, ona u snu ispoljava
znake radosti, i pruža ruke ka nebu: i tako u
igri lica iščezavaju, odnoseći sa sobom venac.
Muzika i dalje svira.
KAT.: Duše spokoja, gde ste? odoste sve,
A mene zar jadu ostavljate mom?
GRIFIT. Evo nas tu, gospođo.
KATARINA. Ne zovem vas;
Zar niko nije ulazio amo
Dok sam spavala?
Oni obećali meni, Grifite,
I doneli mi vence, kojih još sam
Nedostojna; al' zacelo, uskoro
Ja ću nositi njih.
GRIFIT. Ja sam radostan,
Gospođo, što tako dobri snovi
Plene vašu maštu.
KATARINA. Recite, neka
Svirači prestanu; nesnosna mi je
I gruba svirka njihova.
(Muzika prestane.)
PACIJENCIJA. Vidite l'
Koliko se njena milost odjednom
Promenila? Kako se lice u nje
Izdužilo! Kako izgleda bleda,
I hladna k'o kam! Gledajte joj oči!
GRIFIT. Ona odlazi, ženo; molite se,
Molite se Bogu.
PACIJENCIJA. Neka se Gospod
Na nju smiluje!
(Ulazi GLASNIK;
GLASNIK Ako vaša milost
Izvoli ‐
KATARINA. Vi ste neki drzak čovek:
Zar mi nismo veće pošte dostojni?
GRIFIT. Sami ste krivi, kad ponašate se
Tako prostački a znate da ona
Ne odstupa od svoga veličanstva
Uobičajenog. Hajde, kleknite.
GLASNIK Ponizno molim vašu milost
Da mi oprosti: zbog hitnje bio sam
Neučtiv. Jedan plemeniti gospodin,
Kog šalje kralj, čeka da ga primite.
KATARINA. Uvedi ga, Grifite: ali ovog
Čoveka da nikad više ne vidim.
(Izlaze GRIFIT i GLASNIK; vraća se
GRIFIT s KAPUCIJEM.)
Ako vid me ne vara, vi poslanik ste
Cara, mog nećaka, i zovete se
Kapucije.
KAPUCIJE. Gospođo, tako je;
Vaš sluga.
KATARINA. O gospodine, vremena
I titule izmenjeni su mnogo
Otkada ste me prvi put videli.
No molim, šta izvolite od mene?
KAP.: Plemenita gospo, najpre moje lično
Podvorenje vašoj milosti; potom,
Želja je kraljeva da vas posetim;
Vaša slabost njega mnogo žalosti,
I šiljući vam po meni pozdrave
Svoje kraljevske, on usrdno moli vas
Da primite njegove reči utehe.
KATARINA. O dobri gospodine, ta uteha
Prekasno dolazi, k'o pomilovanje
Posle pogubljenja; taj blagi melem,
Na vreme dat iscelenje bi bio
Meni doneo; ali sad za mene
Ovde nema druge utehe doli
Molitve. ‐ Kako je visost njegova?
KAPUCIJE. U dobrome je zdravlju, gospođo.
KAT.: Nek' dobro zdravlje posluži ga uvek,
I uvek nek' dobra sreća prati ga,
Kad ja u grobu budem sa crvima
I moje jadno ime zaboravi se
U ovom kraljevstvu. ‐ Pacijencijo,
Je li kralju poslano ono pismo
Što vam ga kazivah u pero?
PACIJENCIJA. Nije,
Gospođo.
(Predajući ga KATARINI.)
KATARINA. Gospodine, ponizno vas
Molim da uručite ovo kralju,
Mome gospodaru.
KAPUCIJE. Drage volje,
Gospođo.
KATARINA. U pismu preporufiila sam
Njegovoj dobroti čedo naše čiste
Ljubavi, njegovu kćerku nejaku ‐
Nek' blagoslov neba, k'o rajska rosa,
Na nju se izlije! ‐ moleći ga da je
Lepo vaspita ‐ devojka je mlada,
I plemenite je, krotke naravi;
Nadam se ona će to zaslužiti ‐
I da je voli bar malo, za ljubav
Majke njene, koja je, to nebo zna,
Svim žarom svog srca njega volela.
Sledeča je moja molba uboga:
Da njegova se milost bar sažali
Na ove nesrećne moje dvorkinje
Što su u dobru i u zlu verne mi
Bile pratilje; mogu se zakleti ‐
A sada ne smem lagati ‐ da nema
Međ' njima nijedne koja, vrlinom
I pravom lepotom duše, čednošću
I čestitošću svojom, ne zaslužuje
Dobra i valjana muža, pa bio on
I krvi najplemenitije; odista,
Srećni biće oni koji ožene
Se njima. Poslednja molba tiče se
Mojih dvorana; oni su siromasi
Ubogi, al' njih siromaštvo nije
Nikad od mene otrglo; nagrade
Njine nek' im se tačno isplaćuju,
I još dodatak neki povrh toga,
Po čemu će se mene sećati:
Đa je božja volja bila da duže
Poživim, i da mi ruka sredstava
Nije lišena, mi ne bismo se
Ovako rastali. Eto to je sve;
Dobri gospodine, tako vam onog
Što najdraže vam je na ovom svetu,
I k'o što želite spokoj hrišćanski
Dušama umrlih, bud'te prijatelj
Tim jadnim ljudima, i privolite
Kralja da mi ovu poslednju pravdu
UčinL
KAPUCIJE. Hoć.u, tako mi neba,
II' neka izgubim ljudsko obličje!
KAT.: Hvala vam, plemeniti gospodine.
Moj ponizni pozdrav izručite
Njegovom visočanstvu; recite
Da ona što tako dugo teret je
Njegov bila, sad ovaj ostavlja svet;
Kažite mu: na samrtnome času
Njemu sam sreću poželela, sreću.
Muti mi se pred očima. Milorde,
Zbogom. Zbogom, Grifite. Pacijencijo,
Ne, ne smeš me ostaviti još; moram
U postelju; pozovi još dvorkinja.
Kad umrem, dobra ženo, nek' dostojno
Obavi se sahrana; devičansko
Cveće po meni pospite, da sav svet
Zna da do groba bila sam čestita
Žena; balsamujte me, pa na odar
Onda položite; raskraljičenu,
Ipak k'o kraljicu i kraljevsku kćer
Ukopajte me. Ne mogu više.
(Izlaze izvodeći KATARINU.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

London. Galerija u dvoru.

(Ulaze GARDINER, episkop vinčesterski,
PAŽ sa buktinjom pred sobom,
susrećući se saSER TOMASOM
LAVELOM.)

GARDINER. Jedan je čas, momče, je li?
DEČAK Izbilo je.
GARDINER. Ovo su časovi nužnog počinka
A ne blagovanja; vreme kad naša
Ljudska priroda svoj krepki ište san
A ne terevenčenje. U dobri čas,
Ser Tomase! Kuda ovako kasno?
LAVEL. Dolazite li od kralja, milorde?
GARD.: Da, ser Tomase; ostavih ga pri igri
Primera sa vojvodom od Safoka.
LAVEL. Moram k njemu pre nego što legne
Da počine. Ja vas pozdravjjam.
GARDINER. Još ne,
Ser Tomase Lavele. Šta je posredi?
Izgleda da ste u žurbi nekakvoj:
Ako to odista nije zamerno,
Natuknite prijatelju šta vam to
Ovako pozno truda zadaje. Radnje
Što blude, štono kažu k'o aveti
O ponoći, metežnjje su ćudi
No one koje po danu vrše se.
LAVEL. Čoveku koji mi je drag, milorde,
Ja smem i veću tajnu da poverim.
Kraljica je u trudovima, vele,
Veoma teškim; i strahuje se još
Da porođaj po nju koban ne bude.
GARDINER. Ja usrdno molim se da plod koji
Rađa, živ i zdrav donese na svet:
Ali što stabla tiče se, vol'o bih
Da u koren se zatre.
LAVEL. Mogao bih
Kanda reći Amin, ali savest mi
Kaže da ona je stvorenje dobro;
I, zbilja, mila gospa, bolje želje
Zaslužuje od nas.
GARDINER. Ali, gospodine,
Gospodine, čujte me, ser Tomase:
Plemić vi ste od puta mojega; znam,
Čovek ste pobožan i mudar; znajte,
Dakle, da dobra biti neće, neće,
Ser Tomase Lavele, ja vam velim,
Dok Kranmer i Kromvel, njene ruke dve,
I ona, ne legnu u svoje
Grobove.
LAVEL. Vi sad govorite,
Gospodine, o dvojici najvećma
Istaknutih Ijudu u kraljevini.
Što Kromvela se tiče, on upravlja
Ne samo riznicom, već postao je
I upravnik arhive i sekretar
Kraljev; sada, gospodine, pred njim je
Otvoren put, već utabana staza
Ka novim zvanjima, koja će njemu
Vreme doneti. Arhiepiskop je
I jezik i desna ruka kraljeva;
Zar protiv njega iko sme da zucne
I jednu rečcu?
GARDINER. Da, da, ser Tomase,
Ima ih koji smeju; usudih se
I sam da kažem o njemu svoje
Mišljenje; i odista, gospodine,
Mogu vam reći, obavestio sam
Danas članove Saveta da je on ‐
Jer kad ja to znam, nek' znaju i oni ‐
Arhg'eretik, zaraza što zemlju
Kuži nam; prenuti ovim rečima,
Oni su kralja izvestili o tom;
Kralj milostivo je sasluš'o našu
Pritužbu, i u vladarskom staranju
Predviđajući užasna ona zla
Što mu ih naši otkriše razlozi,
Naredio je da sutra ujutru
Kranmer pred Savetom odgovara nam.
On se u bujan izvrgao korov,
Ser Tomase, i mi moramo ga
Iščupati iz korena. Odveć
Zadržavam vas od vaših poslova;
Laku noć, ser Tomase.
LAVEL. Laku vam noć
Želim milorde, vaš sam sluga.
(Izlaze GARDINER i PAŽ; ulaze
KRALj i SAFOK)
KRALj. Čarlse, neću više da igram noćas;
Duhom sam odsutan; ne mogu s vama
Ukoštac.
SAFOK Gospodaru, od vas nikad
Do sada nisam u igri dobio.
KRALj. Malenkost, Čarlse, ali i nećete
Kada opet budem oran za igru.
No, kakve su nam vesti od kraljice,
Lavele?
LAVEL. Nisam mogao da lično
Saopštim njoj što zapovedili ste
Meni, ali preko njene dvorkinje
Uputio sam joj vašu poruku;
Ona vam poniznom hvalom uzvraća,
I željom da vaša visost usrdno
Bogu se za nju moli.
KRALj. Šta kažeš, ha?
Da Bogu se molim za nju? Zar ona
Kriči tako žalosno?
LAVEL. Tako reče
Njena dvorkinja, da svaki nastup bola
U nje samrtne muke izaziva.
KRALj. Vaj, sirota žena!
SAFOK Neka joj da bog
Lak porođaj, da oslobodi se svog
Brerriena, a vaše visočanstvo
Da obraduje prestolonaslednik!
KRALj. Ponoć je, Čarlse; hajde na počinak;
U molitvi tvojoj opomeni se
Stanja moje sirote kraljice. Sad
Ostavi me sama; moram da razmislim
O jednoj stvari kojoj je društvo
Neugodno.
LAVEL. Laku noć želim vašem
Visočanstvu, a u molitvi mojoj
Pomenuću moju gospodaricu
Dobru.
KRALj. Laku noć.
(Izlazi SAFOK; ulazi SER
ANTONI DENI)
Gospodine,
Šta je posredi?
DENI. Gospodaru, k'o što
Zapovedili ste, doveo sam vam
Gospodina arhiepiskopa.
KRALj. Ha!
Kanterberija?
DENI. Da, dobri gospodaru.
KRALj. Tačno je; gde je on, Deni?
DENI. Tu čeka
Da vaša visost primi ga.
KRALj. Nek' uđe.
(Izlazi DENI)
LAVEL (za sebe). To je zbog onog o
čem je episkop
Govorio; sreća što dođoh amo.
(Ponovo ulazi DENI s KRANMEROM)
KRALj. Ostav'te galeriju. (LAVEL, kao okle‐
va.) Ha! Ja rekoh
Odlaz'te. Šta!
(Izlaze LAVEL i DENI)
KRANMER (za sebe). Strah me je; zašto je
tako namršten?
To je onaj njegov pogled od kojeg
Straši se svet. Tu nešto nije dobro.
KRALj. No, milorde! Vi želite da znate
Zašto sam poslao po vas.
KRANMER (klečeći). Moja je
Dužnost da vašoj pokoravam se volji.
KRALj. Molim vas, ustanite, milostivi
I dobri lorde od Kanterberija.
Haj'te, vi i ja moramo malo da
Prošetamo zajedno; imam nekih
Novosti da kažem vam; haj'te, haj'te,
Dajte mi vašu ruku. Ah, moj dobri
Lorde, boli me što ovo govorim,
I žao mi je zbilja što ponavljam
Ovo što sledi: nedavno čuo sam,
Veoma nerado, mnoge ozbiljne,
Velim, milorde, ozbiljne pritužbe
Protivu vas; pošto razmotrismo ih,
Naš Savet i mi pozvali smo vas
Da ujutru predstanete nama; znam,
Tu nećete moći da potpuno se
I odmah oslobodite optužbe,
No moraćete da osnažite se
Strpljenjem da biste u toku daljih
Isleđenja mogli da se branite;
Zato valjaće, dok traje istraga,
Da našim Taverom, k'o svojim domom
Zadovoljite se; vi sabrat ste naš,
I stoga umesan je takav postupak,
InaČe niko drznuo se ne bi
Da svedoči protiv vas.
KRANMER (klečeći). Ja ponizno
Zahvaljujem vašoj visosti; rado
Prihvatam ovu dobru priliku
Što valjano će da me proveje,
I plevu od žita da izdvoji; znam,
Niko k'o ja, ubogi čovek, ne trpi
Teže klevete.
KRALj. Dobri Kanterberi,
Ustani; ja, tvoj prijatelj, verujem
Duboko u tvoju čestitost; amo
Ruku, ustani; de, prošetajmo se.
Vere vam, kakav ste vi to čovek?
Milorde, očekiv'o sam da molbu
Predaćete, da bih založio se
Da pomirim vas sa tužiocima,
I zatočenje učinim izlišnim.
KRANMER. Veličanstvo, moje istinoljublje
I moje poštenje dve su vrline
U koje se uzdam; izdadu l' one,
Ja, baš koliko i moji dušmani,
Nad mojom likovaću osobom; jer,
Nema li u meni takvih vrlina,
Ja sebe smatram ništavnim.
KRALj. Zar ne znate
Kako u očima celoga sveta
Izgleda položaj vaš? Dušmani su
Vaši mnogi i ne neznatni ljudi;
Njine smicalice biće srazmerne
Broju i sili njihovoj; čestitost
I istinoljublje ne obezbeđuju
Uvek pravednost presude; zar teško je
Rđavim ljudima da nađu hulje,
Kakve i sami su, da zakletvama
Lažnim terete vas? To radilo se već.
Vaši protivnici moćni su i zli
Isto toliko. Zar očekujete
Da vi bićete bolje sreče, mislim
U pogledu svedoka‐krivokletnika,
No što je bio Učitelj vaš kome
Služite, dok je po ovoj grešnoj
Zemlji hodio? Ta haj'te, molim vas;
Vi držite da je lako skočiti
U ponor, i sopstvenu tražite
Pogibelj.
KRANMER. Bog i vaše veličanstvo
Neka moju zaštite nevinost,
II' pak u spremljenu klopku upadoh!
KRALj. Gore glavu; oni samo toliko
Uzeće maha koliko im mi to
Dopustimo. Steghite srce; jutros
Ne propustite da pojavite se
Pred njima. Ako li dogodi se pak
Da, optužujući vas, zagroze vam
Tamnicom, oduprite se razlogom
I žestinom kako vas prilika
Bude učila; ne pomogne l' vam to,
Tad ovaj prsten njima predajte,
I nama uputite priziv. Ma gle,
Taj dobri čovek plače! Čestit je on,
Časti mi. Blažena majko božija!
Kunem se vernijeg srca ni bolje
Duše nema u mome kraljevstvu.
Idite sad, i tako učinite
Kao što rekoh vam. ‐ Ugušio je
Reči u suzama.
(Izlazi KRANMER; ulazi STARA
GOSPOĐA, iza nje LAVEL)
PLEMIĆ (iznutra). Natrag; kako vi to?
S. GOSPODA. Neću natrag; vesti koje donosim
Izviniće me što sam tako smelo
Ovamo hrupila. Dobri anđeli
Neka lebde sad oko tvoje glave
Kraljevske, i neka štite te
Svojim svetim krilima!
KRALj. Po tvom izgledu
Pogađam vesti koje mi donosiš.
Je li kraljica porodila se već?
Reci mi "da", i reci da detić je.
STARA GOSPODA. Da, da, moj, kralju;
detića je divnog
Rodila; neka Bog na nebesima
Blagoslovi nju i sada i uvek!
Curica je to, koja će nam nekad
Detiće rađati. Gospodaru,
Kran'ica moli da je posetite,
I upoznate se s malom prinovom;
Liči na vas kao trešnja trešnji.
KRALj. Lavele!
LAVEL. Gospodaru?
KRALj. Dajte joj sto
Maraka. Ja odoh kraljici.
(Izlazi.)
STARA GOSPODA. Zar sto
Maraka! Tako mi zrake nebeske,
Biće više. To napojnica je tek
Za konjušara. Biće više il' pak
Zvocanjem bi izdramčiti to. Zato
Rekla sam zar da dete na njega liči?
Više, inače povlačim reč ‐ nek' čuje!
Sad brzo: gvožđe se dok je vruće kuje.
(Izlazi.)

SCENA DRUGA

Pred dvoranom Saveta.

(ORUŽNICI, PAŽEVI itd. na službi;
ulazi KRANMER, arhiepiskop
kanterberijski.)

KRANM.: Nisam, nadam se, odveć okasnio;
Doduše, gospodin što iz Saveta
Dođe reče mi da požurim što pre.
Sve zatvoreno? Sta ovo znači? Hej!
Ko je na službi ovde? Vi znate me,
Zacelo?
(Ulazi NASTOJNIK;
NASTOJNIK Da, milorde; ali ja vas
Ne mogu pustitL
KRANMER. Zašto?
(Ulazi DOKTOR BATS)
NASTOJNIK Morate,
Milosti, čekati dok pozovu vas
Unutra.
KRANMER. Tako.
BATS (za sebe). Kakva je to pakost?
Volim što srećom naiđoh ovuda:
Odmah će kralj o tome saznati.
(Izlazi.)
KRANMER (za sebe). Bats,
Lekar kraljev; kako pomno pogleda
Na me kad ovud minu! Ne dao bog
Da razglasi moju sramotu! Ja znam,
Moji mrzitelji ‐ nek' srca njina
Umilostivi Bog! Ja ničim nisam
Izazivao njihovu zlovolju ‐
Pripremili su mi ovo namerno
Da moje dostojanstvo unize;
Inače stideli bi se da mene,
Druga u Savetu, puste da čekam
Ovde pred vratima, međ' paževima,
Komornicima i lakejima. No,
Nek' im bude; strpljivo ću čekati.
(KRALj i BATS se pojave na
balkonu u dubini pozornice.)
BATS. Pokazaću vašoj milosti prizor
Tako čudan ‐
KRALj. A šta to, Batse?
BATS. Kanda
To ne viđa se svakog dana, vaša
Visosti.
KRALj. Ama, do đavola gde to?
BATS. Eto, gospodaru; visoke počasti
Odaju se visokopreosveštenom
Kanterberiju; on dostojanstveno
Džonja pred vratima međ' paževima,
Skorotečama i lakejima.
KRALj. Gle!
To je on, odista; zar to je pošta
Što jedni drugima oni je odaju?
Dobro je što i nad njima još ima
Nekoga. Mišljah da u njih pristojnost
Tolika je da imaju bar tol'ko
Dužnih obzira, da ne dopuste
Da čovek njegovog visokog čina,
I meni tako drag, skakuće na mig
Blagorodstava njihovih, pred vratima
K'o pismonoša. Deve mi Marije,
Batse, podlaštvo je to; pustite ih,
I dobro navucite zavesu.
Ubrzo čućemo još.
(Uklone se.)

SCENA TREĆA

Dvorana Saveta.

(Ulaze LORD KANCELAR, sedne za
gornji kraj stola, s leve strane; jedno
mesto iznad njega ostane prazno, kao
KRANMEROVO sedište; VOJVODA
OD SAFOKA, VOJVODA OD NORFOKA, SARI, LORD KOMORNIK,
GARDINER, posedaju redom sa obe
strane; KROMVEL pri donjem kraju
kao tajnik; NASTOJNIK kod vrata.)

KANCELAR. Na posao, gospodine tajniče;
Recite zašto se sastao Savet.
KROMVEL. Ako izvole vaša blagorodstva,
Glavna stvar tiče se preosveštenog
Kanterberija.
GARDINER. Je li on o tome
Obavešten?
KROMVEL. Jeste.
NORFOK Ko čeka tamo?
NASTOJNIK Napolju, plemeniti lordovi?
GARDINER. Da.
NAST.: Gospodin arhiepiskop; tu je već
Pola sata; čeka da ga primite.
KANCELAR. Nek' uđe.
NASTOJNIK Možete ući, milosti.
(KRANMER uđe i pride stolu Saveta.)
KANCELAR. Dobri gospodine arhiepiskope,
Vrlo mi je žao što ovde danas
Zasedam i ovu praznu gledam
Stolicu: no ljudi smo svi, i skloni,
Sa grešnosti svoje ljudske prirode,
Da podležemo žudnjama telesnim;
Malo njih su anđeli; zbog te slabosti,
K'o i usled nedostatka mudrosti,
Vi, koji treba da naš ste učitelj,
Ogrešili ste se, i to ne malo,
Najpre prema kralju, a potom prema
Zakonima njegovim, time što ste
Svojim i vaših namesnika učenjem ‐
Jer tako obavešteni smo ‐ širom
Kraljevine sejali nova mnenja,
Nastrana i opaka; krivoverja
To su, koja, neispravljena, mogu
Pokazati se pogubna.
GARDINER. To ispravljanje mora biti preko,
Milordi, jer kad čovek kroti konja
Plahoga, ne vodi ga u povodu
Hodom, već upornim đemom pritisne
Mu žvalo i oštrom ga mamuza
Ostrugom dok ne obuči ga. Zato,
Ako mi, iz blagosti i obzira
Detinjastih prema jednom čoveku
I ugledu mu, budemo trpeli
Ovu kužnu zarazu, onda zbogom,
Leku! I šta sledi tad? Meteži,
Bune i opšte rasulo čitave
Države; kao što naši susedi
U Gornjoj Nemačkoj, kojih još uvek
Sa žaljenjem sećamo se, mogu to
Sa uzdahom da nam posvedoče.
KRANMER. Dobri milordi, na svekolikim
Svojim stazama, ličnim i službenim,
Zalag'o sam se, sa nemalo truda,
Da moje učenje i vlast kojom čin
Opasuje me moj, u jednom pravcu
Idu bezbedno; a činiti dobro
Bio je uvek smer; nema čoveka ‐
Govorim iskreno, moja gospodo ‐
Koji i savešću i položajem
Ne suprotstavlja se tol'ko kao ja
Narušiocima javnog mira, nit'
Oni su mu više ogavni. Molim
Boga da kralj ni jedno ne pozna
Srce u kom manje je podaničke
Vernosti! Ljudi koji hrane se
Otrovom svoje zlobe i pakosti
Neće premišljati se da ujedu
Onog najplemenitijeg. Ja molim
Vaša blagorodstva da, u sporu tom
Sudskom, moji tužitelji, ko su ‐ da su,
Suoče se sa mnom i otvoreno
Protiv mene iznesu svoje optužbe.
SAFOK A ne, milorde, to nije mogućno;
Savetnik vi ste, i posredstvom zvanja
Tog niko drznuo ne bi se da vas
OptužL
GARDINER. Milorde, zato što prečih
Imamo poslova, bićemo kratki
S vama. Volja je kraljeva, a sa njom
I naša ide saglasnost, da radi
Dobra istrage odavde u Taver
Sprovedu vas, gde videćete, opet
Postavši običan građanin, mnoštvo
Ljudi ‐ bojim se, više no što vi ste
Na to pripravni ‐ koji usudiće se
Da vas smelo optuže.
KRANMER. Ah, moj dobri
Lorde vinčesterski, hvala vam. Uvek
Vi ste moj dobri prijatelj; pretegne l'
Vaša volja u Savetu, bićete
Meni tad i sudija i porotnik,
Toliko milosrdni vi ste. Vidim
Vaš smer; to propast je moja. Milorde,
Ljubav i smernost pre no slavoljublje
Pristaju svešteniku: na pravi put
Blagošću vratiti zabludele duše,
U propast ne gurnut' ni jednu. Da ja
Dokazaću svoju nevinost makar
Moje trpljenje teretili kol'ko
Hoćete, nemam sumnja nikakvih,
Kao ni vi što nemate obzira
Kad svakodnevno nepravde tvorite.
Mogao bih još ponešto reći,
No, poštovanje prema zvanju vašem
Umerenost meni nalaže.
GARDINER. Milorde,
Milorde, sektaš vi ste; istina
To je cela; ta vaša šarena gleđ
Otkriva \judima koji znaju vas
Prazninu reči i misli vam nejakih.
KROM.: Milorde vinčesterski, s dopuštenjem
Vašim Ijubaznim, vi malo preoštri ste;
Ljudi tako plemeniti, ma kol'ko
Krivi zaslužuju neke obzire
Zarad onog što nekad bili su:
Svirepost to je gurnuti čoveka
Koji već pada.
GARDINER. Dobri gospodine
Tajniče, molim da mi vaša svetlost
Oprosti; od svih nas ovde za stolom
Najmanje vi imate prava da to
Kažete.
KROMVEL. Zašto, milorde?
GARDINER. Zar ne znam
Da vi šurujete s pristalicama
Te nove sekte? Niste pravoverni.
KROMVEL. Nisam pravoveran?
GARDINER. Velim vam: niste
Pravoverni.
KROMVEL. Kamo da vi ste barem
Upola toliko pošteni. Tad bi vas
Molitve ljudi pratile, ne kletve
Njihove.
GARDINER. Opomenuću se vaših
Reči bezočnih.
KROMVEL. Opomenite se
I vašeg života bezočnog.
KANCELAR. Toje
Previše; milordi, obuzdajte se
Iz pristojnosti bar.
GARDINER. Ja sam gotov sad.
KROMVEL. Ija sam.
KANCELAR. Onda, što se tiče vas
Milorde: saglasili smo se, držim,
Da vi, bez odlaganja, u Taveru
Bićete zatvorenik do kraljeve
Dalje milosti. Jesmo l' saglasni svi,
Gospodo?
SVI. Jesmo.
KRANMER. Zar nema drugog
Puta milosrdnijeg, no moram baš
U Taver, milordi?
GARDINER. Čemu se drugom
Možete nadati? Metežnik vi ste
Veliki. Neka straža bude spremna.
(Ulazi STRAŽA)
KRAN.: Za mene? Zar k'o izdajnik ja moram
Tamo?
GARDINER. Uhapsite ga, i bezbedno
Sprovedite u Taver.
KRANMER. Jedan časak,
Dobri milordi; imam nešto malo
Da kažem vama još. Vidite, moja
Gospodo: posredstvom ovog prstena
Ja svoju izbavljam stvar iz kandža
Ljudi surovih i predajem je
Sudiji najplemenitijem, kralju
Gospodaru mom.
KOMORNIK To je kraljev prsten.
SARI. Nije patvorina.
SAFOK Prsten je pravi,
Tako mi boga; rekoh li vam svima,
Kad prvi put zakotrljali mi smo
Tu stenu opasnu, da obrušiće se
Na nas.
NORFOK Mislite l', gospodo, da će kralj
Dopustiti da makar mali se prst
Ovog čoveka ozledi?
KOMORNIK Toje sad
Suviše očigledno; koliko tek
Njegov život ceni onda? Kamo sreće
Da nisam u to zagrizao nikad!
KROMVEL. Pabirčeći zuckanja i potvore
Što čuju se protiv ovog čoveka,
Na čiju krepost ropću samo đavo
I učenici njegovi, slutio sam
Da raspirujete vatru koja će
Ožeći vas; čuvajte se sad!
(Ulazi KRALj; gleda ih namršteno i
sedne na svoje mesto.)
GARD.: Slavni gospodaru, u svakodnevnim
Molitvama našim blagodarimo
Nebu što darovalo nam je kralja
Ne samo dobrog i mudrog već i veri
Našoj najvećma odanog; čoveka
Koji, štujući crkvu, najviše se
O njenom dobru stara; iz štovanja
Pobožnog, a privržen svojoj svetoj
Dužnosti, evo dolazi on amo
Da lično sasluša i presudi spor
Izmeđ' crkve i ovog prestupnika
Velikog.
KRALj. Uvek bili ste slatkorek
Vrlo, vladiko vinčesterski. Ipak,
Znajte da ne dođoh amo da slušam
Takva laskanja, previše providna
I bedna da preda mnom vaše smutnje
Prikriju. Ne možete me ujesti,
Pa zato pseći puzite, misleći
Da palacanje će vašeg jezika
Moći da me osvoji; no ma šta ti
O meni mislio, uveren ja sam
Da tvoja priroda krvoločna je
I svirepa.
(KRANMERU)
Sedi, dobri čoveče.
A sada da vidim najoholijeg
Tog koji najviše drznuo bi se
Da makar ti samo prstom pripreti;
Tako mi svega što sveto je, za nj je
Bolje da ne živi nego ijednom
Da pomisli da nedostojan ti si
Mesta ovoga.
SARI. Ako je po volji
Vašoj milosti ‐
KRALj. Ne, gospodine.
Nije mi po voljL Mišljah da imam
Ljude razborite i mudre u mom
Savetu; ali ne vidim ni jednog.
Zar to je uviđavnost, lordovi,
Pustiti ovoga čoveka, ovog
Dobrog čoveka, da kao ušljivi
Lakej pred sobnim čeka vratima?
I to čoveka, k'o i vi, znamenita?
Kakva sramota! Zar je moj nalog
Dao vam pravo da zaboravite se
Do te mere? Ja ovlastio sam vas
Da kao savetnika saslušate
Njega, ne kao konjušara; vidim,
Poneko bi od vas, više iz zlobe
Nego revnosti, preslišao njega
Do umorstva kad bi mog'o; al' za to
Neće vam se pružiti prilika
Dok sam ja živ.
KANCELAR. Moj svetli gospodaru,
Molim dopustite mi milostivo
Da moja reč sve nas opravda. Naum
O njegovom hapšenju ‐ ako ikad
Verovati je ljudima ‐ nije, bar
Što se mene tiče, potek'o iz zlobe
Već iz staranja da oslobođenje
Njegovo od krivice bude čisto
I potpuno u očima sveta.
KRALj. Jest,
Jest, milordi, štujte ga; primite ga
I pristojno ophodite se uvek
Prema njemu; on zaslužuje to.
Toliko o njemu; ako vladalac
Dugovati može podaniku što,
Ja obavezan sam njemu za ljubav
I službu njegovu; zato, priđ'te mu.
Hajd', ne goropadite mi se više,
No zagrlite ga svi; za ime boga,
Prijatelji budite, milordi! Moj
Lorde kanterberijski, imam za vas
Molbu koju mi ne smete odbiti;
Naime, jedna mala lepojka
Treba da bude krštena; valja vam
Kum da budete, i da odgovornost
Za nju primite.
KRANMER. Najmoćntfi vladar
Na svetu dičio bi se takovom
Počašću: čime zaslužih je ja,
Vaš ubogi smerni podanik?
KRALj. De, de, milorde, hteli biste da ušte‐
dite svoje kašike: imaćete još dve plemenite
saučesnice: staru vojvotkinju od Norfoka i
gospođu markizu od Dorseta; hoće li vam one
biti po volji?
Još jedanput nalažem vam, milorde
Vinčesterski, prigrlite k sebi
I volite ovog čoveka.
GARDINER. Činim to
Iskrena srca i s bratskom ljubavi.
KRAN.: Bog mi je svedok kol'ko draga mi je
Ova potvrda.
KRALj. Ti, dobri čoveče;
Te suze‐radosnice verno tvoje
Srce pokazuju; tačno je, vidim,
Ono što o tebi narod govori:
"Učini nešto nažao milordu
Kanterberijskom, i on će ti uvek
Ostati prijatelj." Haj'te, lordovi,
Mi vreme traćimo; nestrpljiv ja sam.

SCENA ČETVRTA

Dvorsko dvorište.

(Graja i urnebes. Ulazi VRATAR i NjEGOV SLUGA)

VRATAR. Umuknite smesta, lupeži! Je l' dvor
zavas "Pariskabašta"? Prestanite, prostačine,
s tom dernjavom!
GLAS (iznutra). Dobri vrataru, ja pripadam
ćileru.
VRATAR. Pripad'o vešalima, i visio dabogda,
lopužo! Zar ste ovamo došli da urlate? Dajder
mi neku pozamašnu motku, i pojaču; ove ši‐
b^jike oni ne osećaju. Ja ću vas počešati po
glavurdama! Morate, je l' te, da vidite kr‐
štenje? Ovde li tražite ića i pića, barabe?
SLUGA. Gospodaru, smirite se, molim vas;
VRATAR. Ama kako uđoše, do đavola?
SLUGA. Vaj, ja to ne znam; kako raste plima?
Kol'ko tojagom od dva aršina
‐ Gledajte njen jadni ostatak ‐
Mogah da opaučim, nisam žalio,
Gospodaru.
VRATAR. Ništa vi, gospodine,
Niste radili.
SLUGA. Ja nisam Samson,
Vitez Gaj, ni Kolbrand, da ljude kosim
Pred sobom; no, ako propustio sam
Ikog što po glavi ga mogah džvoknuti,
Staro ili mlado, muško ili žensko,
Rogonju ili njegovu rospiju,
Nikad više ne vid'o pečenicu
A to da ne da bog!
GLAS (iznutra). Čujete li, gospodine vrataru?
VRATAR. Eto me odmah, gospodine zveka‐
ne. ‐ Drži vrata zatvorena, momče.
SLUGA. Pa šta da radim?
VRATAR. Šta drugo nego da ih teste‐dva tre‐
sneš o tle. Je li ovo Murfild, pa su tako povrveli
amo? ili nam je možda došao u dvor neki
neviđeni Indijanac sa onom golemom alat‐
kom, kad su se žene tako sjatile? Bože ti
sakloni, kakav je to čopor kopiladije pred
vratima! Hrišćanske mi duše, ovo jedno kr‐
štenje urodiće tisućom: tu će biti i otac, i kum,
i svi zajedno.
SLUGA. Kašike biće tim veće, gospodine. Ima
jedan bratac tamo blizu kapije, mora da je
medolivac, sudeći po njegovom licu, ali pravi
je mangal; jer, duše mi, nos mu je crven kao
žerava; svi što stoje pored njega čvare se kao
na polutaru, i ne treba im druge pokore; triput
sam mlatnuo po glavi tog ognjenog konjica, i
triput je on opalio iz nosa na mene; stoji onde
kao topina da nas baci u vazduh. Blizu njega
bila je neka iuckasta ćiftinica, koja se tako
bila okomila na mene da joj je konđa pala s
glave, zato što, veli, raspaljujem nezadovolj‐
stvo u narodu. Promaših jednom onaj
stroja, osu takvom paljbom kamenica da beh
prisiljen da se mahnem časne borbe, i da ih
pustim da osvoje tvrđavu; sami je đavo bio
međ' njima, uveren sam.
VRATAR. To je ta mlađarija što grmi u pozo‐
rištu i tuče se ogrizinama jabuka; nema te
publike koja njih može da izdrži izuzev njiho‐
ve drage braće što sjate se na taverhilskom
gubilištu, i onih isto tako bučnih lajmhauskih
ugursuza. Neki od njih već su uLimbo Patru‐
mu, i tu će mi igrati pipirevku ova tri dana;
sem toga, kao mala poslastica, Čekaju ih i šibe
dvojice pandura.
(Ulazi LORD KOMORNIK)
KOMOR.: Gospode bože, kol'ko je tu sveta!
Ima ih sve više; nagrnuli su
Sa svih strana, k'o da je ovde vašar.
Gde su ti vratari, te lene hulje?
Vi ste to divno udesili, momci!
Krasan ste ološ pustili unutra;
Jesu l' to vaši iz zagrađa verni
Prijatelji? Biće ovde, bez sumnje,
Obilje mesta da prođu gospođe
Kad vrate se posle krštenja.
VRATAR. Ako
Dopusti vaše blagorodstvo, mi tek
Ljudi smo; što nekolicina je nas
Mogla da učini a da nas rulja
Ne rastrgne, mi učinili smo već.
Ovde treba vojska da načini red.
KOMORNIK Života mi, ako me kralj za ovo
Ukori, u klade sve ću vas namah
Staviti, i uz to po kesi ću vas
Teško rebnuti zbog ovog nehata;
Levente vi ste; dražite pijance,
Umesto da ih odavde terate.
Počujte! Trube sviraju; sad eto
Sa krštenja vraćaju se već; haj'te,
Brešu proval'te u toj svetini,
I obezbedite prolaz povorci,
Inače dva meseca ne ginu vam
U Maršalsiju.
VRATAR. Mesta za princezu!
SLUGA. Vi, debeljko, uklonite se tamo,
Dok vam je glava čitava.

SCENA PETA

Dvor.

(Ulaze TRUBAČI trubeći; za njima
DVA VEĆNIKA, PREDSEDNIK
OPŠTINE, HERALD VITEŠKOG
REDA PODVEZICE, KRANMER,
VOJVODA OD NORFOKA s maršal‐
skom palicom, VOJVODA OD SAFO‐
KA, DVA PLEMIĆA noseći velike bole s
postoljima darovanim o krštenju; slede
ČETIRIPLEMIĆA, noseći nebo pod ko‐
jim je VOJVOTKINjA OD NORFOKA,
kuma, noseći DETE raskošno uvijeno
ogrtačem itd.; skut joj pridržava JED‐
NA GOSPODA; za njima slede MAR‐
KIZA DORSET, DRUGA KUMA, i
GOSPODE. Povorka prode jedanput
oko pozornice, i HERALD PODVEZICE
govori.)

HERALD PODVEZICE. Bože, u tvojoj
bezgraničnoj dobroti, podari napredan, dug i
uvek srećan život velikoj i silnoj princezi En‐
gleske ‐ Elizabeti!
(Fanfare. Ulaze KRALj i GARDA.)
KRANMER (klečeći). I za vaše veličanstvo
kraljevsko
I dobru kraljicu moje dve driige
Plemenite i ja molimo se još:
Da ukrepljenjem i svakom radošću
Obasipa vas ova tu gospođa
Najmilostivija što ikada je
Takvu nebo u pričuvi držalo,
Da roditelje veseli!
KRAU. Hvala vam,
Moj dobri lorde arhiepiskope;
Kako joj je ime?
KRANMER. Elizabeta.
KRALj. Ustan'te, milorde.
(KRALj poljubi dete.)
S ovim pog'upcem
Primi moj blagoslov; nek' čuva te Bog,
U čije ruke predajem život tvoj!
KRANMER. Amin!
KRALj. Vi, moje plemenite kume,
Odveć bile ste rasipne; hvala vam
Od srca; i ova mala gospođa
Zahvaliće vam čim engleski tol'ko
NaučL
KRANMER. Dopustite mi da zborim,
Gospodaru, jer sad kroz mene nebo
Govori; reči koje izustiću
Nek' niko ne misli da laskanja su,
Jer pokazaće se njina istina.
Ovo kraljevsko čedo ‐ neka anđeli
Uvek bde nad njim! ‐ mada u kolevci,
Već sada ovoj zemlji obećava
Tisuć tisuća blagodeti, koje
Sazreće vremenom; ona će biti ‐
No malo ko od nas sme se nadati
Da će to srećno doživeti doba ‐
Uzor svih vladara koji u njeno
Vreme živeće, k'o i sviju onih
Potonjih; ta duša ljubiće mudrost
I vrlinu više no što ikad je
Carica savska za njima žudela;
Sve plemenite vladarske odlike
Od kojih to remek‐delo tvori se,
I sve vrline, dvorkinje pravednih,
Biće u njoj uvek udvostručene;
Istina će biti njena dadilja,
Svete, pobožne misli, savetnici;
Biće voljena i ulivaće strah;
Blagosihaće je njen rod svekolik,
Dok njeni neprijatelji međutim
Drhtaće kao u oluji klasje,
I žalosno će glave prignuti.
S njome nam dobro urađa; kad dani
Dođu njeni, svak' će, pod svojom lozom,
Bezbedno jesti rukosada svoga
Plodove, i veselu pesmu mira
Sa svojim će susedima pevati.
Bog će nam obznaniti se istinski;
Ljudi njoj bliski, naučiće od nje
Da savršeno časno ophode se,
I otuda će, ne iz svog porekla,
Sticati svoja velikaška prava.
I neće ovaj mir sa njom usnuti;
Već, kao što kad ona basnoslovna
Ptica, devičanski Feniks, ugine,
I iz njenog pepela nov rađa se
Baštinik, divan kao što i sama
Bila je, tako i ona ‐ kad nebo
Pozove je k sebi s ovog oblaka
Tmine ‐ zaveštaće svu blagodatnost
Svoju jednome koji kao zvezda
Ishodiće iz svetog pepela
Njene milosti, veliki i slavan
K'o i ona, i vazda će nad nama
Kao nekretnica stajati. Ljubav,
Mir, blagostanje, istina, i strava,
Poslušnici ovog cveta‐deteta,
Biće njegovi, i uza nj k'o loza
Privijaće se. Gde god svetlost Sunca
Nebesnog dopire, svuda znaće se
Za slavu i veličinu imena
Njegovog i izrodiće se novi
Narodi; uspehe požnjeće velje.
I, k'o kedar planinski, raširiće
Grane oko sebe, preko svih ravni.
Deca naše dece doživeće to,
I hvaliće Gospoda.
KRALj. Ti čudesa
Zboriš.
KRANMER. Ona će dugo vladati,
Na sreću Engleske; mnogo će dana
Videti, no neće proći nijedan
A da ga nekim delom ne kruniše.
Kamo da ne znam više! Al' umreti
Ona mora: međ' božje ugodnike
Otići mora; al' kao devica,
K'o krin najneviniji, preminuće,
I oplakivaće je vasceli svet.
KRALj. O lorde arhiepiskope, sreću
Ti meni zajamči! Nikad, pre ovog
Srećnog deteta, uvaris'o nisam
Ništa. Taj okrepljujući orakul
Tol'ko svideo mi se, da zaželeću,
Kad budem na nebu, da vidim šta to
Dete radi, i slaviću svog Tvorca.
Hvala vam svima. Vama, dobri lorde
Predsedniče, i vašim drugovima,
Gradskim vecnicima, obavezan sam
Mnogo; veliku čast ukazaste mi
Vašim prisustvom, i upoznaćete
Blagodarnost moju. Hajd'mo, gospodo;
Treba svi da posetite kraljicu,
Da zahvali vam i ona; inače,
Danas nek' niko
Ne kaže da posla na domu ima:
Ova mala daruje praznik svima.
(Izlaze.)

EPILOG

Za komad, kladim se, svako ne mari;
Poneko dođe da se tu baškari
I odspava sat‐dva; te je trubd jek
Trgao iz sna, i sud doneće prek
Da on ne valja ništa: poneko, zle
Da čuje potvore, i uzvikne: "Gle,
Divote"! No, mi ni to nismo dali;
Zato, naš komad ostavljamo hvali
I sudu milosnom žend čestitih;
U njih uzdamo se;jer jednu od tih
Prikazasmo im; osmehnu V se one,
Ljudi će učas da nam se priklone;
Jer teško onom ko dlanove štedi,
Kad žena kaže da pljeskati vredi.

KRAJ