Hajduci/2
2.
ŽIVOJIN, pređašnji
ŽIVOJIN: Evo me, harambaša.
MILETA: Šta si otembesio vrat; zar ti izbor nije povoljan?
ŽIVOJIN: Povoljan, duše mi; no puška tvoja još mi jednako zviždi u ušima.
MILETA: Ej, junače, zla ti sreća, i ti si mi uz hajduke pristao! Idi bolje, te ori i kopaj i harače Turcima plaćaj, a ne govori tako, da ti se i čvorci smeju.
ŽIVOJIN: Ja sam dosta reči čuo, da ima ljudi, koje tane ne bije; ali toga pokora do danas ne vido'.
MILETA: Prestani, jađan, ne sramoti zanata, već ti meni kaži, šta ti je harambaša na smrti naručio?
ŽIVOJIN: Šta mi je mogao naručivati?
MILETA: Ti si bio njegov najbolji prijatelj.
ŽIVOJIN: Kao i tvoj; ali, kao što znaš, jedno jutro nađosmo ga mrtva. Ko se nadao njegovoj smrti?
MILETA (u mislima): Taj splet od paučine morado' raskinuti, da matorog pauka dole steram. — Znaš li kako je poginuo harambaša?
ŽIVOJIN: Dosada ne mogosmo ni jedan razabrati.
MILETA: Ja sam ga ubio.
ŽIVOJIN: Šta?
MILETA: Kako ne bih, s ovim srcem, s ovim rukama? Ili da doveka zar budem podloga tuđa? On me je od matere maloga ukrao, učio me kako treba ljude ubijati, pa zar da ne oseti i on, šta je to biti ubijen, koji je omatorio ljude moreći. He, he! Ja sam na njemu zanat prokušao, i na moju dušu, nisam osramotio učitelja.
ŽIVOJIN: Ti si mi tako glavu zabunio, harambaša, da ne znam upravo, da l' mi na rameni stoji, il' je zašla kud u šumu. Tvoje je junaštvo veliko, a još veća ta sloboda. (Češe se po glavi). Dopusti, Boga ti, da te od sve nevolje zapitam, kakvim putem dođe do tog đavolstva, da te puška ne bije?
MILETA: Ako hoćeš da ostanemo prijatelji o tom mi ne spominji.
ŽIVOJIN: Tebi je, vidim, nepovoljno, al' ja nikako ne mogu da izbijem iz glave. Što više odbacam, to mi se većma uvrće u mozak, pa me kopa, veliš, mravi se zalegli. Zato čuj me, harambaša: ja ne tražim znati, gde ti amajlije stoje; samo mi kaži, tako ti vere, kako pronađe tu čudotvornu silu, da bar od sve nevolje znam, što sam odavno slušao i želeo saznati.
¬MILETA (uhvati ga za ruku): Živojine, kad si me u ovom ćevu desio, hoću baš da ti pripovedim. Hodi, sedider pokraj mene. (Posade se, Mileta nakrivi fes). Ej, tužan, slatko li ti je na mlado doba misliti! Kad me je harambaša od matere ukrao — ti još nisi bio doš'o — bio sam ti dečak od jedno dvanaest — trinaest godina; ništa mi nije bilo milije, nego loviti i u beleg gađati, a već za nestaš neću ni da ti spominjem, sam možeš znati. Kad ti jednom pođem na Ilijin izvor sve s noge na nogu skačući i pevajući, na putu upazim jednu zmiju; te zmije, brate, ja ti ne vido', niti ću je videti. Svetljaše joj se kruna na glavi, veliš, sveću bi mog'o pripaliti.
ŽIVOJIN: Da ne bude to, štono kažu, zmijski car?
MILETA: Nisi se prevario. Zmijski car zacelo; zmija golema, pružila se na suncu, pa spava. Ja se veselja nekoliko ovim krasnim stvorom, pa onda reknem u sebi: ala baš te neću ubiti, kad si tako lepa. S tim je uzmem na štap i uklonim s puta da je ko ne zgazi, pa odem. Kad bi posle podne, odu hajduci u lov, a ja umoran, a i nakvašen malo crvenikom, slatko zaspim pored peštere. Kad al' eto ti mi na snu jednog sedog starca, velika ljuda, kanda ga sad gledam; u ruci držaše štap, kojim me dirne. „Čuj, veli, dijete, ti si učinio sebi sila dobra, što nisi ubio onu guju, koju si pre podne video. Idi njoj, ona je tamo, gde si je ostavio, i onu travu, što u ustima drži, uzmi sebi, zaseci levi dlan i desnu nogu, metni travu da zaraste, pa ćeš srećan biti." S tim me udari štapom i ja se probudim. Ko bi me zadržao da ne odem tamo? Al' kako ti se uzbezeknem, kad istu zmiju nađem na pouzvišenoj steni, gde sedi i travu drži u zubima. Kako me ugleda, ostavi travu na kamenu, pa se polako udalji; a ja, radostan, ščepam to čudotvorje, pa ti odjakarim dobro ovde (pokazuje dlan) i desnu nogu, i utrpa?! travu.
ŽIVOJIN: Pa kako si posle saznao da je to lek baš od puške?
MILETA: Rasrdi se nešto harambaša, pa potegne posred srede puškom na mene. Ja osetim udar taneta na prsima, ali krvi ni od korova. Kad bi u veče, nađem tane u košulji. A, tu li si, momče? Ja drža' da će ono biti od uroka i veštica, a ovo ti je još bolje za naš zanat.
ŽIVOJIN: Hm! hm! Što mi nakaziva. Pa nije ti ništa trave ostalo?
MILETA: Što mi je preteklo, bacio sam u vatru.
ŽIVOJIN: Aj, Bog te video, šta učini! Mogaše se još koji sačuvati od te prokleštine. Ja ti istina slabo pazim na život, od kako sam dušu đavolu založio, al' opet bi na svaku ruku voleo poduže kusati kupusa. (Zvuk od puške).
MILETA: To puška puče?
ŽIVOJIN: Momci su veseli.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|