Hartfodski apel

Januara 1975. sedamnaest američkih teologa – pripadnika, ali ne i zvaničnih predstavnika, različitih američkih crkava – okupili su se pri Akademiji hartfordske fondacije u Hartfordu (Konektikat) da bi razgovarali o eventualnoj zajedničkoj hrišćanskoj reakciji na „prodorne, lažne i pogubne sekularne ideje“ koje – po rečima jednog od učesnika skupa – „podrivaju savremeno Hrišćanstvo i njegov uticaj u društvu“. Profesori Piter L. Berger i pastor Ričard Dž. Nojhaus su, kao inicijatori i sazivači ovog skupa, pripremili radnu verziju zaključka skupa, u kojoj su formulisali predlog odgovora na trinaesta takvih „takvih“ ideja ili „tema“. Posle tri dana rada – tokom kojih je prvobitni nacrt dokumenta bio suštinski izmenjen, a svaka od trinaest tačaka bila detaljno pretresena – grupa se saglasila oko teksta „ Apela za teološku afirmaciju“, poznatijeg kao „Hartfordski apel“. Piter Berger piše: „Odziv na ovaj 'Apel' je daleko nadmašio sva očekivanja učesnika. I ovde i drugde, a naročito u Evropi, 'Apel' je dočekan sa odobravanjem, ruganjem, besom i – što je naročito čest slučaj bio među vernicima – sa ogromnim osećanjem olakšanja što je 'neko konačno rekao ono što je odavno već trebalo da se kaže'. Ma kakva bila njegova vrednost, 'Apel' je izazvao reakcije koje nesumnjivo govore nešto veoma važno o sadašnjem stanju Hrišćanstva“ (Protiv sveta za svet, str. 9)

Ista grupa se ponovo sastala septembra 1975. da bi analizirala i procenila reakcije izazvane 'Apelom', kao i da bi razjasnila i razradila svoje dalje namere. Piter Berger i Ričard Nojhaus su sve eseje – pripremljene i izložene na tom drugom skupu grupe – objavili 1976. u zborniku pod naslovom Protiv sveta za svet.

1) Moderna misao je superiorna u odnosu na sva prošla shvatanja stvarnosti, zbog čega mora postati normativna i za hrišćansku veru i život.

Odbacujući ovu ideju, protestujemo protiv robovanja prevladavajućim strukturama mišljenja ne samo HH veka, već i bilo kog istorijskog perioda. Zalažemo se za upotrebu svakog, bilo drevnog bilo modernog, sredstva pooimanja koje može biti od pomoći, a instistiramo na tome da hrišćanska objava mora biti dovedena u vezu sa idiomom kulture. U isto vreme, potvrđujemo potrebu da se hrišćanska misao suočava sa drugim pogledima na svet i da se hrišćanskoj misli suprotstavljaju drugi pogledi na svet, koji su, pak, nužno prolazni po svom karakteru.

2) Religijske tvrdnje nemaju nikakve veze sa racionalnim diskursom.

Kapitulacija pred, navodnim, primatom moderne misli zbiva se u dva oblika. Jedan je – podređivanje religijskih tvrdnji kanonima naučne racionalnosti. Drugi je – izjednačavanje razuma sa naučnom racionalnošću, koje ima za cilj isključenje religijskih tvrdnji iz svakog racionalnog diskursa. Religija čiste subjektivnosti i neracionalnosti ima za posledicu da se tvrdnje vere – takve kakve jesu – tretiraju, u najboljem slučaju kao tvrdnje o samom verniku. Odbacujemo oba oblika takve kapitulacije.

3) Religijski jezik je proizvod ljudskog iskustva i ništa više od toga, jer Bog nije ništa drugo do najuzvišenije stvaralačko delo čoveštva.

Religija jeste skup simvola, pa čak i ljudskih projekcija. Ali, mi odbacujemo pretpostavku da je ona samo to i ništa više od toga. Ono što se ovakvom idejom dovodi u pitanje jeste ni manje, ni više nego samo postojanje Boga: nismo mi stvorili Boga, već je Bog stvorio nas.

4) Isus Hristos može biti shvaćen jedino u ključu savremenih modela čoveštva.

Ova ideja sugeriše ukidanje koncepta „podržavanja Hristu“, tj. sugeriše da je istorijska slika Isusa Hrista izgrađena tako da održava kulturne i kontra–kulturne predstave o ljudskoj vrlinskosti. Ne poričemo da je Isus Hristos prosvetlio sve aspekte čoveštva. Zaista je neophodno da Hrista – zbog Njegove univerzalnosti – shvatamo uvek u odnosu na osobenosti konkretnog vernikovog svet. Odbacujemo ropstvo takvim metaforama koje su, nužno, neadekvatne, relativne, prolazne i često, idolatrijske. Isus Hristos, Sveto Pismo i čitavo hrišćansko Predanje ne mogu se proizvoljno tumačiti bez dovođenja u vezu sa istorijom onih koje su one deo. Opasno je pokušavati da se Predanje koristi bez ozbiljnoga pristupa Predanju.

5) Sve su religije jednako vredne. Opredeljenje za jednu od religija nije stvar koja se tiče ubeđenja o istini, već isključivo individualnih sklonosti, odnosno životnog stila.

Potvrđujemo naše zajedničko čoveštvo. Potvrđujemo značaj istraživanja i upoređivanja raznih projava religijske čežnje, kao i značaj upoznavanja sa bogatstvima različitih religija. Međutim, mi odbacujemo gornju ideju zato što ona nasilno izjednačava razlike i ignoriše protivrečnosti među religijama. Ova ideja, na taj način, ne samo da krivotvori smisao hrišćanske vere, već takođe ne poštuje ni integritet drugih vera. Istina je najvažnija: stoga su razlike između religija duboko značajne.

6) Čitav smisao spasenja jeste u tome da čovek ostvari svoje potencijale i da bude iskren prema samom sebi.

Hrišćansko spasenje sadrži u sebi i obećanje o ostvarenju čovekovih potencijala, no poistovetiti spasenje isključivo sa tim ostvarenjem znači trivijalizovati Božije osećanje. Potvrđujemo da spasenja nema mimo Boga.

7) Budući da ono što je ljudsko jeste dobro, onda se, shodno tome, zlo može shvatiti kao promašaj u ostvarenju čovekovih potencijala.

Ova ideja promoviše pogrešno shvatanje ambivalencije ljudske egzistencije i potcenjuje sveprodornost greha. Paradoksalno, ali ova ideja – umanjujući svu strahotu zla – podriva svaku ozbiljnu i istrajnu borbu protiv pojedinačnih i individualnih zala.

8) Isključiva svrha pobožnosti jeste u tome da doprinosi individualnom samoostvarenju čoveka i ostvarenju ljudske zajednice.

Pobožnost doprinosi ličnim i zajedničkim vrednostima. ali pobožnost je, pre svega, ljudski odgovor na stvarnost Božiju i, kao takva, proizlazi iz fundamentalne potrebe i želje čovekove da saznaje, voli i obožava Boga. Klanjamo se Bogu, jer je Bog Onaj Kome se treba klanjati.

9) Institucije i istorijske tradicije štetno i ugnjetački deluju na čoveka, onemogućavajući ga da bude istinski čovečan. Za autentičnu ljudsku egzistenciju i autentičnu religioznost neophodno je oslobođenje od institucija i istorijskih tradicija.

Institucije i istorijske tradicije često mogu da budu ono što ugnjetava čoveka. Zbog toga se one neprekidno moraju podvrgavati kritici. Međutim, institucije i tradicije su neophodne ljudskoj zajednici. Bez njih bi se život raspao u haos i nove oblike ropstva. Zato moderna težnja ka oslobođenju od društvenih i istorijskih ograničenja, u krajnjem ishodu, vodi ka razčovečenju čoveka.

10) Svet je taj koji mora da određuje čime Crkva treba da se bavi. Društveni, politički i ekonomski programi za unapređenje i kvalitet ljudskoga života krajnje su normativni za misiju Crkve u svetu.

Crkva mora da raskrinkava ugnjetače, da pomaže oslobađanju ugnjetenih i da traži leka ljudskoj bedi. Ponekad se program crkvene misije poklapa sa programima ovog sveta. Međutim, Crkva norme za svoju aktivnost izvodi iz svog poimanja volje Božije za ovaj svet.

11) Naglašavanje Božije onostranosti, u najmanju ruku, predstavlja prepreku za hrišćansku brigu o društvu i hrišćansku društvenu akciju, a možda je čak i sasvim nespojivo sa tom brigom i tom akcijom.

Ova pretpostavka jedne vodi ka negiranju Božije onostranosti. Drugi, pak, pribegavajući lažnoj onostranosti, zapadaju u religijski privatizam ili individualizam zbog čega zapostavljaju ličnu i zajedničku odgovornost Hrišćana za njihovo zemaljsko obitalište. Gledano iz biblijske perspektive, Hrišćani – upravo zbog toga što veruju da Bog vlada svim aspektima ljudskog života – moraju, u potpunosti, da učestvuju u borbi protiv ugnjetavanja i nečoveštva, kao i njihovih manifestacija u rasizmu, ratu i ekonomskoj eksploataciji.

12) Borba za bolje čovečanstvo će dovesti do Carstva Božijeg

Borba za bolje čovečanstvo jeste suštinska za hrišćansku veru i može biti nadahnuta i utemeljena u biblijskom obećanju Carstva Božijeg. Međutim, nesarvšena ljudska bića ne mogu stvoriti savršeno društvo. Carstvo Božije daleko nadilazi svaku utopiju koju čovek može da zamisli. Bog ima Svoje planove koji se sukobljuju sa našim planovima, iznenađujući nas sudom i spasenjem.

13) Pitanje nade u život posle smrti je potpuno nevažno ili, u najboljem slučaju, marginalno za hrišćansko shvatanje ostvarenja čoveka.

Ova ideja označava konačnu kapitulaciju pred modernom mišlju. Ako je smrt ta koja ima poslednju reč, onda Hrišćanstvo nema šta da kaže na krajnja pitanja života. Verujemo da je Bog vaskrsao Isusa iz mrtvih i uvereni smo „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rim. 8, 38).