Francusko-Pruski rat/21
PRIZOR I
Soba kod Petrovića. Usred sobe stoji namešten sto.
PETROVIĆ, KATA i MARIJA
(KATA i MARIJA zabavljene su oko nameštanja stola. PETROVIĆ sedi u ćošku, puši iz dugačke lule i čita novine).
KATA:
Tako!... Sad je sve u redu! Srebrne kašike, šlifovane čaše, porculanski tanjiri, — sve, ne mož' bolje biti. Samo da nam je još kakvog ukrasa, da što lepše izgdeda.
MARIJA:
Mamice, kako bi bilo da donesem ona dva crepa sa peći?
KATA:
To će sasvim dobro biti! Dobro kad si se setila. Donesi ih samo.
MARIJA:
Odmah, mamice! (Ode skakućući, u drugu sobu).
KATA:
Kako je radosna! E, bogme, i treba da bude! Kad danas neće, na dan svoga prstenovanja, da kada će?!... Al' će to lep par ljudi biti, gospode moj! Sve će pucati od jeda dok ih vide naše frajle i gospodičići!... E, što ću vam ja? — Ženite se, uzimajte se, ima još dosta mladih ljudi i devojaka. Naravno da nijedna nije tako lepa i dobra kao moja kći, i niko tako pametan kao moj zet, al', bogme, i nije to za svakoga!
MARIJA (donosi crepove s cvećem):
Evo, mamice, dve krasne ružice! Kako će to lepo izgledati! (Metne ih na sto).
KATA:
Zaista ledo izgleda! Vaso, pogledaj-der samo kako nam izgleda sto.
PETROVIĆ (čita ne obzirući se).
KATA:
Bože moj, bože moj, kakvog ti ja imam muža! Mi se svi radujemo današnjem danu, a on zabô nos u novine, pa ga nije ni brige! (Okreće se njemu). More, Vaso, čuješ li ti?
PETROVIĆ:
Ha! Šta si kazala?
KATA:
Pa zar ne vidiš kako smo lepo iskitili sto?
PETROVIĆ (čita dalje):
Lepo, lepo!
KATA:
„Lepo, lepo!" ... Tebi je sve lepo kad samo možeš pušiti i novine čitati!
PETROVIĆ:
Slušaj, ženo, Prusi su već do Meca prodrli! (čita dalje).
KATA:
E, je li to odgovor na moje pitanje?! Šta ja marim za tvoje Ruse!
PETROVIĆ:
Pruse, ženo, a ne Ruse!
KATA:
Dakle Pruse! Meni je sasvim svejedno, a bolje bi bilo da se i ti, bar na današnji dan, maneš politike. Je li ko to video u svome veku! Kći mu se prstenuje s krasnim mladićem; koji čas pa eto nam i gostiju na ručak, a on nema druga posla već da se za Pruse brine. Kakvo je to srce u tebi? Ne, ti nemaš srca! Ti si čovek bez srca, bez duše! Nisi vredan da imaš tako krasnu ženicu kao što sam ja, i tako dobru kćer kao što je naša Marija!
PETROVIĆ (skoči i baci novine hodajući žestoko po sobi):
Nečuveno! Od kako je povesnice, toga još nije bilo! Za osam dana doći iz Berlina u Francusku! Kud god idu, svugde pobeda za pobedom. Francusko levo krilo razbijeno, desno krilo razbijeno, centrum razbijen, pedeset hiljada mrtvih! Mitraljeza? — Šuviks! Mak Mahon? — Koješta! (Nasrne na ženu). Ženo, ja ti kažem, za osam dana Prusi su u Parizu.
KATA:
Bog s tobom, čoveče, šta je tebi?
PETROVIĆ:
Šta mi je?... Misliš li ti da ja nemam mozga da dobro rasudim stvar? More, znaš li ti šta će to reći: Prus?... Prus! I ime mu je lepo! Pa kakvi su to generali?! — Moltke, Fogel fon Falkenštajn, Štajmec, pa tek carević Fric! Od kako je sveta i veka nije bilo takvih ljudi! Pa ti se još sumnjaš da neće za osam dana biti u Parizu? Ti si, ženo, luda! (Hoda dalje po sobi).
KATA (Mariji);
Moja ćerko, tvome su ocu novine sasvim zavrtele mozak!
MARIJA:
Slatka mamice, pustite vi taticu. Vi znate da je on zakleti Prus. Već da gledamo oko kujne da nam ne zagori pečenje.
KATA;
Šta, pečenje da zagori? Ni za koje novce! Onakav krasan teleći čereg... Hajdmo brzo u kujnu.
MARIJA:
Stanite, mamice, evo idu gosti. Ako se ne varam, čula sam Milanov glas.
KATA:
Suviše ti je ljubak, a da bi ga zaboravila. Zaista su gosti. Vaso, hajde pred goste.