Ferman dojde iz Stambola (25)

* * *


Ferman dojde iz Stambola

Ferman dojde iz Stambola,
bujruntija iz Travnika,
da se pišu janjičari,
janjičari, mladi Travničani,
pa da idu u Saraj’vo 5
da fataju dva Morića:
Morić Ibru, Morić Pašu.
Ferman dođe Dizdar-agi,
on sakupi jeničare,
jeničare, mlade Travničane, 10
pravo ide u Saraj'vo.
Kad on dođe u Saraj’vo,
u džamiju Magribiju,
opkoliše svu džamiju,
opkoliše, uhvatiše, 15
uhvatiše dva Morića,
ufatiše, savezaše,
b'jele ruke savezaše,
kroz Saraj'vo poćeraše.
Haber dođe staroj majci 20
da joj vode oba sina,
oba sina savezana.
Stara majka pitu kuha,
u ruci joj oklagija,
a u drugoj zlatan ibrik; 25
oklagiju prelomila,
zlatan ibrik pobacila.
Leti majka gola, bosa,
bosonoga brez papuča,
brez jašmaka i feredže, 30
gologlava brez fesića;
niz Kovače saletila,
u Sarače doletila.
Kad joj vode oba sina,
oba sina savezana. 35
Firgan čini, kose čupa:
„Jazuk vama, svi sarači,
svi sarači i kovači,
što pustiste dva Morića?”
Kad to čuše svi sarači, 40
svi sarači i halači,
i halači i kovači,
svi ćefenke pretvoriše,
zlatne sablje opasaše:
Dizdar-agu zamoliše: 45
„Pusti nama dva Morića,
na poklon ti svi Sarači,
svi Sarači i Halači,
i Halači i Kovači,
na Glasincu tanka kula, 50
pokraj Bosne dva ćifluka."
Progovara Dizdar-aga:
„Hajde kući, stara majko,
pusćaću ti oba sina
i brez pare i brez dinara. 55
Kada puknu do dva topa,
pušćaću ti oba sina.”
Ode kući stara majka,
kukajući, plakajući.
On odvede dva Morića. 60
Kad su bili uz Jekovac,
progovara Morić Ibro:
„Ja te molim, Dizdar-aga,
ti zastavi jasačije,
i okolo nobečije, 65
da mi pjesmu zapjevamo,
kroz Saraj'vo pogledamo!”
Govori mu Morić Pašo:
„Šta se moliš dušmaninu?”
Zapjevaše oba brata, 70
oba brata savezana:
na rukama lisičine,
na nogama bukagije.
Zapjevaše oba brata:
„Sarajevo, široko si, 75
At-mejdanu, ravan ti si,
Latinluče, halil[1] ti si,
bezistanu mračan ti si,
Tašlihanu, golem ti si,
Baščaršijo, gani ti si, 80
naša Maro, l'jepa ti si,
dosta si nas napojila,
napojila, nahranila,
od dušmana zaklonila;
zeman dođe, mrijet se mora.” 85
Dva Morića dovedoše,
grad-kapiju zatvoriše.
Kad je bilo baš pred akšam,
Progovara Dizdar-aga:
„Čujete l' me, svi dželati, 90
svi dželati, jeničari,
dva Morića objesite
i dva topa ispalite,
pred kapiju izbacite."
Kad to čuše svi dželati, 95
dva Morića izvadiše,
Morić Pašu objesiše.
Sve to gleda Morić Ibro.
Govori mu Dizdar-aga:
„Čuješ li me, Morić Ibro, 100
je l' ti žao tvoga brata?"
Govori mu Morić Ibro:
„Jest mi žao moga brata,
još žalije stare majke.
Ostade nam sirotica, 105
sirotica kukajući."
Dva Morića objesiše
i dva topa ispališe,
prid kapiju izbaciše,
grad-kapiju zatvoriše. 110
Ode jeka po Saraj'vu,
haber dođe staroj majci
da pukoše oba topa.
Leti majka gola, bosa,
bosonoga brez papuča, 115
gologlava brez fesića,
na grad-kapiju doletila.
Kad ugleda oba sina:
na nogama bukagije,
na rukama lisičine, 120
oko vrata svilen gajtan —
živoj majci srce puklo.


Reference

  1. Treba: hali

Izvor

Buturović Đenana: Morići, od stvarnosti do usmene predaje, Svjetlost, Sarajevo, 1983., str. 243-246.