Ferida
| Ferida (1901) Pisac: Lazar Dimitrijević |
Džȁl, Ferida, da te više ne vidim!
Dosti mi je bilo jada do sada.
Nješto si mi učinila, bezbeli,
te brez tebe nisam mogȏ ni časa.
Da si počem pošla ti u čočuke,
ja bih svirȏ u saz ili u zurnu!
— Svi su moji mene s tebe korili
i ovako o tebi su zborili:
»Šta će, bolan, ona tebi, šta će?
Nije šukar, i našte da laće!«
Al’ ja tebi bijadoh pod rukom:
mogla si me načinjet’ baukom,
il’ me prevest’ preko vode žedna —
Firaunko jedna!
Kad u meni raspali se jangija,
još silnija, još vrelija, strasnija,
kad sam bio plaho merak na tebe,
kad sam svezȏ sevdah kolik do neba,
— tvoja vatra na prečac se stišala.
Ali, šućur, dert me još ne prekide,
sve ću ja to preboljeti, inšala’,
što je đavo već ponio, nek ide!
.... Bir se skarim za zemanom starim,
i tam, i tam, po mah’li se skitam,
pa se pitam, da me skrlet prođe:
šta l’ ti ono od jedanput doće,
te si namah nako bila ledna,
Firaunko jedna?!
— Kȏ njekada gizdava si i sada:
aršlamama kitiš kike garave,
sve je ačik i šareno na tebi,
sve ti mrko a bijele dandiške...
I sad mi je žao one večeri:
Oh, al’ su ti sjajne bile aćiške,
kȏ almazi sjajni, što su smješteni
gor’, u šiljak, nad munarom, svešteni!
Oh, al’ su ti vrela bila njedra,
kȏ petrovsko sunce s neba vedra!
Oh, al’ su me ruke stisle, lele,
kȏ kad su me udaviti šćele!
Oh, al’ su ti usta bila medna —
Firaunko jedna!
Adžà, adžà, da te opet milujem!
Pehnuću ti jednu, dvije, spužike
i halisat’ aršlame ti iz kike
i ujest’ te za podvoljak, dilberu,
poljupcima pomešću ti disanje,
da u mome zagrljaju presvisneš!
Adžà, adžà, da mi se ne žaluje,
kad te i sad srce moje miluje,
kad ga i sad tare sevdah stari
i sve one oko srca stvari;
i sad čezne i za tobom puče,
i sada ga kȏ tilisum vuče
garavih ti aćišaka snaga,
Firaunko — draga!
Izvor uredi
1901. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina 6, broj 7: str. 247-248.
|