U SAMOĆI
Ne kipi plamene iz svetlog pehara,
Mir želje u srcu; na krvave rane
Crna tuga neka tiho se odmara —
Moje oko gasne, radost moja s ne...
Braćo burne noći ! Pri sjaju kandila,
Što ih je palila anđelova ruka,
Slukteći šuštanje zaštitničkih krila
Ne poznavah bola niti gorkih muka.
Vedre slike, što je mašta mi iznela,
Družba i veselje, vaša lica mlada,
Pesma, vino rujno, jedna moma bela —
Sve mi dobro beše, što sam imo tada.
Al kad vihor nebo nad nama zatrese,
Umre svetlost divna u nenadnoj tami,
Vas neverne slike oluja raznese
A sudbina gorka grozno me osami —
O, a gde sam sada? Ni žiška tu nema —
Zrak mesečev samo u studenu žaru
Treperi kroz granje, gluva ponoć drema,
Bleda rumen seva na punu peharu.
Al na poso vični ne diže se ruka,
Nit mi srce želi da veselje slavi,
Mrtvo je veselje — u gorčini muka
Pokido sam cveće na sumornoj glavi,
Već s pobožnom grozom u misli prelećem
Propala vremena, o prošlosti snivam,
I po groblju vašem s peharom se krećem
Pa pojući pesmu grobove prelivam...
Sombor 1893.
