U nebranom grožđu

U nebranom grožđu Pisac: Grigorije Božović

Po svojem sasvim iznenadnom povratku iz Anadola, Selim Druština tiho n nekako snuždeno seđaše na prosti– raču pored odžaka u odaji novice Preležanina. Došao mu je rano u pohode k iznenadio ga kao da je, čudom, izbio sa onoga sveta. Njihova dva sela razdvaja samo nevelika Jagnjenička Rijeka, a Preležanin ne bejaše dotle znao za njegov povratak iz Turske. Povratak!.. Zar je to mogućno? Arnautin, mus– limanin, da se povrati iz svojega carstva? Doduše carstva bez sultana, ali opet svojega, turskoga? To je za svakoga čudo, pa i za njega. Znao je on tu stvar vrlo dobro. Za turska vremena nekom Kolašincu padne na pamet, gotovo tek onako, da seli u Srbiju. Neće Srbin da bude više raja, da dočekuje age i spahije, pa preko Kopaonika i nikad više natrag. Tako i mnogi Arnautin. Dobro selo, plodna zemlja, puni tori i obori, ali mu nešto nije draga šajkača. Učini mu se da je tamo na istoku bolje i da mu je dužnost da seli. Pa se dosele niko sa sela iz Turske ne povrati, osim njegova suseda Selima iz Čabra, tu prema Prelezu. A vaistinu Novica Prele– žanin bi se manje začudio kad bi na njegovu mestu video Derviš-bega koji je do svojega bekstva tolika zla počinio!..

– Te to si ti, Selime?

– Baš ja glavom, kao što vidiš! — odgovaraše Novici Selim već deseti put, srčući kavu i pušeći.

Selim Druština bio je čudan čovek mimo sve Arnaute mimo sve svoje brastvenike. Bio je vrlo imućan, imao čak i dve-tri kuće čivčija. Dok su drugi i tanjega stanja držali odaje i sluge, zanimali se javnim arnautskim poslovima, pljačkali i presecali globe, dotle je on u tišini obrađivao svoje imanje, ne želeći da se čuje niti da se ističe. Nikad nikoga nije ubio, ni opljačkao, ni potkrao, ni zajeo. A ceo svet je mislio da je zlica i opak i da je u stanju lakše ogrešiti dušu, no se napiti vode posle teško prevaljena otkosa u petrovske vrućine. Zato se okolina i bojala od njega. Vrstan izdanak doseljenika sa arbanaških gora, on je bio omalen, crn u licu, sjajnih upalih očiju, uvek zverasto ćutljiv i namrgođen kao čovek koji samo o zlu misli. Niko ga nije video da se razvedri ili nasmeje. Kad su mu po očevoj smrti pale u deo one dve-tri kuće Srba čivčija, okolina je pomislila da će od njegove zloće propištati i malo i veliko. Međutim, bilo je drukčije. Nije im dolazio, nije im dosađivao: primao je bez reči što bi mu svake jeseni doneli. Oskudnih godina je čak i vraćao na prost zajam svu svoju četvrtinu. Ali ni za koga nije imao ni lepu ni lošu reč. Ćutao je i, na izgled, prezirao. Prezirao ih, kako se čnvčijama činilo, baš zato što su čivčije, što su raja, što su u jednoj slaboj veri. Inače on bi kadgod došao k njima kao što rade drugi Arnauti i okusio njihovu hleb i so. Naprotiv: nikad ga niko nije video za srpskom sovrom, osim što bi u tri godine jednom svratio kod Novice Preležani– na i popio kavu, tu u njegovu prisustvu ispečenu. U Ramazan su hodže odsedale kod njega, klanjao je pet puta svakoga dana: retko je koji Kolašinac pregazio preko Čabranskoga Broda a da ga ne vidi kako uzimlje avdes. U tome pogledu Ibar je bio potrebniji njemu no svima ostalim Čabranima. Ali sve to ukupno učinilo je da svet u njemu ne vidi jednoga mirnoga i u suštini čestitoga Arnautina, prostoga muslimanina koji je od te tako stečene vere živeo, no ohola i zla Turčina koji prezire i mrzi sve što na čelo podiže tri prsta. Gotovo bolje o njemu nije mislio ni sam Novica Prele– žanin, iako je znao za njegovu čestitost i česte novčane usluge...

— Pošten je kao derviš, tako mi duše — govorio je on seljanima često — a mrzi nas i libi se od nas ne kao kakva mrtva Turkuša anadolska, no baš kao kakva divlja baba!..

Toga radi niko se nije začudio kad je Selim Druština isprodavao sve što je imao, platio poreze i prireze i uzeo putni ispravu za Carigrad. Pred sam polazak uzeo je još jednu ženu: našao se junak Arnautin i poklonio devojku jednom takom čoveku kojega vuče srce na istok, za svojom verom, kako se odmah objašnjavalo...

Preležanin ga bejaše primio sasvim svojski. Prvo zato što ga je ipak u duši voleo, a drugo — što je takva zapovest njihova kraja. Osim toga i sažaljenje se probudilo. Bez golemoga jada ovakav se čovek ne vraća u državu druge vere. Zna on dobro Selima Društinu. Zna, zna... Zato se staraše da prema njemu bude pažljiv i ljubazan i da mu kako ne pozledi ranjeno srce. Jer je ono svakako teško ranjeno, kad ga je opet povuklo ovamo. Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj način odobrovoljio i raspoložio. A Selim to osećaše i beše mu drago. Izgleda da je tek sad video i ljude i zavičaj. Nešto je jače ostario, sumornost mu se podvukla, lice još crnje, oči dublje upale, ali u svoj snazi neko svečano primirenje, preko surova i zla izraza tanko-tanko se prevukao neki duševni smešak. Kao posle sloma, kao pri ozdravljenju. Tu samo na uglovima očiju. Bol i prebol bejahu u izmirenju. Litica se pomamno navalila na snažnu planinu. Ove — kao da su zaključile za takvo stanje ne primirje no večiti mir...

— Što me ne pitaš, Novice, zašto sam se vratio natrag? — upravi Selim svoje već prijateljske oči put domaćina.

– Nije u običaju, Selime!

– Eh, nije u običaju!.. Već desetu kavu ispijam kao Omer iz Ribarića kad je išao sa Ali-Dragom, pa nije žalio njegove ogromne kese sa kavom i šećerom... A ti ne pitaš!

— Ne mogu da se nakanim, Selime...

— Vala da možeš... Ostavi stare običaje. Bilo pa prošlo... Kamo sreće da sam malo bolje gledao!.. Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!..

— Ne mogu, u mojoj si kući...

– Onda, slušaj!..

... Mislio on da ide u muslimansku, tursku, zemlju i da će ga tamo dočekati kao brata. Čim je stupio nogom na granicu, prišao mu je čudan zaptija n drsko skinuo ćulav s glave. Tresnuo njime o tle i počeo da se bezobrazno kezi: „Arnaud?.. Bošnjak?.. A, Arnaud!.. Arnaud, Arnaud?!“ — doda– jući trista anadolskih neuljudnih izraza, inače kod njih uobičajenih, i preteći glavom. Iz policije ga pustili tek pošto su mu rekli kako je nezakonito što ima dve žene i pošto su mu na glavu metnuli nekakav kačket. Bilo ga sramota od žena. Zamisli, izgledao je kao kakav Bugarin... S jadom stigao u Carigrad, o kojem se toliko I peva. Kad ono u zli čas. Nigde ni fesa ni Turske. Ljudi obrijanih brkova, idu po gradu pod šeširima ili gologlavi kao ludaci. A žene sasvim otvorene, gole do ramena i do iznad kolena. Smeju se, graše i razgovaraju s kim hoćeš. Munareta kao pusta, retko da čuješ mujezina. „Klanjaj sad, Selime Selmanov iz Čabra, u jade velike: zlo ti tvoje turkovanje i u priču!..“

— Paša Zotin (tako mi Boga), Novice, đaurskijega mesta ne može biti na svetu!

... Nadao se on da Turska i nije u Carigradu. Njega je pritiskao Englez i svaki đavo iz Evrope i opoganio, a Turska je onamo preko mora. Tamo će se nekako skrasiti. Pošao i zatražio da ga nastane oko Eski-šehera. Slušao je od hodža da je to drevno i sveto mesto tursko. Odredili mu neko selo kraj grada i dali zemlje. Pomogli i da se nešto kuće podigne. U selu džamija, hodža, drži se vera, klanja se. Ali čudan je čovek Anadolac: pilji tuđim ženama u oči grđe no kakav zadrigli kaluđer kad u rano doba zađe po selu tobože da sveti vodicu. I malo-malo pa šapnu: „Ovaj Arnaud ima dve žene!..“ Krio je svoje žene više no tržnim danom kad kroz Čabar prolazi bezbrojan svet za pazar. Nevolja grdna!.. Kad jedne noći upao u njegovu kuću gotovo bez daha Muharem– efendija iz Banjske. Onaj što je imao kuću baš ispod crkve. Nastanili i njega u ovom selu n dali mu za učitelja. Bilo mu je vrlo dobro. Ali u selu bio neki bogat Anadolac i imao svega jednu kćer. Nije devojku, no da prosti Bog i obraz — pravu hatkinju. Dopao joj se naš Banjštanin i nagnala oca da ih privenča i da mu prepiše sve svoje imanje. Kad druge večeri po svadbi zateko naš Banjskalija svoju ženu ispred kuće sa srpom na ramenu a nameštenu kao o Bajramu. Šta ćeš to, hanuma?“ — „Idem u to i to selo na žetvu, na mobu. Vidiš kako je divna mesečina, ječam stigao, pozvale me drugarice udate i neudate. Biće veselje, zirne i gočevi, eh Anadol je ovo i praznik za mladost kad pada ječmeni snop!“ — „Aman, pa ti si moja žena!“ — „Ali nisam robinja“. — „No ja ne dopuštam!“ – „Kad bi te neko i pitao, bre!..“ – „Ćuti, kučko!“ — „Hajde, budalo arnautska!.. Ako se bojiš, a ti za mnom, pa mi drži učkure!“

— Tako mi dina, tako mu je rekla, Novice, ne čulo se odavde!..

... Tada mu se skamenilo srce i smrzla duša. Može biti da njegove žene neće ovako tražiti da idu po mesečini na mobe čak u druga sela, ali će to sutra raditi njegove kćeri i njegove snahe, ako ih bude imao. Teško njemu da to vidi s očima! Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je utekao i eno ga sad u Vučitrnu, ali ne sme nikom ni da se izjada. A njega, Selima, pozvali jednoga dana u opštinu sa obema ženama. Bio je tamo ceo medžlis i puno naroda, državni činovnik i sreski imam. Na njegovo čudo naredili da se njegove žene obe otkriju. „Šta su ti ove žene?“ — upitali ga — „Supruge“. – „Obe?“ — „Obadve“, — „E, to naš zakon ne dozvoljava!“ — „Pa ja sam musliman, vera mi daje“. — „Jok, ne daje više, u zdravlje Gazi-Paše“. — „Aman, efendum!“ — „Ćuti!“ — „Aman, ako ne daje zakon, da se odmah vratim, samo mi dajte moje žene!“ – „E, vidi ti Arnauda: star pa hoće dve žene i jednu mladu kao rosu... Ova valja nama, ova mlađa. Eto baš za ovoga agu ćemo da je venčamo...“ Ne može da se seti šta je dalje bilo. Okrenula mu se opština oko glave, oni Anadolci, sve. Izleteo je napolje kao oparen, da li sam ili izguran, ne seća se, tek kad se rasvestio, video je samo stariju ženu kraj sebe. Mlađa je zadržana. U neko vreme seknuo se od svoje babe da pođe nazad i pogine za svoj obraz...

— Ali, Novice, valjda stotinu Anadolaca stojaše ispred opštine i kao mahniti zaurlaše: „Ua, Arnaud, Arnaud-budala!.. Em kopuk, em dve žene hoće!.. Samo priđi ovamo, pezevenk–Arnaud!..“

Šta je mogao da radi? Imao je još nešto zlata kod sebe, otijšao u grad s babom i prijavio se vlastima za povratak, jer mu tobože podneblje ne prija. A Turci su se i uverili, jer su i mrtvi po Anadolu bolje od njega izgledali. I overili mu putne isprave za Kosovo, kazu mitrovačku, selo Čabar. Vratio se da ovde ispusti svoju dušu. I legne pokraj dedova u zavičaju svojem. Sto pedeset godina su oni zakopavani u Čabru. Biće i za njega mesta. Neće ga barem Anadolci, nikakva vera na ovom svetu, spuštati u grob svojim skrnavnim rukama. Ne mari ništa što je ostao bez imanja ovde, gde ima i ljudi i duše...

— Novice, po Bogu od sada brate, eto izjadah ti se. A ti ćuti i ne kazuj nikom. Rekao sam u selu da mi je ona žena umrla. Eh, brate, nema čistije zemlje od naše. Ovo je Turćija, a ono tamo crni obraz. Ako te lažem, prošao i kod Boga onako kao u Anadolu!..