U kolibama smrti
U kolibama smrti
Oblak se nadvija ko pijan mesec
nad kolje u nebo ubodeno,
i teče crvena krv rekom.
I putevi su u magle utkani
što su legle po drveću.
Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću,
u selu cvetnom, dalekom.
I ničeg nema što bi nas opilo u tom času,
i svi smo silni, krvavi atamani
u ovom klanju.
I zar da od lasta čekamo da nas spasu,
ljubeći se po krovovima danju?
Već legnemo ničice u vlažne kute,
i slušamo kako tišine
zašapću, slatko, pa ućute.
A iznad glava kiša nam se sliva,
i žuto, uvelo vlažno snoplje
sve nam je perspektiva.
I ja grm ako padnemo kad otvor smrti zasjaji,-
to su svi važni događaji.
I požar se užasni pohotno valja
preko svih reka, mora, zemalja.
Umrećemo i mi, sutra, ili nešto kasnije,
smrću, vrelom, podmuklom.
(Zar nije još užasnije
živeti dan-dva sa lobanjom puklom? )
Beli, porušeni zvonici zabrnuto strče
i misliš da će odmah da potrče,
i da odu u Neznano-Sanjano.
I ničega nema što bi u nas unelo čistoću,
jedno očajno gromovito hoću,
ili po glavi jedan strahovit udar,
pa da se već jednom svega zasitimo,
krvavi i razbarušeni!
|